Deca nisu toliko zla koliko smo mislili, kaže nauka

Kada se radi o moralu, baš kao i o životu, namere su najvažnije. Ko zna koliko je pesama u kojima se pominje neka varijanta na temu: "Nikad nisam želeo da te povredim". Ili prijatelji koji slučajno-namerno zaborave da vrate pozajmljeni komad odeće pre nego što ga definitivno uklope u sopstvenu garderobu? Princip je takođe ukodiran u većinu pravnih sistema: tužioci moraju da dokažu da je osumnjičeni delao "sa znanjem" da krši zakon ako žele da bude osuđen.

Naši sistemi moralne procene zasnovani su na ideji namernosti: da li je neko svesno pokušao da povredi drugog i nanese štetu, ili je to bilo slučajno? Ovo je toliko fundamentalno za naš osećaj moralnosti da opravdavamo ponašanje koje izaziva povređivanje ako smo ubeđeni da osoba koja je odgovorna za to nije imala nameru - bez obzira da li ti je slučajno pritisla prst vratima ili prosula vino na tvoju belu haljinu.

Istorijski gledano, psiholozi su tvrdili da deca nisu sposobna da procene ovu moralnu nijansu: oni vide samo zaglavljen prst ili uništenu haljinu. Novo istraživanje sa Univerziteta Ist Anglija, koje je predvodio doktor Gevin Nobs, dovodi u pitanje paradigmu da su deca nezrela pri donošenju moralnih odluka.

"Preovlađujući stav u razvojnoj psihologiji je da postoji velika razlika između moralnih procena kod dece i odraslih", objašnjava Nobs. U osnovi, "deca donose nezrele moralne sudove koji se zasnivaju na ishodima, a ne na namerama."

Nobs i njegov tim su rešili da provere ovo utemeljeno mišljenje ponovivši par eksperimenata od 1996. do 2001. godine, koristeći decu i odrasle dobrovoljce. "Rezultati originalnih istraživanja su nam delovali pomalo čudno, jer ne samo što su deca većinom donosila nezrele sudove zasnovane na ishodu, već su to činili i odrasli."

Ponavljajući originalne studije u kojima je korišćeno 169 dece i odraslih, Nobs je postavio dva zamišljena scenarija. U prvom, devojčica Seli je htela da pomazi kućnog ljubimca da bi bio srećan. Dok je pokušavala da mazi životinju, ona je neočekivano poskočila i devojčica ga je slučajno udarila. "Važno u vezi sa ovim eksperimentom je što je dobra namera dovela do lošeg ishoda."

U drugom primeru, Eni je htela da povredi svog ljubimca, ali kako je krenula da ga udari, životinja se izmakla, pa ju je samo pomazila. Namera je bila loša, ali je ishod bio dobar. "Neko ko zasniva stavove na namerama, kao što svi odrasli to većinom rade, rekao bi da je Seli dobra a Eni nevaljala. A do sada se tvrdilo da bi deca rekla suprotno: Eni je dobra, Seli je loša."

Kada je Nobsov tim ponovo istražio prethodne rezultate, naišao je na grešku u samoj postavci scenarija. "Oni su, u suštini, pitali da li je udariti životinju dobro ili loše. Pa, udariti životinju je loše. To niko ne spori. Trebalo je da pitaju da li su Seli i Eni postupile dobre ili loše devojčice. Kada promenimo reči u pitanju, rezultati se dramatično menjaju."

U novom istraživanju, deca uzrasta četiri i pet godina su uglavnom govorila da su Seli i Eni dobre ili loše devojlice: njihove procene su bile podeljene između namere i ishoda. Većina dece između pet i šest godina su procenila da je Seli dobra: njihov stav je zasnovan na moralnom sudu zasnovanom na nameri. A Nobs smatra da bi čak i mlađa deca mogla da budu prefinjeni moralni arbitri.

"Smatramo da je donošenje moralnih odluka zasnovano na nameri možda počinje da se dešava i mnogo pre četvrte ili pete godine. Postoje indikacije da se tako nešto dešava u prvoj ili drugoj godini detetovog života. Kako i zašto se to dešava, još uvek je veoma složeno i tajanstveno."

U budućim istraživanjima, Nobs se nada da će moći da posmatra decu koja i dalje donose moralne sudove zasnovane na ishodu, sve do njihovog odrastanja. Za to vreme, čini se da ova mala ljudska bića uopšte nisu toliko nemoralna kako smo do sada mislili.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu