Ljudi iz Srbije o rasističkim, seksističkim i ostalim sranjima koja slušaju za prazničnom trpezom

Prijatelje možete da birate, dok porodicu ne možete, mada je i na tom polju napravljen pomak, jer pre samo nekoliko decenija niste mogli samostalno da odlučite ni s kim ćete osnovati porodicu, tako da… hurej. Ali roditelje, braću i ostale članove porodice koje ne možete sami da stvorite, ne možete da birate. To vam je što vam je.

I to može biti blagoslov, a može biti i potpuna katastrofa. Ako su puni podrške, spremni da zažmure na većinu gluposti koje napravite tokom odrastanja ili čak nastavljate da pravite u zrelom dobu, članovi porodice su super, ali nastaje problem ako misle da mogu da se ponašaju prema vama kao totalne drkadžije, opravdavajući svoje postupke krvnom vezom i bezuslovnom ljubavlju koja bi trebalo iz nje da proizilazi.

Deda nacionalista, tetka koja “nema ništa protiv crnaca, ali…“, homofobični seksista burazer koji opravdanje svojih stavova nalazi u podršci devojke – to su, u manjoj ili većoj meri uz moguće varijacije gotovo neizbežni tipovi u svakoj od porodica. Iako nemate naviku da ih često srećete, zato što ne stižete ili ih pak svesno izbegavate, ne možete se mimoići sa njima tokom praznika.

I kada neko od vaših “najmilijih“ napravi ovakav ispad, postavlja se pitanje da li treba da reagujete. Ispravno bi bilo da kažete šta mislite, ali da li tako rizikujete da napravite scenu tokom vesele porodične večere ili taj neko već pravi scenu slatšejmujući pop zvezde, pa se vi samo nadovezujete. I da li nekada vredi trošiti jedva sakupljenu pozitivnu energiju na već zrelog čoveka čije stavove definitvno ne možete da promenite, barem ne uz rusku salatu i posne pite.

Iskreno, nemam pojma šta je najpametnije. Ali evo, možda svi možemo da naučimo jedni od drugih, pa sam odlučio da pitam nekoliko ljudi za njihova iskustva iz porodičnih rasprava. Jer neke stvari prosto ne mogu da se prećute.

* Imena su izmenjena kako članovi porodice ne bi pomislili da ih se na ovaj način ljudi odriču u novinama.

Čini mi se da sam jedini u svojoj užoj i široj porodici kome niko ne smeta bez obzira na pol, rasu, seksualno opredeljenje, klasu. Dobro, lažem za klasu – jedino mi klasno društvo smeta. Uglavnom izbegavam takve razgovore na familijarnim okupljanjima, ali u poslednjih par godina krenuo sam da odgovaram jer više nisam mogao da slušam jedne te iste priče i dozivanja „onog sa malim brcima“ da se vrati da potamani „Cigane“, kako da se „pederi jebu u svoja četiri zida“ i da me gledaju čudno što želim da pomognem babi da razmesti sto posle večere.

Evo, poslednji primer je i najsvežiji: posle slave, ponudim se da pomognem oko sklanjanja i pranja sudova, a baba me pogledala čudno, čak čudnije nego kad sam odbio da uz večeru pijem alkohol neki, i rekla „Pa pomoći će mi neko od ženskih. Idi ti sa bratom, tatom, dedom i tečom pričaj“. Pogledao sam kevu koja me je učila da ovo radim kod kuće, ali ona je samo slegla ramenima. I šta ću – vratim se da sedim sa „muškima“. Brat se požalio da su upali neki Romi u dvorište i pokrali mu neku robu. Dok je deda izgovarao čuvenu rečenicu „Što Hitler nije poživeo duže da ih potamani!?“ ja sam pitao teču što nisu ostavili tu robu u magacin kao i svaku. Sleg’o je ramenima i rekao nešto u fazonu da bi mu obili i magacin.

Okrenuo sam se ka TV-u i pojačao da čujem šta nas opet laže Vlada i premijerka, a glas svih njih me zaprepastio jer umesto da se fokusiraju na to da iznosi neistine, oni su raspleli priču o njenom seksualnom opredeljenju i kako je sve izgubilo smisla jer se nekada znalo ko je muško, ko žensko, a „pederi i lezbače“ su se krili i bilo ih je sramota toga što jesu, a sad paradiraju ponosno. Pre nego što sam i krenuo da kažem nešto, ćale me je oštro pogledao, a u povratku kući mi je, onako pripit, dodatno pričao da prekinem sa svojim komentarima i zadržim ih za sebe.

Od svih porodičnih okupljanja, najviše mrzim slavu. Dolazim kod mojih da ih ispoštujem, ali se uvek taj dan osećam zarobljeno u dimu, galami i stvarima koje ne želim da slušam. Šira familija, prijatelji i komšije znaju da radim u LGBT organizaciji i do sada nijedna slava nije prošla bez priče o Prajdu. Užasava me što stalno slušam kako su “oni agresivni“, a onda mene pitaju šta ja mislim o “tim pozadincima“ ili tako neki odvratan naziv. Oni misle da je to jako zabavno, a ako im odgovorim normalno, onda meni pripisuju da sam agresivna.

Najgore je što su to stariji pripiti ljudi bliski mojim roditeljima i onda mogu samo da slušam i ponekad uložim otpor. Pored gomile neprikladnih lascivnih viceva i doskočica, često ima onih koji su ispunjeni gej tematikom. Kako god, najgore je bilo kada je jednom prilikom stric rekao “Ne mogu ove pedere da podnesem. Odvratno mi je to. Ali zato lezbejke – to je lepota za oči“.

Imam dedu koji je pravi pater familias. On je glavni, najmudriji i najsposobniji. Na svakoj slavi ili proslavi, uvek priča priče o “Bugarima koji samo čekaju“, “Šiptarima koji bi sada i na Preševo, Bujanovac i Medveđu“, nastabilnoj Bosni i NATO paktu koji bi da dovrši posao iz 1999. Njemu, naravno, niko ne može da protivreči. I kada se pobunim jer kažem da nije bitno što je neko gej, dobijem zapušivanje usta u fazonu “mlad si ti, videćeš“.

Uglavnom sve eskalira tako što se ja zainatim da se ubeđujem, a on i ostatak porodice to svode na mladost i neiskustvo, time umanjujući moje mišljenje. Sa druge strane, ja sam uporan u natezanju da se i moj glas čuje, jer ne može on zato što je najstariji da bude uvek 300% najpametniji i u pravu. Bezveze mi je kad skontam da je sve to jako rasistički i pogrešno i da takve stvari moram da objašnjavam.

I to se ponavlja iz godine u godinu. Na kraju se okrene na humor koji ilustruju fore koje su, po njihovim rečima, “toliko crne, da same beru pamuk“.

Moja porodica je okej. Mama je rođena u Hrvatskoj, pa nikada nismo imali neprijatne razgovore na tu temu. Ne napinju ni za šta, osim za rađanje. Tada popizdim. Jer ne pitaju me šta ima novo ili da li imam dečka, nego me samo pitaju kada ću da rodim dete. Bukvalno poludim, ali oni to uviju u priču kako ne žele da me pritiskaju, već da je roditeljstvo mnogo lepa stvar, kako je njima to što imaju mene i brata nešto najlepše na svetu i ostalo.

Ne znam da li ja ne popizdim dovoljno, ali me retko shvate ozbiljno. Jednom sam se izdrala i pitala ih da li žele da rodim dete i dam im da se zanimaju, čisto kako bi me ostavili na miru. Smejali su se, ali barem nisu pominjali to do kraja večeri.

Moj ćale ne podnosi migrante koji se trenutno nalaze u Beogradu. I njemu je dovoljno da ih vidi na putu do kuće, pa da počne da priča najveće gadosti. Kada mu kažem da je fašista, glavna odbrana mu je: “To je drugo“.

Skoro je rekao da mu nije jasno zašto se ne sklanjaju u mirne arapske zemlje, nego dolaze kod nas. Kada sam mu odgovorio da je to idiotski, jer su istu logiku mogle da imaju ostale zemlje kada se radilo o izbegliama sa ovih prostora, odgovorio mi je.

“To je drugo. Mi smo ipak Evropljani, oni se ponašaju kao životinje.“

Zatim sam ga pitao da li zna da među tim izbeglicama ima i obrazovanih ljudi, ljudi koji su tamo odakle dolaze imali dobre živote, bolje nego što on ovde ima. Onda je rekao da Srbija ima dovoljno svojih problema i da nam ne trebaju “još i migranti“.

Prestanemo zato što nas keva zamoli, pa ja popustim. Ali nikad neću odmah da prećutim, jer ne postoji mogućnost da bude u pravu.

Još na VICE.com:

Kako da preživite upoznavanje roditelja tokom praznika

Koga ćeš sve da sretneš u rodnom gradu ovog vikenda

Kako da se ne posvađaš sa rodbinom i prijateljima za vreme praznika