Igor Čoko beleži izgubljeno vreme unutar srpskog zatvora

Jedan čovek drži ogledalo, dok drugi pozira ispred njega, stisnutih pesnica. Drugi gleda ručni sat okačen na zid. Drugi napinje grudi, otkrivajući ožiljke od posekotina koje je sam sebi naneo. Treći na grudima drži odštampan A4 papir sa odštampanim rezultatom svog ultrazvuka. Četvrti gleda oblak dima koji se širi iz njegove cigarete.

Kada pravimo fotografije, u suštini se trudimo da uhvatimo nešto posebno što ne želimo da zaboravimo. Kada se slikaju zatvorenici, oni ističu suprotno, trenutke iz naših života koje mi uzimamo zdravo za gotovo.

„Osim fotografija koje prave pripadnici obezbeđenja zbog dosijea. Te fotografije predstavljaju njihovo sećanje na dane kada su se izgubili u kavezu“, objašnjava fotograf Igor Čoko

„Ponekad je to više od fotografskog dokumenta, to je njihova lična arhiva“.

Igor je fotograf rođen u Hrvatskoj, čije znanje iz etnologije i antropologije njegovim portretima daje osnove ljudske osetljivosti i zajedništva, koji kao da su izumrli u spoljnom svetu. Njegov foto esej, „Iza rešetaka“, je u potpunosti snimljen unutar Okružnog zatvora u Beogradu, najveće kazneno-popravne ustanove svoje vrste ne Balkanu. To je bio prvi put da je nekom fotografu dozovljen necenzurisan pristup zatvorenicima u Srbiji.

Ali taj proces nije bio jednostavan, objašnjava mi Igor u mejlu, „Ne možeš jednostavno da se pojaviš sa foto-aparatom i počneš da snimaš. Postoje duge i spore procedure za dobijanje zvanične dozvole zatvorskih vlasti, a onda i od samih zatvorenika“.

Posećujem zatvore otkako sam napunio 18 godina, i jednodimenzionalni opisi zatvorenika u medijima su mi uvek bili uvredljiva stereotipija; ona koja podržava ideju da će zatvorenik zauvek biti osuđenik, umesto neko ko prolazi kroz rehabilitaciju. Gledao sam zatvorenike kako u prostorijama za posete debatuju o politici, uče svoju decu da crtaju, i puštaju suze kada čuju da je neko od njihovih voljenih oboleo od smrtne bolesti. Oni su isti ljudi kao i mi, samo na drukčijem mestu.

Igorov projekat deli slično saosećanje, sa ciljem „Da se zatvorenici prikažu kao ljudska bića, da se eliminišu predrasude i sruše tabui o njima“, navodi Igor, „Svi iz nekog razloga u određenom trenutku možemo da završimo u pritvoru ili zatvoru. Život je toliko nepredvidljiv. Nisu svi zatvorenici kriminalci“.

Da bi stekao poverenje zatvorske populacije, naročito onih koji su u institucijama sa maksimalnim obezbeđenjem, zatvorenici su testirali Igorovu posvećenost njihovoj priči. „Provodio sam mnogo vremena među njima pre nego što mi je bilo dozvoljeno da počnem da slikam“, kaže Igor. „Moraš delom i da živiš njihovim načinom života, da poštuješ njihove ljudske potrebe, da izgradiš neku vrstu empatije, zato što je to njihova kuća, i pravila su njihova“.

Pre nego što je objavio svoj serijal, Igor je proveo tri godine radeći u okviru kreativnog rehabilitacionog programa, sa beogradskim zatvorskim službama. Cilj ovog umetničkog programa je bila podrška društvenim, umnim i kreativnim aktivnostima zatvorenika. On sa ponosom dodaje, „Veoma je bitno na pozitivan način transformisati njihov život, da bi mogli da provode vreme u zatvoru sa osećajem svrhe“.

Većina njegovih fotografija potiče iz ozloglašenog ćelijskog bloka 5-1, gde su neki od najnasilnijih zatvorenika u Srbiji zaključani i do 22 sata dnevno. „Blok 5-1 je visoko obezbeđeni odeljak koji sadrži 10 ćelija, i u njemu boravi oko 120 zatvorenika“, objašnjava Igor. „Rehabilitacija kroz umetnost je važan pokušaj da pređu u bolju, ili poluotvorenu zatvorsku jedinicu. Zao što sve što oni imaju izvan zatvora jeste uzan komad neba koji mogu da vide“.

Kada sam pitao Igora koja je najlepša stvar koju je video u bloku 5-1, ispričao mi je za izvedbu romana Dostojevskog, Zapisi iz podzemlja, koja je bila toliko popularna da su vlasti poslale predstavu na turneju po više institucija. „Šest zatvorenika je bilo uljučeno u tu predstavu, i izveli su je sedamnaest puta, za zatvorenike u Beogradu i u drugim kazneno-popravnim ustanovama u zatvorima širom Srbije“.

Izvedba je toliko dobro prošla, da su zatvorske vlasti dozvolile zatvorenicima da poslednju predstavu izvedu u javnosti. „Po prvi put u istoriji Okružnog zatvora u Beogradu, zatvorenici iz bloka 5-1 su bili izvedeni iz svojih obezbeđenih prostorija, da bi nastupili u Domu omladine Beograda, pred 500 ljudi. Izveli su pozorišnu predstavu da bi pokazali svoje sposobnosti, kao nešto više od naše ideje o zatvoreniku“, kaže Igor entuzijastično. „Odjednom, javnost ih je videla kao važne i ukazala im je poštovanje, bez obzira na njihovu kriminalnu prošlost“.

Igorove fotografije su vanvremenske zbog toga što ekspresija njegovih karaktera i kompozicija ilustruje njihove lične tragedije na takav način da možemo da se saosećamo s njima. Imaju slušalice na ušima, vežbaju, čitaju novine i gledaju filmove. Igor tvrdi da je, iako su njegove fotografije nastajale „U trenutku ispovesti u četiri oka“, njegovo umeće da njihove izgovorene ispovesti ostanu tajna bilo ono čime je zaslužio poverenje zatvorenika. „Ako neko želi da mi ispriča svoju priču, bez pogovora ću ga saslušati, ali to će ostati između četiri zida ćelije“.

Kada sam navalio na njega da mi ispriča neku priču koja ga je najviše pogodila, bez detalja se prisetio, „Jedan od njih mi je rekao da je biti zatvorenik veština koju moraš da savladaš na ovom ’fakultetu života’. Kako da opstaneš. Kako da ostaneš neoštećen. Kako da nađeš svoje mesto među zatvorenicima svakakvih tipova, iz svih slojeva društva“.

Pratite Mahmuda na Instagramu

Ovaj tekst je prethodno objavljen na VICE Australija