Pitali smo Srbe u dijaspori šta treba da se promeni da bi se vratili u zemlju

Odlazak mladih, sposobnih i obrazovanih ljudi je problem sa kojim se Srbija suočava decenijama unazad. Cena koju država plaća zbog toga nikada nije izračunata, ali je svakako visoka i nenadoknadiva.

Ipak, i pored učestalih poziva političara mladima da se vrate u zemlju, malo je onih koji se na taj poziv odazivaju. VICE je razgovarao sa mladim, uspešnim ljudima koji žive i rade u inostranstvu i pitao ih šta je ono što mora da se promeni u Srbiji da bi se oni vratili.

Mina Kovačević, 30, Francuska

Da bih se vratila u Srbiju, bilo bi potrebno da se otvori još neko baletsko pozorište u zemlji, pored onog u Beogradu i Novom Sadu. Možda u Nišu, Kragujevcu, Užicu, bilo gde u Srbiji. Iz škola izađe previše školovanih balerina i plesača, pogotovo sad kad imamo i privatne škole, a radnih mesta nikada nije bilo dovoljno.

Morao bi da se poveća standard u zemlji, jer mislim da nije normalno da se ovde neki poslovi rade za platu sa kojom osoba sama ne može da iznajmi ni neki stančić za život. Takođe, mislim da su ljudi ovde navikli da preživljavaju od meseca do meseca, a ne da žive.

Takođe, sve više prijatelja iz Srbije mi priča o poslovima koje rade na ugovore koji im se stalno obnavljaju. To doprinosi osećaju nesigurnosti koji i inače imam kada je reč o Srbiji. Ne samo što ne verujem institucijama, odnosno mislim da nisu u stanju da se nose sa nekim stvarima, već mi nesigurnost uliva i činjenica da na ovim prostorima još od Jugoslavije, nije bilo dužeg perioda koji smo proveli u miru.

Momčilo Radovanović, 32, Nemačka

Voleo bih da se vratim u Srbiju u kojoj su na prvom mestu ljudska prava. Možda najveći utisak života u Nemačkoj mi je koliko ljudi cene sebe, a samim tim i druge u svojoj okolini jer to svako očekuje za sebe. To povlači sa sobom više različitih stvari: svako odgovara pred zakonom, bez obzira na to da li je prosečan građanin, političar ili dete poznatog biznismena, poslodavci su mahom prinuđeni da poštuju prava radnika koji su često zaštićeni sindikatima, ljudi rado plaćaju dosta velike poreze jer su svesni da im političari direktno odgovaraju i zavise od njihovih glasova, te tim novcem smisleno upravljaju i sl.

Naravno da se ne zanosim mišlju da je ovde sve savršeno, ali se vidno radi na rešavanju problema jer ljudi duboko veruju da zaslužuju da žive dobro. U Srbiji, nažalost, taj duh često deluje slomljeno, i imam utisak da tu činjenicu političari i raznorazni ‘investitori’, što strani što domaći, često koriste. Stoga i dolazimo do situacija poput radnika u pelenama, političara koji poslodavcima dele zdravstvene kartone zaposlenih ili ljudi koji na komentare o korumpiranim političarima odgovaraju sa “Pa to je uvek tako”.

Dobar deo moje generacije nema takav pomirljiv stav, tako da se trenutno posećujemo po različitim zemljama i kontinentima ili za praznike u Srbiji. Iako su u pitanju mahom ljudi koji su ili u Srbiji zarađivali natprosečnu platu ili su mogli samo da su duže ostali, novac je retko kome bio glavni motivator za odlazak. Želja da su živi u uređenom ,slobodnom društvu je bila jača. Daleko od toga da u Srbiji nije moguće uspeti na legalan način zahvaljujući radu i požrtvovanju – jeste, samo je dosta teže i dostupno retkima koji onda žive u određenom “balonu”, dok većina ljudi i dalje jedva uspeva da spoji kraj s krajem svakog meseca.

Milica Pejović, 32, Nemačka

Morao bi sa se promeni mentalitet. Volela bih da vidim više tolerancije prema nečemu što je drugačije, neobično za lokalne uslove tipa - samohrani roditelj, homoseksualni par i slično. Manje osuđivanja, manje predrasuda. Takođe, morao bi da se promeni odnos prema ženama u poslovnom okruženju, onakav kakav je danas ne sme da se toleriše.

Druga stvar je difinitvno plata. Neću da sa visokim obrazovanjem i poslom u struci, u dobroj firmi kupujem čizme na čekove. I da ne mogu da priuštim sebi avionsku kartu pa zato idem na letovanjem u Bugarsku busom. Dakle, životni standard mora da se podigne na evropski nivo. Jer je većina cena je ista ili uporediva, a plate u Srbiji su drastično niže.

Mladen Jovičić, 29, Gruzija

Otišao sam iz Srbije pre pet godina, a to je zato što u njoj nisam mogao da živim od onoga što volim i što jedino znam da radim, da igram košarku. Dao sam šansu svojoj zemlji, igrao sam za nekoliko klubova, ali nisam primio platu godinu dana. Ni dinar. Nikad nisam planirao da odem, ali sam morao. Palo mi je teško jer nisam baš snalažljive prirode, i da imam uslova, vratio bih se odmah.

Dakle, ako bih našao posao kao igrač ili trener i dobijao platu sa kojom mogu da preživim, odmah bih se vratio. Pretpostavljam da bi Srbija bi morala da promeni odnos prema sportistima koji joj zapravo puno toga donose, i mafija bi trebalo malo da skloni prsta iz polja u kom joj nije mesto. Dakle, normalan odnos države prema sportistima koji to zaslužuju. Za ovih nekoliko godina takva ponuda se nije pojavila i ja živim u zemlji koja mi se čak i ne sviđa.

Desanka Bošković, 40, Španija

Da bih se vratila u Srbiju da živim mora da se promeni mnogo toga počevši od celokupne političke slike koja je ista poslednjih 26-27 godina, preko korumpiranosti do neprofesionalnosti u skoro svim sferama života. Mislim da je najveći problem mentalitet u Srbiji. To prvo treba promeniti.