​Šta sam naučio tripujući u parku na čokoladi

Nedavno smo čuli da se ljudi u berlinskim noćnim klubovima rade čokoladnim pilulama u kombinaciji sa pićem. Pošto nisam tako kul i lud i mlad, odlučio sam da takva iskustva prepustim onima koji sa njima mogu da se nose i okrenuo se nečemu sasvim drugačijem. Upustio sam se u duhovni ritual ispijanja sirovog kakaa uvezenog iz Gvatemale, i to u spokoju olistalog parka Sondermarken u Kopenhagenu. Sirov kakao ne samo što šalje na trip i leči potisnute traume, nego omogućava i kontakt sa božanstvima starih Maja. Takođe, kažu mi da će biti i suza. Sve to obećava, ali ja sam uglavnom ovde zbog tripa.

Celu ceremoniju organizuje grupa pod nazivom The Heart Space, koja smatra da je kakao prirodni lek. Uplatio sam im 150 danskih kruna (20 EUR) da bi mi dozvolili da prisustvujem ritualu. Kasno je popodne ali sunce i dalje sija dok stižem u Sondermarken.

Jedan za drugim, pristižu i ostali kakaonauti. Ne poznajemo se međusobno, ali savetuju nam da se zagrlimo. Naš duhovni guru Ida, inače zaposlena u obdaništu, vodi nas do čistine u parku gde čeka njena koleginica Kristina. Slatki miris kakaa već se oseća u vazduhu. Ćebad i jastuci za petnaestak ljudi leže razbacani po travi, oko prostirke u sredini na kojoj leže kristali, jaja od žada, i cveće raspoređeno u obliku krsta. Iznad krsta stoji blutut zvučnik. Šarene zastave krase okolno žbunje.

Sedam pored tipa sa kojim sam na prolazu kroz park počeo da razgovaram. Jakim nemačkim akcentom obaveštava me da je već probao kakao, sa bubnjarima u zatvorenom bazenu. Pretpostavljam da će mi pomoći njegovo iskustvo. Deluje kao da mu nije prva ceremonija ovog tipa: nosi bradu, kosa mu je duga i zalizana, pogled mu se gubi u daljini a palčevi vire iz obuće.

Kažu nam da ne pijemo dok ne podele šolje svima. Ida i Kristina sipaju i pričaju nam o istoriji kakaa. Kažu da drevna mitologija Maja i Asteka pominje ovu božansku biljku sposobnu da poveže materijalni i duhovni svet. Zvali su je krvotokom ili hranom bogova, i koristili za sve redom, od blagosiljanja vojnika pred bitku do porođajnih rituala i venčanja. Legenda kaže da je Kristifor Kolumbo jednom prilikom video kako Asteci slučajno ispuštaju nešto nalik na badem, a onda užurbano prikupljaju rasuto zrnevlje. Iznenadilo ga je to, ali posle je saznao da se među Astecima zrna kakaa koriste kao novac. Kada su konkvistadori pljačkali palate domorodaca u potrazi za zlatom i srebrom, često bi ih razočarao prizor tona i tona ovog zrnevlja.

Gorko zrno se kod Evropljana primilo tek pošto je Holanđanin po imenu Konrad Johanes van Houten počeo da ga melje u prah da bi ga lakše mešao sa mlekom, vodom, i naravno šećerom.

Dok pijemo kakao, kažu nam da je upravo to mlevenje isfiltriralo na stotine aktivnih sastojaka koji bi inače obogatili srce i dušu konzumenta. Kakao koji danas pijemo nije tako oskrnavljen. Postoje tri glavne vrste kakao zrnevlja: delikatni Kriolo, obični Forastero, i Trinitario koji predstavlja neku vrstu mešavine prva dva tipa. Od Forastera i Trinitarija prave se kakao i čokolada za mase, ali kažu nam da je samo Kriolo prigodan za ritual. U Gvatemali, gde je Ida kupila ovaj kakao, kilo košta tek 110 kruna (15 EUR). U Kopenhagenu je tri puta skuplje. Znači, u šolju su mi sipale možda 15 kruna (2 EUR), a naplatile su mi je 150.

Kakao je gust i težak – liči na čokoladu koliko i lepljiva traka liči na krzno. Vlakna se osećaju na jeziku, lepe mi se za zube. Četrdeset i dva grama kakaa (maksimalna doza) pomešana su sa čajem od mente, alevom paprikom koja ubrzava apsorpciju, plus mrvom cimeta i soli da ublaže gorčinu. Naravno da nema šećera, ali nude nam agavu i organski med da zasladimo. „Sve je ovo po Fair Trade standardima," dodaje Kristina. Svi se u krugu smeju, ali ja ne shvatam u čemu je stvar. Gutam gorku mešavinu.

Dok pijem, nešto počinje da mi se dešava u telu. Osećam toplinu koja mi se širi kroz grudi, u glavi mi nešto zuji, kao da mi neka ruka blago podiže pogled iznutra. Ida i Kristina pevaju i zvižde svirajući razne instrumente tokom četvorosatne seanse. Tu su ogromni doboši, ukrasne činele, tibetanske posude koje zvuče kao mokar prst a vinskoj čaši, razna pera i tamjan. Tamjana ima za sve pare. Obično me hvata mučnina od tog mirisa, a vetra niotkuda; aroma tamjana blago ali neumitno teče u mom pravcu. Kako jedan štapić izgori, Ida i Kristina pale novi; tamjanu se ne može pobeći.

Svi oko mene su već u nekom transu. Nisam siguran šta meni piće tačno radi, ali dobro sam se pripremio. Unapred sam razgovarao sa nutricionistom Randi Toberub koja mi je rekla da kakao sadrži supstance koje izazivaju oslobađanje dopamina i serotonina u moždanoj kori. U isto vreme, usporava se rad srca i šire krvni sudovi. Takođe me je umirila rekavši da je visoki sadržaj magnezijuma dobar za srce, kao i da bi kakao trebalo da deluje protiv nekih vrsta infekcije što ipak nije dovoljno istraženo.

Pročitao sam da visoke doze kakaa nisu preporučljive u slučaju trudnoće ili terapije antidepresivima, kao i da prethodni obrok bi trebalo da bude lak. Ja sam se celog dana uzdržavao od kafe, plus slušao pesme o smrti i otuđenju, čisto eksperimentalno, da vidim kako će uticati na trip. Nisam siguran da li se sve navedene pozitivne promene stvarno odvijaju, ali moram da priznam da otuđenje definitivno osećam.

Kako ceremonija odmiče, sve mi više deluje da sam jedini među učesnicima koji nema pojma šta radi. Ostali šetaju okolo, cimaju nogama, dižu se u stoj na rukama. Jedna žena koja se očigledno sama ošišala kotrlja se po mekoj ćebadi i tiho ječi, zatim ustaje i počinje da skakuće kroz travu, vezuje šareni šal oko glave i igra pod zalazećim suncem koje se probija kroz rastinje. Odlazim do obližnjeg žbunja da piškim, a u povratku vidim da se moj komšija Nemac popeo bosonog na drvo i sedi na grani sav zadihan dok mu jedno stopalo krvari. Grane škripe dok on skače u travu.

Što se mene tiče, prvo sedim na jastuku a onda se zavlačim ispod ćebeta – hladno je, a ćebe je udobno. Osećam neku vrstu transa, kao da celu scenu pratim nekako spolja. Navodno bi trebalo da Majka Kakao učini da mi se svaka ćelija u telu nasmeši, ali ne ide. Izraz lica mi je fiksiran, iz nego razloga isti onaj kog se sećam iz detinjstva provedenog na ruralnom jugu Jutlanda, kad bi me roditelji naterali da skupljam krupnije kamenje iz oranica da se plug ne bi slomio.

Mora da smo čudno delovali džogerima i šetačima pasa koji su prolazili parkom. Nažalost, delio sam njihov utisak. Pre seanse, imali smo priliku da govorimo o tome zašto smo se odlučili za ceremoniju. Jedna žena je uplakano pričala o raskidu veze. Jedan čovek je nedavno izgubio dedu koji mu nedostaje; drugi priča o intenzivnom osećaju usamljenosti od kog je srećom uspeo da se izvuče posle svog prethodnog kakao tripa, nedelju dana pre ovog.

Posle četiri sata skakutanja i kotrljanja po travi, svima kao da je mnogo bolje. Onaj bivši usamljenik se poslednji budi iz transa. Noge mu se tresu dok uzdiše, smeši, i zahvaljuje se.

Teško mi je palo kad sam shvatio: Nikad neću biti dovoljno slobodan i opušten da igram u travi, radim stoj na rukama, ili se ekstatično penjem na drvo krvavih nogu. Nikad neću uživati u zvuku budističke mantre sa iPhone uređaja povezanog na Bluetooth zvučnik, ili u mirisu prljavih nogu ritualnog kolege. Čisto sumnjam da ću ikad osetiti vezu sa Majkom Zemljom, Majkom Kakaom, ili Očem Vremenom na nekom astralnom nivou. Suštinski mi smeta imitacija Maja u danskom parku uz pesme na engleskom praćenje tibetanskim instrumentima. Sve to i dalje stoji, nisam promenio mišljenje. Pa ipak, nekad bih nemilice ismevao ovakve ceremonije, a sad ne osećam potrebu za sarkazmom. Čemu to? Samo sam ja na gubitku ako ne osećam to što i oni, ako ne razumem.

Nije ni loše što ne mogu: hipici u kom krugu su svi imali nekih ličnih problema. Kristina i Ida kažu da žele da se zbliže sa prirodom, ali niko od učesnika nije želeo da oseti travu na kojoj smo sedeli. Svi smo došli zato što nam je nedostajalo nešto u životu. A meni izgleda nedostaje ono što ostalim kokonautima omogućava tu ekstatičnu sreću.

Ida i Kristina nam kažu da je ovo bila jedna od najvećih i najdarežljivijih seansi koje su ikad održale. Nude nam da nešto pregrizemo – ljudi su doneli Oreo keks, integralni čips, suve šljive. Grickam malo, ali napuštam park čim mi se ukaže prilika. Na ulici vidim stariji bračni par kako se tetura iz bašte lokala, plavokosu devojku na ružičastoj Vespi koju prestiže bradati motociklista u neonski zelenom kostimu. Vratio sam se u stvarnost.

Dan posle tripa, osećam se značajno bolje u sopstvenoj koži, ali nisam siguran da li je to zbog kakaa ili zbog činjenice da sam dozvolio sebi četiri sata opuštanja i razmišljanja. Ipak osećam da me nešto steže oko srca, verovatno zbog onog tamjana. A i komarci su me izujedali.