​Suluda i genijalna priča benda koji je izbegao iz Sirije u Berlin

Te jesenje večeri, uputio sam se u svoju drugu zagrebačku kuću, klub Močvara, na koncert koji nikako nije tek jedan od bezbroj koje sam tamo poslušao. Svirao je sirijski post rock bend Khebez Dawle , sastavljen od petorice muzičara koji su se u Hrvatskoj zatekli na dugom putu iz Sirije u bolju budućnost.

Tih dana hrpa ljudi je po društvenim mrežama šerala fotku iz 2012. s islamističkog kontraprotesta u glavnom nemačkom gradu Bonu, uveravajući nas da je reč o aktuelnoj fotki izbeglica koje simpatizuju Islamsku državu. Bila je to, naravno, laž, kao i gomila drugih stvari objavljenih tih dana, kad su se desničarski trolovi silno trudili da nam utuve u glavu da ti Sirijci nisu unesrećeni narod kome se država i život raspadaju pred očima, nego teroristička marva koja će da nam 'uništi Evropu kakvu znamo'.

Možda ste zaboravili, iako nije bilo tako davno: Viktor Orban i njegova kaznena ekspedicija tada su užurbano štrikali žičanu ogradu oko Mađarske, pa su izbeglice koje su već dobacile do Srbije, preživevši davljenje po Egejskom moru i batinanje makedonske policije, otkrile novi put na Zapad – onaj preko Hrvatske. Zato nam je koncert Khebez Dawlea u tom trenutku delovao kao puno više od podrške bendu izbeglica. Bio je to zapravo način da pustimo glas protiv klime koja je pretila da probudi fašističke duhove i u našem društvu. Na besplatnom koncertu prikupljeno je nekih 800 evra donacija za opremu bendu, pa smo valjda bar nešto napravili.

Khebez Dawle uživo u Zagrebu

Mesec dana kasnije, priča je završila hepiendom – bend je stigao na Zapad. Tim povodom razgovaram s Anasom Magrebijem , pevačem i frontmenom Khebez Dawlea, koji mi se javlja s kraja njihovog turbulentnog putovanja: iz jednog malog mesta severno od Berlina.

'Tu smo kod prijatelja, podneli smo zahtev za azil i čekamo da ga reše. Od Istanbula do Berlina putovali smo mesec dana, i ne bismo da nas sad na kraju opet razdvoje, jer smo na putu već pogubili neke ljude. Put je trajao toliko dugo jer smo se na nekim mestima zadržavali – par dana u Atini, 5 dana na Lezbosu, desetak dana kod vas u Hrvatskoj, 5 dana u Beču.

Khebez Dawle su bili jedni od zanimljivijih muzičkih inovatora u arapskom svetu, a bend je nastao na ruševinama njihovog prethodnog benda Anna, koji se raspao 2012. kad je njihov bubnjar Rabia ubijen u kolima svoje sestre.

'On je bio aktivista, pomagao je da se glas sirijske revolucije čuje u društvu. Tajna policija ga je pratila i ubila na brutalan način. To je tužna priča, i na trenutak smo pomislili da dignemo ruke od svega, ali smo shvatili da nam je njegova tragedija dala još više snage da prenesemo njegovu i našu poruku Sirijcima i celom svetu', priseća se Anas.

Preostali ljudi iz benda su se nakon toga sklonili u Bejrut i Istanbul. Odatle su krenuli na put bez povratka. Pitam Anasa da se priseti nekih od najluđih iskustava s putovanja.

'Krenuli smo iz Istanbula na mesto odakle kreću brodovi za Lezbos. To je bilo jako opasno, natrpali su nas 26 u kamion. Ležali smo jedni na drugima jer policija nije smela da zna za nas. Došli smo na mesto gde smo trebali da se ukrcamo na gumeni čamac. To je neka napuštena luka. Nagurali su nas 40 na brod, i negde na pola puta pokvario se motor. Pokupila nas je morska patrola, i terala da se vratimo u Istanbul, ali mi smo se sakrili u šumi, gde smo prespavali. Tamo je bilo stvarno opasno, nigde nikog, prvo naseljeno mesto je bilo ko zna koliko kilometara odatle. Dan posle, rekli su nam da će na brodu da nas bude 35, ali nas je u šumi bilo samo 16. Nema veze, kaže švercer, koliko god vas je tu, potrpaćete se. Bilo nam je čudno, jer šverceri gledaju da natrpaju što više ljudi na brod. Dođemo mi u luku, kad nam neka dva tipa kažu – sedite na brod i cepajte sami. Niko od nas nikad nije vozio gumeni čamac, ali tip u luci nas uverava – nema veze, naučiću vas. Krenuli smo, nije bilo patrola, sve je išlo OK dok nam motor opet nije crko. Veslali smo nekih 20 minuta samo da nam se brod ne okrene suprotno od cilja, a onda je motor opet proradio.

200 metara od obale ugledali smo ljude kako nam mašu, i tada skontamo da se približavamo hotelskoj plaži, a tamo se turisti sunčaju. Izvadili smo naše CD-e, predstavili smo se i rukovali s njima, objasnili im da smo bend i da smo krenuli na Zapad. To je bilo totalno nadrealno – turisti su pre toga gledali histerične žene i decu koja plaču, kad iz ovog broda odjednom izlaze veseli, mladi ljudi, koji im dele CD-e i tečno govore engleski. Uglavnom, putovanje je možda bilo tehnički naporno, ali je nama kao grupi bilo vrlo zabavno. Ako razmišljaš samo o cilju, a ne i o putovanju, propuštaš celu zabavu', zaključuje Anas.

Usledilo je pet dana aklimatizacije na Lezbosu, gde su čekali vezu koja ih je trebala prebaciti do Atine. Tamo su ostali još nekoliko dana, spavali gde su stigli, a zatim su preko Makedonije stigli do Srbije, gde su čuli da Mađari ubrzano grade zid i zatvaraju zelenu granicu kod Horgoša. To ih je nateralo na promenu kursa prema Hrvatskoj.

'Bili smo prvih osam Sirijaca koji su došli u Šid. Dan pre nego što smo odlučili da pređemo u Hrvatsku, pala je užasna kiša. Krenuli smo kroz kukuruze, i kad smo ušli u Hrvatsku, bili smo prljavi, od glave do pete umazani u blato i vodu. Uhvatila nas je policija i prebacila u Ilok. Hrvatski policajci bili su super. Proveli smo dan i po u pritvoru, pričali s njima o situaciji u Siriji, o tome zašto ljudi beže. Onda se dogodilo još nešto nadrealno – jedan policajac je pustio našu pesmu s YouTubea na svom mobilnom telefonu. Pesma je o zatvoru i konceptu slobode, a policajac ju je slušao s ugodnim izrazom na licu. Pogledao nas je s nekom vrstom razumevanja. Zamisli da nateraš policajca koji te je priveo da sluša pesmu o tome kako te privodi – nama je to delovalo kao pobeda', kaže Anas.

Boravak u Hrvatskoj doneo im je dosta medijske pažnje – osim u Močvari, svirali su i u izbegličkom kampu u Kutini. Pitam Anasa – da li vam činjenica da ste bend sastavljen od izbeglica iz Sirije čini kao teret, ili gledate na nju kao na podršku u karijeri?

'Činjenica da smo bend iz Sirije ima više dobrih i loših lica. Pre svega, to je velika odgovornost, puno više nego čisto sviranje. Mi smo glas ljudi koji nemaju glas. Imaš celi narod koji je izbačen iz zemlje. Civilizovan narod, s kulturom i nasleđem. Naša je obaveza da ispričamo stvarnu priču tog naroda, jer mediji i sve sile koje ratuju u Siriji pokušavaju da skrenu priču s njezinih korena. Oni leže u mirnoj, nenasilnoj revoluciji, koja je puno obećavala, sve dok se nisu uplele međunarodne sile – Rusi, Amerikanci, Iranci, zemlje Zaliva. Oni su hteli nešto drugo. Hteli su da Sirija ne bude slobodna zemlja, nego njihov sto za pregovaranje. Misliš da ovi ljudi koji sad beže stvarno žele da spavaju po šatorima? Ma kakvi. Svi smo mi hteli da ostanemo tamo, da naša zemlja bude lepa i normalna. Među tim izbeglicama ima doktora, inžinjera, seljaka, umetnika… Mi ne želimo uzeti ničiji posao. Mi samo želimo naći zemlju koja nije bojno polje, jer se naša zemlja upravo u to pretvorila… S druge strane, ako bih gledao naš bend, ispada da je to što smo iz Sirije dobro za nas. Pre ćemo doći u medije, pre će čuti za nas. Voleo bih da možemo pomoći u povezivanju između Sirijaca i Evropljana. Voleo bih da mogu ubediti Evropljane da su Sirijci dobar narod. Siguran sam da bi Evropu manje koštalo da integriše te ljude nego da ih protera. Optimista sam po tom pitanju, ali ne verujem da će kriza u Siriji tako brzo završiti, jer niko ne pokazuje nikakvu volju da je reši. Samo sve više komplikuju stvari, i pretvaraju Siriju u mesto gde celi svet izbacuje svoje đubre. Jednog dana, u budućnosti, voleo bih da se vratim u Siriju i sviram, jer ako neko zaslužuje da sluša muziku, to su ljudi koji godinama slušaju samo bombe', zaključuje Anas.

OK, sad ste u Nemačkoj, i šta planirate?

'Nas trojica smo kraj Berlina, a Bašar (četvrti član benda) je još u Bejrutu i pokušava da se prebaci u Tursku, a odatle ovamo. Čekamo ga, jer nemamo puno vremena. Spremamo crowdfunding kampanju da kupimo opremu i ponovo krenemo s normalnim radom benda, jer smo većinu opreme prodali da bi mogli da finansiramo ovaj put. Spremamo veliku evropsku turneju za proleće 2016. Na putu smo pokupili jako puno kontakta, svi su nas zvali da se vratimo, pa je ideja da turneja počne baš tamo gde je završila – u ovom selu severno od Berlina gde se nalazimo, a da završi u dvorcu na Lezbosu, ostrvu gde smo počeli putovanje.

__________________________________________________________________

Rat protiv Boko Harama

__________________________________________________________________

Kad poslušate Khebez Dawle, čućete raznih uticaja, od post rocka preko psihodeličnog, prog i noise eksperimentisanja do tradicionalne arapske muzike. Zato pitam Anasa – sad kad ste došli u Evropu, koje bendove bi najviše voleli da upoznate i gledate?

'Dva benda koja su najviše uticala na nas su Pink Floyd i Radiohead. Hteli bismo da ih upoznamo, da im pustimo malo sirijske muzike, podučimo ih o sirijskoj kulturi'.

Za kraj, koju poruku nosite s ovog putovanja?

'Ovo je nešto nezaboravno. Prošli smo kroz isto ono kroz šta prolaze milioni naših ljudi. Nije to bežanje iz zemlje zbog siromaštva, već potraga za slobodom. Sirijski pasoš je potpuno beskoristan, i zato su naši ljudi poslali poruku svetu. Ne puštate nas unutra? Ne date nam vizu? Možemo doći do vas, preko mora, preko kopna, preko granica. Ne dolazimo da vam uzmemo hranu ili posao, dolazimo da budemo produktivni, da doprinesemo vašem društvu. Hajde da komuniciramo. Hajde da pričamo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu