Zašto treba da preskočiš mozak ako jedeš prijatelje

Kanibalizam uglavnom možete sresti u surovoj, postapokaliptičnoj naučnoj fantastici — ključnim serijama kao što su The Walking Dead i The Santa Clarita Diet, i filmovima kao što su Pobesneli Maks i The Bad Batch, koji je nedavno imao premijeru (u VICE produkciji VICE). Ali to očigledno nije nešto što treba bilo koga od nas da brine da će sresti u stvarnom životu — i ako niste sociopata, verovatno ćete se složiti da je to dobro.

Džejms Kol, arheolog i predavač na Univerzitetu u Brajtonu, u Engleskoj, definiše to malko elegantnije: "Došli smo do tačke u kojoj je uticaj naše zapadnjačke kulture prilično rasprostranjen u svetu, a u okviru naše zapadnjačke prakse to se ne smatra prihvatljivim", kaže on. "To je pravo olakšanje, da budemo iskreni."

A opet, naročito za one među nama koji i dalje prate Rika i družinu u sedmoj sezoni, teško je makar na trenutak ne pomisliti: šta bi se desilo kad bismo stvarno morali da se oslonimo na naše pokojne najmilije kako bismo se prehranili?

Na kraju krajeva, populacije roda Homo jele su sopstvenu vrstu na ovaj ili onaj način najmanje milion godina. Fosili koji datiraju unazad 800.000 godina, štaviše, pružaju dokaze kanibalizma među našim Homo precima. Narod Fore sa Papue Nove Gvineje jeo je delove svojih mrtvih najmanje do šezdesetih godina prošlog veka.

Ipak, to ne znači da smo u sklopu svoje ishrane trčkarali okolo, ubijali i jeli ljude. Ako ništa drugo, to ne bi bilo efikasan način da prehranite grupu od 25 članova, idealne veličine za nomadsko pleme lovaca-sakupljača u vreme Paleolita, objašnjava Kol.

U studiji objavljenoj u Sajentifik Riportsu ove godine, Kol je analizirao i zabeležio sadržaj kalorija prosečnog odraslog muškarca i uporedio ga sa podacima ostatka faune. Skeletno mišićno tkivo u muškarčevom telu sadrži 32.376 kalorija, dovoljno da prehrani nomadsko pleme od 25 ljudi svega pola dana. Drugim rečima, ljudsko telo je obično predjelo u poređenju sa drugim opcijama iz jelovnika onog vremena — na primer, sa mamutom: sa 3,6 miliona kalorija, njegova lešina mogla je da prehrani istu grupu i do dva meseca.

"Kad nas uporedite sa jelenom, mamutom ili runastim nosorogom, mi smo zapravo veoma sitna životinja", kaže Kol. "Ne pada mi na pamet nijedna korist koju ste mogli da dobijete hraneći se čovečjim mesom."

Zašto smo to onda radili? Istraživači poput Kola misle da je ova praksa mogla da ima neku vrstu društvene koristi: neke kulture možda su odavale počast mrtvima jedući njihovo meso kako bi preneli njihovu dušu dalje — ključ za očuvanje društvene kohezije. Pogrebni činovi poput ovih bili su uobičajeni u plemenu Vari oko brazilskog Amazona sve do negde polovine 20. veka, kada su ih hrišćanski misionari nakratko preobratili.

___________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Bacanje hrane

____________________________________________________________________________________________________

Istraživači su pronašli i 14.700 godina stare ljudske ostatke u Gogovoj pećini u Velikoj Britaniji koji su pokazali znakove ritualnog kanibalizma, prema studiji iz 2015. godine objavljenoj u Žurnalu ljudske evolucije. Između ostalog, oni su otkrili "tragove žvakanja koje su ostavili ljudski ugrizi", tragove sečenja na kamenom oruđu korišćenom za dranje kože i odvajanje ljudskih ostataka od kostiju, i lobanje koje su modifikovane u koštane šolje, kaže Silvija Belo, istraživačica sa katedre zemaljske istorije Muzeja prirodne istorije u Londonu i glavna autorka studije.

A delovi tela nisu korišćeni samo kao posude za ispijanje tečnosti — smatrali su se i nekom vrstom lekova. "Ljudi bi mleli kosti i uzimali ih protiv boljki kao što su reumatizam. Epileptičari bi stajali u redovima na pogubljenjima kako bi sakupili krv kojom će lečiti svoje napade", kaže Bil Šat, autor knjige Kanibalizam: Savršeno prirodna istorija. (Šat dodaje da je jednom pojeo žensku posteljicu za potrebe istraživanja — suprug dotične žene, kuvar, pripremio ju je u stilu oso buka. Šat je svoj obrok pojeo uz italijansko crno vino.)

Ako vas zgražava i sama pomisao na tu scenu, to je delimično zato što je vašu refleksnu reakciju na kanibalizam oblikovala zapadnjačka kultura i društvene vrednosti koje primenjujete na ljude oko sebe. Ali ako biste danas zaista zagrizli komad drugog ljudskog bića, velike su šanse da vaše telo verovatno ne bi registrovalo ništa neobično.

"Naš probavni trakt ne bi morao da prolazi ni kroz kakav period adaptacije ili evolucije da bi se izborio s jedenjem ljudi", kaže Šat. Najčešće nema ničeg samo po sebi opasnog u obroku od ljudskog mesa. Ako ništa drugo, naše meso može da se poredi sa svinjskim — obe vrste su svaštojedi i prehranjuju se na sličan način, kaže Kol.

Međutim, nisu svi delovi tela — niti sva tela — pravljeni da budu isti. Jedenje ljudskog mozga, na primer, može da izazove neurodegenerativno stanje po imenu kuru, koje se poredi sa bolešću ludih krava. Ljudi sa kuruom doživljavaju sve veći gubitak kontrole nad telesnim funkcijama — imaju problema sa hodanjem, govorom i, na kraju, gutanjem. Smatra se da je epidemija kurua ubila nekih 1.000 pripadnika naroda Fore krajem pedesetih. "Ako pojedete mozak ili meso nekog ko ima kuru, smrtnost je stoprocentna", kaže Šat.

Naravno, ne savetuje se ni da pojedete nekog sa bolestima krvi kao što su hepatitis ili virus HIV-a. U najmanju ruku ne biste želeli da ih naručite sirove: "Efikasno biste ubacili ove bolesti u svoj sistem isto kao što biste to uradili tokom razmene telesnih tečnosti", kaže Kol. Mimo toga? Verovatno je vrlo malo toga protiv čega bi se vaš probavni trakt — ili imuni sistem — pobunio.

"Kad se sve sabere i oduzme", kaže Kol, "mi smo samo meso, salo i proteini, baš kao i svaka druga životinja."

Još na VICE.com

Kanibalizam: i nije tako strašno kao što se priča

Dobro došli u neukusni svet internet kanibalizma

Ovaj tip je napisao vodič za kanibale