Svi užasi koje sam videla kao zatvorska stražarka

Objavljeno u saradnji sa Marshall Project .

Ne gledam pornografiju. Nemam ništa protiv nje; samo me ne zanima. U mladosti sam se sporo razvijala, bila sam mršava tiha rasno mešovita devojčica sa naočarima, (srećom privremeno) pogrbljena od previše čitanja.

Knjige su me više zanimale od dečaka, tako da nikad nisam razvila naviku gledanja filmova u kojima dvoje nepoznatih ljudi bludniče.

Ali još jedan razlog zbog kog ne gledam porno filmove je činjenica da sam već videla bezbroj muških masturbacija.

Kad sam diplomirala, zaposlila sam se kao stražarka u okružnom zatvoru na Jugu. Uprkos diplomi Univerziteta u Pensilvaniji, nedostajala mi je praksa u izabranoj struci: kriminologiji. Ponudili su mi posao samo u tom jednom zatvoru.

Obuka je poništila moju urođenu pasivnost. Nekad sam oklevala da podignem ruku na času, ali tako je nemoguće zadobiti poštovanje u ovoj vrsti radnog okruženja. Drugi kadeti, instruktori, i ostale kolege zajedničkim trudom izmenili su me kao osobu.

Ali to je neka druga priča. Ovo je priča o tipovima koji drkaju.

Zatvorska jedinica imala je četiri krila – Alfa, Bravo, Čarli, i Delta. U Čarliju i Delti držali smo muškarce u samici, znači 23 sata dnevno u ćeliji, jedan sat šetnje. Svi stražari su se rotirali, ali pravilo je bilo da žena ne sme sama da radi u muškim odeljenjima.

Kurca sam se najviše nagledala u Delta krilu, gde su bili zatvorenici najvišeg rizika pa smo obično radili u parovima. Jedan stražar bi se u staklenom boksu javljao na interkom (preko kog su zatvorenici iz ćelija slali pritužbe i prohteve) i vodio evidenciju. Drugi stražar bi šetao između ćelija i održavao kontakt sa zatvorenicima licem u lice, kroz prozor ili kroz prorez (onaj mali četvrtasti otvor na metalnim vratima).

Pošto je zatvorenicama teško nametnuti autoritet bez ekstremne interakcije, ja sam zaključila da mi je ipak bolje da radim tu u staklenoj kabini ispred muške samice.

Sporo sam kapirala.

Interkom je zvonio bez prestanka. Ja neiskusna, trudila sam se da odgovaram.

„Ko danas radi?“ pitali bi iz ćelija. „Ko je na vezi?“

„Karter je“, rekla bih ja.

Onda bi mi nešto tražili. Formular za pritužbu, toalet papir, četkice za zube, analgetik koji su im obećali kolege iz prethodne smene.

„Proveriću“.

„Hvala, Karter. Kakav ti je to akcenat, odakle si rodom?“

S vremenom sam naučila da tu moram da presečem, obično sa „Šta se to tebe tiče?“

Iako u početku liči na bezazlen razgovor, pre ili kasnije počeli bi da se raspituju o mojim privatnim stvarima. A jedna od prvih stvari koje su nam rekli tokom obuke bilo je da nikad ne delimo privatne informacije sa zatvorenicima.

Bila sam dovoljno pametna da izbegnem blatantne pokušaje manipulacije, ali i dalje sam se uporno javljala na interkom.

Par smena u Delti kasnije, kolega mi je objasnio zašto zvrndaju. „Samozadovoljavaju se kad ti čuju glas, zato toliko zovu.“

Ostala sam bez teksta. Bila sam obrazovana žena, imala najbolji rezultat na državnom ispitu za kadete, ali nikakva obuka me za ovako nešto nije pripremila.

Stvarno nisam razumela. Pre svega, fuj. Drugo, kako je to uopšte moguće?

Kolega je video da mu ne verujem, pa je dokazao svoju tvrdnju tako što se umesto mene javio na sledećih par poziva. „Gde je Karter?“ pitali su oni. Odgovarao im je „Otišla, sad je moja smena.“

Za manje od deset minuta, interkom je utihnuo.

Postepeno sam prestala da im se javljam. Počela sam da se stidim svog glasa. Kad se jesam javljala, trudila sam se da zvučim strogo i odlučno.

Ali masturbacije su tek počinjale.

U Delti je ponekad bilo dosta saobraćaja, pa sam morala da stojim i nadgledam dešavanja. Ali tako sam zatvorenicima bila pred očima. Ispostavilo se da su želeli da vidim šta rade.

Jednog dana, pošto smo im poslužili ručak, vratili smo se papirologiji i evidenciji poseta, kad je zazvonio interkom. Zvao je zatvorenik direktno preko puta od boksa, gledali smo jedno drugom prozor u prozor. Bacila sam pogled da vidim šta hoće.

Kroz prorez na vratima virio je njegov penis.

Preko interkoma sam rekla „skloni mi to stanje“, i pozvala kolegu da mu zatvori prorez.

Dok sam zatvoreniku pisala prijavu, pitala sam se otkud ja na ovakvom poslu.

To je bila tek prva od mnogih prijava za drkanje koje sam morala da zvanično zavedem. Postalo mi je toliko naporno da ih pišem da sam radije gledala u drugom pravcu kad bih videla da neko masturbira. Pritom, znala sam da za one već osuđene na samicu nismo imali nikakve efikasne kaznene mere – samo bismo im dodali još par dana samice.

Najgore kurčevito iskustvo koje sam doživela desilo se van Delta boksa, dok sam pratila jednog od zatvorenika do medicinskog odeljenja.

Zatvorenici visokog rizika vode se u duplim lisicama, sa po dvoje stražara. Ovaj bledoliki kosmati muškarac od oko metar i devedeset imao je okove na rukama i nogama. Vodio ga je kolega kom sam ja pružala podršku.

Šetnja do doktora trebalo bi da traje šest minuta, ali pošto je zatvorenik lancima prinuđen da hoda sitno, proteklo je dvostruko više vremena. Naravno da sam videla da me gleda, ali to je u zatvoru najnormalnija stvar. Sve po propisima, nosila sam sveže ispeglanu uniformu, minimum nakita, nimalo šminke ni parfema; kosa mi je bila vezana u punđu, kao i svakog dana.

Ipak, nisu mogli da ne gledaju. Tog dana bila sam fokusirana na putanju do medicinskog odeljenja. Radio je bio kod mene. Pratila sam kakav je saobraćaj u hodnicima ispred nas.

Kad smo stigli, osvrnula sam se ka zatvoreniku i videla da je sav umazan spermom. Po celom telu.

Kezio se besramno u mom pravcu. Hteo je da vidim šta je napravio. Ponosio se.

Ja sam se osetila poniženo, baš kao i sad dok ovo pišem. Ali desilo se. Sve u roku službe.

Kolega je opsovao zatvorenika i rekao mi da se vratim u Deltu. Imala sam još par sati do kraja smene. On je imao da odsluži još par dana samice.

Ova priča postala je jedna od mnogih koje smo razmenjivali tokom obroka i pre sastanaka. Samo jedan detalj iz života stražara prinuđenih da svojim štićenicima kažu da „sklone to sranje“, svakog dana, u zatvorima širom zemlje.

Pre četiri godine sam napustila zatvor i upisala postdiplomske, ali neke stvari su ostale. Jedno vreme sam bila stražarka koja se dovijala da obavi posao za koji je plaćena, okružena zatvorenicima koji su masturbirali kad god bi me čuli, videli, čak namirisali. Sve je to u prirodi posla. Ali to mi ne pomaže da te stvari zaboravim.

Talisa J. Karter sa Long Ajlenda u državi Njujork radila je kao zatvorska stražarka u Savani, u državi Džordžija. U maju treba da doktorira kriminologiju na Univerzitetu Delaver. Njene radove objavljivalo je Američko udruženje kriminologa, Američko udruženje sociologa, i Krivično-pravna akademija. O seksualnom uznemiravanju zatvorskih stražarki čitajte ovde .