Tiha muka: Kako se živi sa gluvim roditeljima
Porodica

Tiha muka: Kako se živi sa gluvim roditeljima

Jednom rečju, komplikovano.
LH
ilustracije Lucy Han

Piter Bonser imao je samo 11 godina kada mu je preminuo tromesečni brat. Pošto njegovi roditelji nisu mogli da shvate šta su im govorili doktori u bolnici, on je morao da im pojasni situaciju.

„Preveo sam mami i tati sve detalje oko sahrane", kaže on. Koristio je AUSLAN, australijski znakovni jezik. „Baka me je zamolila da im ja to objasnim jer je meni bolje išlo. Ona je znakovni jezik kasno počela da uči, a ja od rođenja."

Reklame

Kao CODA (skraćeno: „dete gluvih roditelja"), Bonser ima komplikovanu ulogu posrednika između dva sveta, čujnog i nečujnog. Ovaj tehnički termin se primenjuje na decu koja čuju normalno ali žive sa jednim ili oba gluva roditelja.

Ovi odnosi su kompleksni čak i nevezano za situaciju: optužbe za diskriminaciju gluvih dopirale su do vrhovnog suda, dok mnogi tvrde da gluva lica nisu sposobna da se adekvatno staraju o deci.

Uloga svakog CODA izuzetno je odgovorna. Mnoga takva deca od malih nogu prevode za svoje roditelje, što znači da im često zapadne posao odraslih. Bonser, jedan od osnivača udruženja CODA Australia, smatra da ga je iskustvo organizacije sahrane mlađeg brata u značajnoj meri oblikovalo. U zajednici gluvih, takvi događaji nisu nimalo neobični. Štaviše, nešto slično mu se ponovo desilo ni godinu dana kasnije.

„Majka mi je bila trudna, ali počela je da krvari", priča Bonser. „Odveli su je u bolnicu na kiretažu. Ja sam imao 12 godina, ali sam se opet našao u ambulantnim kolima u ulozi prevodioca, prenosio svakakve podatke o abortusu i transfuziji."

Sa druge strane, iako ih društvo zanemaruje, Bonser smatra da život CODA obogaćuje komunikaciju. On i njegova supruga (čiji su roditelji takođe gluvi) sasvim normalno čuju, ali u privatnim razgovorima često dodaju elemente znakovnog jezika. „Neke pojmove je lakše ili prikladnije opisati znakom nego rečju", objašnjava Bonser. „Tako možemo bolje da se izrazimo."

Reklame

Ivi Mahoni, pisac i CODA, kaže da je porodica tretirala njen sluh kao talenat. „Kad god su želeli da kažu nešto nekom strancu, bilo je na meni da im to odradim", kaže ona. Mahoni je imala petoro mlađe braće i sestara, pa je od detinjstva radila kao glavni prevodilac. Uloga joj se s vremenom menjala, od jednostavnih razgovora do dinamičnijih pitanja kao što je bilo plaćanje računa.

„Oko devete godine, išla sam sa mamom do govornice odakle bismo nazvale, na primer, elektroprivredu da im objasnimo šta nije u redu sa računom koji nam je stigao."

Ali razmene bi ponekad bile previše kompleksne: nije znala koja potpitanja da postavi i kome, pa bi se često osetila poraženom. „Nisam razvila samopouzdanje. Mama bi me posle pitala da li sam im rekla ovo ili ono, a ja nisam ni znala da treba. Stalno sam imala utisak da ću je nekako izneveriti."


Pogledajte VICE Srbija film Glasovi


Kad nadležne institucije ne odvajaju sredstva za pomoć CODA porodicama, psihološke posledice mogu biti ogromne. Brent Filips iz VicDeaf Australia, gluv otac dvoje dece zdravog sluha, kaže da brojne organizacije nude pomoć i programe CODA porodicama. Pa ipak, „Potrebno je uraditi mnogo više, širiti svest o roditeljstvu i odrastanju u bilingvalnoj sredini, da bi se postigli optimalni rezultati i učešće u društvu."

„Treba obratiti pažnju i na 95% gluve dece čiji roditelji čuju", dodaje on „i postarati se da su ti roditelji sposobni da donose razumne odluke na polju komunikacije, zdravlja, i kulturnih intervencija."

Reklame

Za kraj, Filips kaže: „Nije bitno koji član porodice čuje a koji ne, bitno je da su im odnosi bliski i puni ljubavi, da bi ovim lepim vizualnim jezikom imali šta da kažu o osećanjima koja ih povezuju."

Pa ipak, neka od CODA suočavaju se sa problemima kad pođu u školu jer im okruženje postaje jezički limitirano. Na prvi pogled neka od ove dece deluju ometeno u razvoju, ali to je posledica činjenice da ranije nisu bila izložena govornom jeziku. Neki od nastavnika greškom njihovu ćutnju tumače kao nedostatak intelektualnog kapaciteta.

Džejd Peri iz CODA International kaže da je već u drugoj godini umela da komunicira koristeći AUSLAN, ali su joj u školi ograničen rečnik engleskog klasifikovali kao kognitivni invaliditet. „Razumela sam šta se dešava, ali su učitelji mislili da sam mentalno zaostala, a intelekt mi je u stvari bio na sasvim uobičajenom nivou", kaže ona. „Samo nisam umela da to objasnim na [njihovom] jeziku."

Dok odrastu, CODA se obično uklope koristeći posebne terapeutske programe, ali resursi koji im stoje na raspolaganju su ograničeni. Peri smatra da bi trebalo da postoje programi za obrazovne kadrove kako bi bolje komunicirali sa decom gluvih. „Znam da je mnogim pedijatrima i dečijim psiholozima još uvek teško da shvate da su CODA deo zajednice gluvih lica", kaže ona.

Niko ne zna koliko tačno ima CODA. Čak je i broj gluvih izuzetno teško odrediti (procene kažu da svaki šesti Australijanac ima značajno oštećenje sluha). Peri ističe da je čulo sluha kod dece gluvih lica sasvim funkcionalno, te da se 95% gluvih beba rađa roditeljima koji čuju normalno. Vrlo je mali procenat gluvih roditelja sa gluvom decom.

Reklame

Deca gluvih uglavnom jesu CODA, „ali njihov tačan broj – ko zna. Možda ga nikad i ne budemo otkrili."

Ivi Mahoni o svojim iskustvima iz detinjstva napisala je knjigu, a naslov je pitanje koje joj je otac u detinjstvu postavio: „Kako zvuči more?"

Još na VICE.com:

Previše kafe dnevno može da vas ogluvi, kaže nauka

Radim u restoranu u kome su svi zaposleni gluvi

Upoznajte Džeka, gluvonemog fudbalera koji igra u danskoj ligi