Od njegove kontrakulturne transformacije iz 1971. godine, pa sve do smrti 2008. godine, obožavatelji i kolege su Džordža Karlina doživljavali kao dosledan i oštar detektor svih mogućih sranja u američkom društvu. Ja sam komičarka i u mojim krugovima Karlin se pominje sa poštovanjem rezervisanim za svece. U svom podkastu, komičar Tod Glas tera goste da se "zakunu u Džordža Karlina" umesto u Boga kad žele da ubede slušaoce da se ne zezaju. Karlin je prosto toliko veliko ime.
Nažalost, stend-ap komediju često ume da pregazi vreme. Velika većina humora oslanja se na razumevanje konteksta koji je sa prolaskom vremena teško dočarati. Posle svega nekoliko godina, čak i najbolji materijal može da ima oštricu i pronicljivost citata Klifa Kalvina u mejlu koji vam je prosledila vaša baka. Želeći da znam može li Sveti Džordž da izbegne ovu sudbinu, ponovo sam pogledala Karlinov specijal iz 1999. godine za HBO Svi ste vi bolesni. Odabrala sam baš taj zato što se sećam da sam ga gledala kao dete, ali i zato što je 1999. godina bila poslednja kad se bilo ko u našem društvu ponašao razumno. Strašno mnogo našeg kulturnog i političkog pejzaža se promenilo u poslednjih 18 godina (neko bi rekao "otišlo dođavola"). Da li je bilo šta od toga još ostalo relevantno? Još važnije, je li smešno?
Ima delova specijala koji svakako nisu prošli test vremena. Gledam sate i sate stend-ap komedije nedeljno, na redovnim nastupima i večerima "otvorenog mikrofona" i, šta da vam kažem, većina toga je sranje. Istrenirala sam uvo za klišee u komediji, a ovde ih definitivno ima mnogo, pa makar Karlin bio prvi koji ih je upotrebio. Ove 2017. godine, Karlinovo insistiranje na "jebanju u dupe" kao metafori za svaku vrstu iskorišćavanja, kao i njegova upotreba izraza "pušač kurca" za svakog ko mu se ne dopada, ne deluje samo homofobično, već i otrcano i nemaštovito. Mnogo retorskih skela koje je postavio da bi na njima izgradio poentu vica načeo je zub vremena — trend u stend-ap komediji ovih dana mnogo je više neobavezna ćaska, a Karlinovo uvođenje liste parodijskih pesama ili nepovezanih delova s igrama reči čini da slabiji delovi njegovog repertoara deluju još slabije. Ipak, čak i uz tako nespretnu izvedbu, većina pravih fora ostala je i dalje prilično jaka.
Već sam se spremila da zamrzim segment u kojem Karlin priča o imenima fiktivnih restorana i barova, što je izluđujuće uobičajena premisa danas (igra za vas na večeri "otvorenog mikrofona": drmnite piće svaki put kad čujete sprdanje s imenom vijetnamskog restorana), ali sam se zato glasno smejala na njegov predlog da bi TGI Fridays prodavao više pića kad bi se preimenovao u "Vidi bogati, pa tek je sreda". Uprkos mraku po kom je slavan, šašava razdraganost jednako je sastavni deo Karlinovog uspeha. Njegovim imitatorima u političkoj komediji danas nedostaje njegov anarhični osećaj veselja, posebno kod onih koji zvuče kao da vam popuju ili su prosto preozbiljni — a Karlin nikad nije bio nijedno. Zanimljivo je da ga danas pamtimo kao lika koji je konstantno sipao žuč, a čovek je ovde dobar deo vremena posvetio svojoj ideji za televizijski program po imenu "Gospođica kenja u šumi".
Mislila sam da bi Karlinov izrazito politički materijal mogao da ostari gore nego njegov apsurdni, ali to prosto uglavnom nije istina. Naravno, ima nekih trulih fora o Klintonu (uključujući najseksističkiju moguću kritiku ljigavosti Bila Klintona: da je jadan zato što mu nije palo na pamet da prevari ženu s nekim zgodnim). Nešto malo priča o opasnim budalaštinama verske dogme, što uveliko maši poentu danas kad nam državu vode bezbožni neonacistički milijarderi. (Stvarno? Čovek je u šezdesetim otkrio da ljudi izmišljaju priče o Bogu?) Ali tema koja se ovde konstantno provlači kroz Karlinov materijal, da ljudska bića žive u strahu — od terorista, bacila, samog Boga — i da ponekad u velikoj meri narušavaju kvalitet sopstvenih života predajući se tim strahovima, jednako je relevantna danas kao što je oduvek bila. Kad u svom uvodnom monologu opisuje mogućnost terorističkog napada kao "uzbudljivu", njegov stav je da je živeti punim plućima nemoguće bez određenih opasnosti i, budući da je deo tih opasnosti neizbežan, mogli bismo i da se pomirimo s njima. To naizgled deluje veoma mračno, ali čak i najmračnije Karlinove fore ovde na kraju imaju neku vrstu razigrane perspektive koja slavi život, a koja, nažalost, nedostaje mnogim njegovim imitatorima.
Naravno, opasnost deluje još neizbežnije danas nego što je bila 1999. godine. Sasvim je realno da je mogućnost da joj se "veselite" luksuz koji mnogi sebi ne mogu da priušte. Ali ja ne mislim da Karlin želi da kaže da ljudi greše što svoj opstanak doživljavaju suviše ozbiljno. Umesto toga, po Karlinu, ako prestanete da se zabavljate i dozvolite da se autokrate koje napada nastane u vašoj glavi, to vam je kao da ste već umrli.
Još na VICE.com
Stiven K Amos za VICE Srbija o humoru u Kini, stvaranju i nastupima
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu