Ljudi koji pate od depresije pričaju o trenutku kada su shvatili da nešto nije u redu

Često nam se kaže da pričamo o svojim problemima. Ljudi smatraju da je problem rešen ako se podeli, ali se zanemaruje činjenica da je nekada teško shvatiti da uopšte postoji neki problem. Pričanje o tome onda postaje potpuno drugo pitanje.

Prošle nedelje je bila Nedelja mentalnog zdravlja u Australiji. Tim povodom grupa za podršku Headspace okupila je gomilu mladih ljudi da govore o svom iskustvu života sa depresijom. Iskoristili smo priliku da neke od njih pitamo kada su primetili da se ne osećaju dobro, a zatim i kako su našli snagu da o tome progovore.

VICE: Ćao Čarli, reci nam kakvo je tvoje iskustvo sa mentalnim zdravljem.

Čarli: Borba sa mentalnim zdravljem počela je kada sam imao 19 godina. Preselio sam se u inostranstvo i upisao fakultet u Kvinslendu. Čim sam se preselio, stvari su se baš baš sjebale. Sve to se pomnožilo sa brojnim životnim promenama.

Kakve životne promene?

Najviše sam se borio sa anskioznošću i opsesivno-kompulsivnim poremećajem. Borio sam se skoro dve godine i u tom trenutku sam počeo da se osećam depresivno. Postao sam onesposobljen do te mere da sam napustio fakultet. Sećam se da sam se budio svakog jutra pre fakulteta i nadao da će sve te naporne, anksiozne misli nestati. Probuditi se i još uvek ih osećati bilo je obeshrabrujuće. Iskreno, jako je teško pričati o tome.

Naravno, pričaj nam samo o onim stvarima o kojima možeš.

Moji problemi sa mentalnim zdravljem nisu počeli sve do godinu nakon što sam se autovao kao gej. Bio je to vrlo izazovan period takođe. U to vreme, izazivalo je mnogo anksioznosti. Sve se vrti oko tog percepiranog stida. Postoji ta ukorenjena stigma da je slabost imati problem sa mentalnim zdravljem. Upravo tako sam se i ja osećao. Nisam želeo da me prijatelji vide ovakvog.

Koja je bila najniža tačka kada si se borio sa svojom mentalnom bolešću?

Sećam se da sam imao panični napad na predavanju na faksu. Nisam obraćao pažnju na ono što mi se govori već samo na ono što se dešavalo u mojoj glavi. Nisam imao pojma gde da idem. Izašao sam u suzama. Nisam želeo da me ljudi vide u tom stanju. Izašao sam sa predavanja na ivici panike. U to vreme, nisam znao kakva su to osećanja i odakle dolaze. Bio sam jako uplašen.

Da li je postojao određeni trenutak kada si odlučio da potražiš pomoć zbog anksioznosti?

Sećam se da sam uplakan pozvao sestru i rekao "Ne znam šta se dešava, osećam se potpuno zbunjeno. Mislim da sam anksiozan, ali ne znam zašto". Samo mi je rekla, "Čarli, da li želiš da porazgovaraš sa nekim?". Da mi nije to rekla mislim da ne bih uzeo u obzir mogućnost da potražim pomoć.

Zašto?

Jednostavno nisam mislio da je toliko "loše". Sada znam da nikada nije previše rano potražiti pomoć.

Kako se osećaš od tada?

Nisam počeo da napredujem sve dok se nisam vratio u Melburn i počeo sa psihoterapijom i lekovima. Kada sam prvi put seo i razgovarao sa psihologom, rekla mi je "Radim sa još oko 10 klijenata koji su u poptuno istoj poziciji kao i ti. Trenutno su svi jako dobro zahvaljujući pravoj podršci". Ne mogu da objasnim koliko je veliko olakšanje to bilo. Da mogu da razgovaram sa sobom od pre tri godine rekao bih mu koliko se dobro osećam sada. To je važno jer sam jednostavno mislio da mi nikada neće biti bolje.

Ćao Sara, da li možeš da nam opišeš svoje iskustvo sa mentalnim zdravljem?

Moja borba je počela u srednjoj školi, ali se vremenom uvećavala. Bilo mi je potrebno duže vreme da potražim pomoć i zato je sve eskaliralo. Bilo je momenata kada nisam imala probleme, ali bi se uvek vratili jer se nikada nisam bavila njima na pravi način.

Šta ti je tada prolazilo kroz glavu?

Pa, dosta sam se samopovređivala tokom srednje škole. Takođe sam se jednom samopovredila dok sam bila u inostranstvu. Bila je to zavisnost; neka vrsta olakšanja. Nikada nikome nisam rekla. U srednjoj školi su ljudi koji su se samopovređivali i o tome pričali drugama bili klasifikovani kao oni koji "privlače pažnju". Nisam želela da ljudi obraćaju pažnju na mene. Zato sam jednostavno to skrivala i nikada se nisam na pravi način time bavila.

Šta ti je na kraju bila dijagnoza?

Kada sam konačno zatražila pomoć i otišla kod psihologa, ustanovili su mi depresiju, anksioznost i stres. Uspostavljanje dijagnoze je zapravo bilo veliko olakšanje jer sam bila u mogućnosti da se suočim sa simptomima i da se povežem sa njima.

Kada si zapravo stvarno osvestila sve to?

Vratila sam se iz inostranstva i uselila nazad kod roditelja. Bila sam u jako lošem mentalnom stanju. Moja realnost je bila tako iskrivljena i tako intenzivna da nisam bila u stanju da komuniciram sa porodicom. Nisam bila u stanju da funkcionišem kao ljudsko biće. Na kraju sam morala da napustim kuću. Nisam imala gde da živim ali na sreću, jedna prijateljica me je primila kod nje.

Zbog čega si napustila dom?

Morala sam da odem. Svađe su bile užasno teške. Nisam više mogla da budem u tom okruženju.

O čemu si razmišljala u tom periodu?

Razmišljala sam samo kako ne radim dovoljno. Mislila sam da nisam dobra ni u čemu. Ove misli su se pretvorile u lavinu sve do trenutka kada više nisam mogla da izađem iz sobe. Nisam bila u stanju da verbalizujem kroz šta prolazim. Ne samo da nisam bila u stanju da izađem iz sobe, nisam mogla da izađem iz svoje glave. To je bilo opasno.

Da li je postojao određeni trenutak kada si odlučila da potražiš pomoć?

Ako bih morala da izaberem jedan trenutak, to je zapravo onaj kada sam se odselila od roditelja. Rekla sam sebi, "Ovo je jedini život koji ćeš živeti. Imaš toliko snova o tome šta želiš da radiš, samo treba da uradiš to". Umesto velikih koraka - kao što je nalaženje posla ili povratak školovanju - usmerila sam se na manje stvari, kao na primer da ustanem ujutru i namestim krevet. Radila sam to oko mesec dana. Polako sam u svoj život uvodila sve te odista dobre navike. Sada mogu da ustanem ujutru, doručkujem, namestim krevet, odem na posao, imam ispunjen dan i da se vratim kući i svom partneru, kao i stanu koji posedujem. Važno je da naučimo da će uvek biti izuzetno stresnih situacija u životu. Jednostavno, to je normalno za sve ljude.

Ćao Rejčel, da li možeš da mi kažeš o putu koji te je doveo ovde?

Najpre sam primetila da nešto nije u redu kada sam imala 12 ili 14 godina. Čak i nakon što sam počela da pričam o tome sa 16, prošlo je još nekoliko godina tokom kojih nisam znala gde da nađem pravu pomoć. Mislila sam, "Okej, imam mentalnu bolest. Ovo je kraj mog života. Život će mi biti užasan zbog ovoga".

Šta je bila tvoja dijagnoza?

Ustanovili su da imam bipolarni poremećaj, ali sam takođe prolazila i kroz anksioznost i depresiju. Osećam mnogo anksioznosti u svakodnevnom životu, kada idem na posao, kad odlazim u prodavnicu, kada kupujem kartu za bus. Anksioznost koju proživljavam čini da mi je fizički loše. Takođe imam i periode depresije i maničnosti koji traju po nekoliko meseci. Nekad su apsolutno nepodnošljivi.

Kada su ti ustanovili bipolarni poremećaj?

Imala sam 16 godina. Tada sam imala prvo jako loše depresivno iskustvo. Ne želim da ulazim u detalje, ali u januaru 2009. je bio prvi put kada sam pokušala samoubistvo. Srećom, roditelji su uspeli da me nađu, da me zbrinu i odvedu u bolnicu. Sutradan ujutru sam konačno razgovarala sa njima i rekla "Ovde nešto zaista nije u redu. Hajde da radimo na tome". Tada sam otilšla kod lekara prvi put i dobila dijagnozu.

Mora da je sve bilo teško, kako je izgledalo to iskustvo?

Osećala sam vrstu depresije kakvu nikada nisam osetila do tada. Imala sam osećaj da život više nikada neće biti bolji - ovo je najbolje što će ikada biti. Nisam želela da živim do kraja života ovako bedno.

Da li smatraš da je pokušaj samoubistva bilo najteža tačka tokom tvoje bitke sa mentalnom bolešću?

Ne, to je bio samo početak. Znala sam da moram da uradim nešto ili neću moći da nastavim da živim. Otišla sam kod psihijatra i njene prognoze su bile jako loše. Rekla mi je, "Žao mi je, ali imaš mentalnu bolest. Ne možeš da radiš, ne možeš da studiraš, nikada nećeš biti modna dizajnerka kao što si oduvek sanjala". To je postalo proročanstvo koje se ispunjavalo tokom sledećih pet godina kada su stvari postale mnogo gore.

Kako to?

Napustila sam školu, a zatim i tehničku. Kada sam čula da nikada neću moći da radim bilo šta smisleno jednostavno sam prestala da pokušavam. U sledećih pet godina razvila sam ozbiljnu zavisnost od alkohola. Moja najniža tačka bila je kada sam pila svaki dan u pokušaju da se izborim sa onim što osećam. Prosto nisam videla budućnost vrednu življenja.

Kada si konačno odlučila da tražiš pomoć?

Otišla sam u Headspace centar i rekla im šta se dešava. Prva stvar koju mi je jedan od lekara rekao bila je, "Moraš da smanjiš količinu alkohola". Do tog trenutka nisam imala predstavu da sam alkoholičarka. Čula sam ga i pomislila, "Kako se usuđuje! Kako je bezobrazno što to kaže! Ja nisam ta osoba!". Prošla sam kroz dve nedelje poricanja tokom kojih sam popila više nego što celog svog života. Osećala sam se mizerno dve nedelje, čak i kad sam bila pijana.

Kako si uspela da se izvučeš iz toga?

Nakon te dve nedelje stajala sam na sred Vivida (Festival svetlosti i muzike u Sidneju) i odlučila da ispričam sve jednoj drugarici. Pogledala me je i rekla "Tako mi je drago. Hajmo. Idemo na nađemo pomoć". Pomislila sam, "Vau, pa ovo zapravo nije najgora stvar na svetu". Od trenutka kad sam joj rekla, shvatila sam da ma koliko je situacija loša, neko je tu da mi pomogne da izvučem najbolje iz svog života. U zadnje vreme, primećujem da ti loši periodi nisu više tako teški kao što su nekada bili. Osećam se loše ali i dalje mogu da nateram sebe da radim i budem produktivna. Najvažnije, i dalje mogu da izađem, da se vidim sa prijateljima i da se smejem.

Ukoliko imate probleme sa mentalnim zdravljem, obavezno potražite pomoć lekara.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu