Ovaj članak prvobitno je objavljen na sajtu Broadly.Gurajući svoju dugu kosu u kacigu, dvadesetjednogodišnja Zenit Irfan priprema se za vožnju motorom na prometnim putevima Lahorea u Pakistanu, uprkos brojnim neprijateljskim pogledima i otvorenim iščuđenim ustima.
Na ulicama Lahorea nema zakona, zaprežna vozila su svuda, a vuku ih magarci, konji i ljudi. Vozači pokušavaju da zaobiđu stoku, pretiču je i bez pažnje prolaze pored semafora.
Reklame
Irfan je zavolela motore kada je saznala da je njen pokojni otac želeo da na taj način proputuje celu državu. Poželela je da ostvari njegov san. Pošto joj je dosadilo da se od kuće do fakulteta non stop vozika u rikši, porodica joj je kupila prvi motor – malu Hondu C70.Učila je da vozi motor po praznim i širokim ulicama njenog naselja i polako sticala sigurnost i samopouzdanje za podmukle drumove Lahorea. Jednom prilikom je ubacila u maksimalnu brzinu na glavnom trgu. Priznala je da se uplašila i opisala osećaj aklimatizacije na prave ulice kao „jeziv".Ipak, nakon dve godine ispitivanja raznih gradskih i ruralnih puteva, Irfan je odlučila da se baci na planiranje svog putovanja po zemlji. Pozanti sufi pesnik Amir-e-Kusro Delavi je jednom rekao "Ako postoji raj na zemlji, onda je to Kašmir". Imajući to na umu, Irfan je spakovala nekoliko stvarčica i pošla na svoje solo putovanje. Svratila je u magovite zelene planine Mure, pa vozila sve do Muzafarabada, a zatim do doline Nilam gde ju je zateknuti scenario doveo do suza.
"Nikad nisam videla sneg" priseća se Irfan. "Kakav je to momenat euforije i sreće bio kada sam iz Lahorea stigla u Kašmir. Osetila sam se slobodno i povezano sa svojim ocem".
Tokom putovanja, Irfan je prešla 700 milja za šest dana. Često je bila primorana da vozi jako sporo zbog neasfaltiranih puteva i kamenitog terena. Seljani iz Kašmira uglavnom su bili radoznali i prijateljski nastrojeni kada je prolazila kroz grad. Ruralne zajednice čine plemena i uprkos siromaštvu, stopa pismenosti u ovom mestu je proporcionalno iznad nacionalnog proseka: iznosi 72 posto, a 88 posto devojčica je upisano u osnovnu školu prema zvaničnim podacima. Irfan misli da je iz tog razloga bila sigurnija: ljudi su obrazovaniji, za razliku od severozapadne provincije Hajber-Pahtunva gde solo putovanje uopšte nije bilo moguće iz bezbednosnih razloga.
Reklame
Čim se vratila iz Kašmira osetila je agresivnu neprijateljsku nastrojenst drugih ljudi. Napravila je Fejsbuk blog"1 Girl 2 Wheels" kako bi dokumentovala svoja putovanja i desilo se da je upravo tu doživela najviše uznemiravanja. "Postalo je baš loše. Glava samo što mi nije pukla, bila sam mnogo depresivna zbog svih tih groznih komentara. Mnogo ljudi mi je napisalo da sam ja "sramota za islam" i da ne bi trebalo da sam muslimanka… "gde ti je marama", "gde ti je burka", pisali su – što je poprilično ironično s obzirom da bih noseći to na glavi privukla veću pažnju.
Kako je Irfanino prisustvo na društvenim mrežama raslo, zabrinula se da će je talibanska sekta pronaći i ubiti. Danas, veruje da je sve pitanje sudbine. Dok mnogi ljudi misle da je Pakistan u potpunosti preuzeo terorizam, Irfan želi da promeni način na koji se njena zemlja percipira.
Zasad, vožnja motorom joj je sve. "Za Pakistanku u južnoazijskoj zajednici, ovo je najveća privilegija koju devojka može da ima. Poznajem toliko devojaka koje žele da izađu napolje i putuju, a ne mogu jer im roditelji ne dozvoljavaju. A ja moram tu privilegiju maksimalno da iskoristim, kad je već imam.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu