F4 2018, dan prvi : Magični Muhamed i raspucani Real
Foto : M. Metlaš // MNPress
Sport

F4 2018, dan prvi : Magični Muhamed i raspucani Real

Željko Obradović je učinio ono što smo svi mi pomalo i očekivali - pobedio je u polufinalu, i sada ga samo jedan meč deli od statusa interplanetarne košarkaške legende (pošto je već zemaljska). Videćemo ima li Real snage da ga zaustavi.
18.5.18

Kada je Beograd poslednji put video evropsko klupsko finale, košarka se igrala na dva poluvremena, linija za tri poena stajala je na 6,25 metara, a Jugoslavija je bila zvanični evropski šampion na pragu svoje četvrte svetske titule. Bilo je to, da vas podsetim, 1998., Žalgiris je ubedljivo porazio Stefanel iz Milana (koji danas nastupa u blago izmenjenom modnom aranžmanu), a ja sam kao i još hiljade Beograđana ostao ispred kapija „Pionira“ jer su karte razdeljene na meni misterioznim lokacijama (iako su bile besplatne).

Reklame

Ravno dvadeset godina kasnije, srpska prestonica će ponovo krunisati jedno prvaka evropskog kupa. Ovoga puta, reč je o Evroligi, dakle ne o nekom sekundarnom takmičenju – Žalgiris je ponovo tu, a društvo mu prave Fenerbahče, Real Madrid i CSKA iz Moskve. Nakon prvog dana takmičenja, znamo i ko će učestvovati u borbi za najviše odličje – biće to madridski Real i, pogađate, Fenerbahče koji vodi znate-već-ko.

U prvoj utakmici polufinala videli smo kako je uporni, požrtvovani Žalgiris ceo meč pokušavao da stigne razigrani Fenerbahče Željka Obradovića, Nikole Kalinića i Marka Gudurića. I par puta ih i jesu stigli – ali prestigli nijednom. Od samog početka Fener je vodio i držao stvari pod kontrolom, i kad god bi se Litvanci primakli na koš-dva razlike, neko bi iskočio da vrati stvari u normalu.

Bio je to tvrd, fajterski meč, bukvalno nalik bokserskom okršaju, sa dosta čvrstim odbranama i skoncentrisanom igrom u napadu. Branilac titule, koji je počeo sa Kalinićem i Gudurićem u startnoj postavi, je rano nametnuo tempo i održao ga do samog kraja uz blage padove. U prvom poluvremenu, glavni igrač Fenera bio je fantastični Điđi Datome, koji je pogađao, skakao, pa i blokirao – u šali rekoh sebi, ovo je sigurno sve naučio zahvaljujući činjenici da je Kalina onoliko pauzirao. Mora neko i da ide glavom u reklame.

Probao je Žalgiris na sve načine, ali uzalud, pa i uprkos ubedljivoj nadmoći u skoku – 37 naspram 22, od čega čak 16 u napadu. Šut za tri poena ih je u potpunosti izdao (2 od 10), dok dvadeset – DVADESET! – izgubljenih lopti (Vasa Micić i Kevin Pangos po pet) svakako nisu pomogli. Spomenuti Pangos je odigrao dobru partiju u napadu, ubacio je osamnaest poena, ispratili su ga i Brendon Dejvis i Aron Vajt…ali džaba kad je svaki njihov napad u četvrtoj četvrtini (a nije da ih nije bilo) odbio maleni Bobi Dikson, tj. Ali Muhamed.

Dikson je meč otvorio relativno stidljivo, ali je onda u finišu potpuno poludeo. Njegovih vezanih deset poena prelomili su meč u korist turske ekipe, i pravi je užitak bilo gledati Muhamed-efendiju kako stihijski razvaljuje i Željkove napadačke šeme, a i Šarasove odbrambene nacrte. Tako se pokazalo još jednom koliko vredi jedan takav „ludak“ u doslovno svakoj ekipi, jer kad dođu teška vremena u kojima ekipa ne može da napravi poene, ovakvi igrači potvrde svoju klasu i epitet „iks faktora“.

Žalgiris je u Beograd stigao kao apsolutni autsajder i ostavio solidan utisak. Šaras svakako može zameriti svojim igračima na manjku fokusa u finišu – bolje izvođenje penala ih je koštalo možda i tesnije završnice. Ipak, za trenera početnika, čija ekipa pritom košta otprilike koliko i Fenerbahčeov godišnji ceh za čarter letove i ketering na istima, neloš rezultat. Videćemo da li može da na osnovu ovoga napravi nešto više, mada računajte da Makabi, Efes i Barselona neće svake godine biti ovoliko ubogi, te da će konkurencija biti još oštrija.

Što se Željka Obradovića i njegovih pulena tiče, oni su najteže prebrinuli. U svojih sedamnaest F4 nastupa, pokazalo se da je Čačanina mnogo lakše izbaciti u polufinalu (gde ima skor 12-5, uklj. i današnji trijumf) nego u finalu (gde za sada ima impresivnih 9-2). Šalim se malo, naravno, ali u svakoj šali je pola istine, a ovde je istina da Obradović, jednostavno, finala jedva gubi – i kao klupski trener i kao selektor…

Reklame

Sat vremena nakon što je Fenerbahče overio finale, prisustvovali smo jednom dijametralno suprotnom okršaju. U jednom klasičnom šuterskom obračunu Real je odneo prevagu nad nespremnim CSKA, zahvaljujuće umnogome inspiraciji sa distance.

foto : M. Metlaš // MNPress

CSKA je utakmicu otvorio odlično – kontrolisali su skok i ograničili Realov šut, pa su prvu četvrtinu okončali sa deset razlike u svoju korist. Onda, iz nekih razloga, sledi potpuni kolaps Itudisove ekipe – umesto da „sednu“ na loptu i pokušaju da nametnu svoj tipično disciplinovani stil, „Armejci“ dopuštaju Realu da se razmaše i ovi ih u narednih dvadeset minuta rutinski upropašćavaju trojkama, uz odlične epizode Serhija Ljulja i Džej Si Kerola.

Pokušavao je Željkov „najbolji đak“ ceo meč da iskontrira Madriđanima, dao minute svakome koga je mogao da nađe na klupi, ali to nije pomagalo. Nedisciplina u odbrani dovela je i do javašluka u napadu, u kojem su prednjačili dva čoveka od kojih u igri CSKA najviše zavisi – Ćaćo Rodrigez i Nando De Kolo zajedno su bili ispod svakog nivoa, a kada se to desi nedovoljno je da vam se razbude Klajburn i Higins, jer njih nista doveli da vam nose ekipu.

Ali, teško je braniti Real Madrid kada se raspuca. U spoljnoj liniji u kojoj igraju Kerol, Ljulj, Rudi Fernandez i Luka Dončić, linija za tri poena stoji na tih 6.75m od koša čisto forme radi – sva četvorice naskaču i po metar iza iste, i što je najgore – pogađaju, a vi onda uzmite pa ih čuvajte. Dončić, mladi Slovenac srpskog porekla koji će ubrzo biti ako ne prvi, onda barem drugi ili treći pik na NBA draftu, nije pružio fantastičnu pariju ali je ponovo „popunio kolone“ i pokazao zavidan nivo zrelosti kada se lomilo. Pogotovo je impresivan Dončićev govor tela kada ulazi u vazdušne duele – tu se ponaša daleko iznad svojih godina.

Moramo ovde reći nešto i o Pablu Lasu, čoveka kojeg španski mediji živog sahranjuju sada već tradicionalno svaka tri meseca, pa opet on opstaje na klupi Reala i uspeva da se adaptira na sve što mu konkurencija baci u točkove. Dok mu štampa skida glavu, Laso je nekako neprimetno došao u svoje četvrto evropsko finale otkako je trener Reala, što je podatak koji će istorija svakako pamtiti.

Šta nas, dakle, očekuje u finalu? Još jedan dvoboj „učitelja i učenika“ (podsetimo vas da je dobri Pablo kao član Željkovog Reala 1997. osvojio Kup Saporte) – sigurno je da će Laso, kao i njegovi igrači, učiniti sve da spreče Obradovića da dođe do „decime“. Ali, i sami znate koliko je glupo kladiti se protiv Željka, kome se pozornica namestila kao nikada u karijeri. Prilika da postane apsolutni superheroj Evrolige, pa još u sopstvenoj zemlji i gradu gde je otpočeo trenersku karijeru, ne pruži se prečesto u ovome životu. Ne garantujem i ne prognoziram, već ću samo reći – Realu u nedelju možda ni 150% mogućnosti ne bude dovoljno.

Jer ko može zaustaviti čoveka koji godinama sam postavlja sebi nove visine, a onda ih rutinski i preskače…?