Kako je kada si udata za meksičkog švercera droge
Droge

Kako je kada si udata za meksičkog švercera droge

„Dva dana pre nego što sam rodila ćerku, kidnapovali su telohranitelja mog muža. U zoru, dana kada je rođena, našli smo ga kako visi s mosta.“

Prvobitno objavljeno na VICE Mexico. Leer en Español.

Oko 200 hiljada ljudi je ubijeno, a još 28 hiljada je nestalo, otkako je bivši predsednik Meksika Felipe Kalderon pre više od decenije objavio rat švercu droge. Sadašnji predsednik države, Enrike Penja Nijeto, je nastavio da vodi taj rat; sve ukupno, novac koji su od 2006. godine na ovaj projekat potrošila ministarstva pravde, nacionalne bezbednosti, javnog reda i unutrašnjih poslova dostigao je svotu od 1,8 biliona pezosa (skoro 100 milijardi američkih dolara). Međutim, prema INEGI-u (državnom zavodu za statistiku), oko 70 posto meksičkog stanovništva je još koliko 2016. godine priznalo da se oseća nebezbedno.

Reklame

U međuvremenu, prema Nacionalnom istraživanju o upotrebi droge, alkohola i duvana (ENCODAT, na španskom), sprovedenom od 2016. do 2017, upotreba narkotika u Meksiku se u proteklih sedam godina uvećala za 47 procenata, sa 8,4 miliona ljudi uzrasta od 12 do 65 godina koji su priznali da su konzumirali nelegalne droge barem jedanput u životu. U to vreme, najviše konzumirane nelegalne droge u Meksiku su bile marihuana (čija konzumacija je sa 6 procenata 2011. skočila na 8,6 do 2016.), kokain (sa 3,3 procenata na 3,5, tokom istog petogodišnjeg perioda) i halucinogeni, čija konzumacija je ostala na stabilnih 0,7 procenata.

Kamila* ima 35 godina i živi u opštini na obodu Meksiko Sitija, sa svojim mužem Emiliom*, koji švercuje drogu. Oba imena su pseudonimi i VICE ih koristi da bi zaštitio njihov identitet.

U neku ruku, ovaj par i način na koji žive se ovde savršeno uklapa: samo u januaru 2017, u Meksiko Sitiju je bilo otprilike 20 hiljada lokacija na kojima su nelegalne supstance distribuisane, prema gradskom sekretaru za javnu bezbednost. Ali Kamila je stajala uz Emilija tokom mnogih epizoda – a u par njih i sama učestovala – od kojih bi se stresli i najiskusniji veterani lokalne narko scene. Ovo je njena priča.

***

Upoznala sam svog muža preko braće, koji su radili s njim poslove oko dilovanja droge. Počeli smo da se zabavljamo 2006, ali veoma neobavezno. Dopadao mi se zato što smo bili jednaki, i oboje smo voleli dobar provod. Volimo da se zabavljamo i blesavimo.

Reklame

Emiliju nisu cvetale ruže kada sam ga upoznala, prodavao je svoje stvari da bi finansirao svoju zavisnost od kristalnog meta. Kada sam to saznala, nisam želela da ga ostavim na cedilu da se sam bori s tim; naprotiv, to je ojačalo moju potrebu da budem s njim. Davala sam mu infuziju i pokušavala da ga odvodim na klinike, ali on nije prestajao.

Jednog dana sam se iznervirala i prestala da se viđam s njim. Šest meseci nisam čula ništa o njemu. Kada sam ga ponovo videla na nekoj igranci, on se skinuo s droge, ali uopšte nije imao para. Ponovo smo se smuvali. Venčali smo se i počeli da živimo zajedno, a on je počeo da radi u Mazatlanu, turističkom mestu u zapadnoj državi Sinaloji.

Ako si u igri za dilovanjem droge, naravno da veoma rizikuješ. U doba kada smo se Emilio i ja venčali, dve bande su započele borbu za kontrolu regiona: Los Zetas, najsofisticiraniji kriminalni sindikat u zemlji, je delovao u saradnji sa Beltran-Lejva kartelom, protiv kartela Sinaloa (sa čuvenim El Čapom). Moj brat je bio u jednoj od njih, i angažovao je Emilija da radi s njim. Dodelio mu je jedan kvart u Sinaloji, gde je bio zadužen da prati protok robe i prodaju.

Zbog nasilja između kartela, morali smo da se selimo svaka tri meseca. Rođaci nisu mogli da nas posećuju, a kada smo odlazili iz neke kuće, morali smo da budemo sigurni da nas neko ne prati.

U suštini smo bili zaključani u toj kući, i niko nije znao gde živimo, ili bilo šta drugo. Šta više, konkurentski kartel je imao moje fotografije i pratio me je. Shvatila sam to i razgovarala sa svojim mužem, koji mi je govorio kuda da idem. Ja sam ostajala na jednom mestu, dok je on razgovarao sa ljudima da bi saznao ko bi mogao da me prati. Pošto Emilio nije napuštao kuću iz straha da je na meti, oni su želeli da ga se dočepaju preko mene. Iz bezbednosnih razloga, uvek sam morala da pazim da li me neko prati do kuće.

Reklame

U januaru 2010. sam bila trudna, ali ja sam prenosila robu, zato što moj muž nije smeo da napušta kuću. Stvari su se vremenom popravile, iako smo i dalje morali redovno da menjamo boravište. Onda je nasilje eskaliralo, i svi ljudi mog muža su pobijeni. Dva dana pre nego što sam rodila ćerku, oteli su njegovog telohranitelja. U zoru na dan kada je rođena, našli smo ga kako visi s mosta.

Emilio je morao da se preseli u Najarit, a zatim i u Meksiko Siti. Samo nedelju dana nakon carskog reza, morala sam da sednem u taksi da bih dostavila robu i novac njegovim novim ljudima, dok sam u naručju nosila preplašenu ćerku. Bila sam sama u kući, sa sinom i novorođenčetom. Godinu dana nakon što je moja ćerka rođena, otišla sam u Meksiko Siti kod Emilija, u januaru 2011.

Uopšte nisam razmišljala o opasnosti. Kada se sada toga setim, kažem, „O, kako sam se samo usuđivala? Toliko sam bila izložena“.

Jednom kada smo se preselili u Meksiko Siti, Emilio je pokušao da ne napravi istu grešku. Započeo je legalan posao, novcem koji je zaradio. Otvorio je dve igraonice za video igrice. Ali u julu 2011, bio je otet, i za otkupninu smo morali da damo sve pare koje smo imali.

Nakon Emiliovog oslobađanja, počeli smo da spavamo u igraonici, zato što smo se plašili da odemo u stan u kome smo živeli. Tako smo proveli otprilike četiri godine, otkako smo se venčali, do rođenja naše druge ćerke, 2013. – iste godine kada je Emilio počeo da švercuje drogu u Meksiko Siti.

Reklame

Luksuz udaje za krijumčara droge je u tome što ti nikada ništa ne nedostaje. Emilo mi daje sve. Za rođendan mi je dao 100 hiljada pezosa (oko 5400 dolara), ali najbolji poklon koji sam primila od njega je moja kuća. I sve što kažem da želim, on mi nabavi.

Kada se sada osvrnem na najteže godine svog života, setim se da vikendom ne bih mogla da izađem, zato što bih potrošila sav novac na kiriju. Ja nisam mogla da odvedem svoje ćerke na plažu, zato što sam morala da razmišljam o tome koliko bi nas to koštalo; dok sada idem tamo, idemo ovamo… šta god mi je potrebno, ja kupim. Ne provodim život brinući ili vrteći palčeve.

Rekla bih svom mužu: „Šta bi ti bilo draže: da neka druga žena prva obuče ove cipele, ili da ja dobijem priliku da ih pokažem pre nje“? On me uopšte ne ograničava. Ako kažem, „Želim ovo“, on kaže da. Ali takođe se trudim da to ne zloupotrebim ili dozvolim da moje navike naškode mojoj porodici, do koje mi je najviše stalo.

Osim brige o porodici, pomažem Emiliju oko računovodstva. On nije baš organizovan. Ja popisujem inventar, vodim računa o tome koliko mu ljudi duguju, i zapisujem kome je izdao robu.

Ja sam jedina osoba koja barata njegovim novcem; i njegov brat je u poslu, i on mi predaje novac na upravljanje. Računi moraju da budu poravnani za novu pošiljku koja stiže svakodnevno, i moram da budem spremna da se pozabavim dužnicima. Takođe proveravam novčanike mušterija, da bi bilo manje šanse da nas potkradaju.

Reklame

Ako nedostaje deset grama, moramo da odemo u skladište i vidimo gde je greška. Prošle nedelje sam ceo dan radila računovodstvo, do tri ujutru. To je haos. Moj muž uopšte ne dira knjige, i kaže da ništa nije besplatno, i da i ja moram da dam svoj doprinos.

Ljudi nas iskorišćavaju. Uvek žele da profitiraju od svega što zaradimo, a stalno nas blate pred drugima.Nikada nam ne pruže zadovoljstvo da čujemo nešto pozitivno o sebi.

Emiliovi zaposleni su me ranije mrzeli, zato što nisam prikrivala greške. Moram da ispričam svom mužu kada neko napravi neki gaf, zato što će ljudi misliti da si budala ako to ne sprečiš. Jednom je moj muž izgubio 400 grama kokaina, što nas je koštalo 100 hiljada pezosa. Tek tako – jednog dana je bio tu, a sledećeg je nestao. A ko ga je uzeo? Ko zna.

Jednom drugom prilikom, kada sam počela da sve da sračunavam – 80 minus 10 jednako 70 grama, zaposleni je prijavio samo 50 grama kokaina. „To je pogrešno“, rekla sam svom mužu. Četiri stranice obračuna ovog zaposlenog su bile prepune trikova i falsifikata.

Emilio samo što nije doživeo srčani udar. „Budi pametna“, upozorio me je. Stresno je kada moraš da se paziš sa svih strana, da te neko ne bi zajebao.

I Emilio i ja smo imali problema u braku, zbog naših porodica. Vole da njuškaju, a ako traže nevolju, za mene je bolje da se distanciram od njih. I dalje se svaki dan molim za njih; samo više volim da ne znam ništa o njima.

Reklame

A tu su i druge žene i tračevi koji ih prate. Jednom me je neki tip zvao sa zaštićenog broja i rekao mi da je Emilio u hotelu sa drugom ženom. Zvala sam ga na mobilni; nije se javio. Na kraju se javio, i shvatila sam da vozi motor, i ko zna šta se događalo. Draže mi je da me ne bude sramota, a i ja volim da se zabavljam. Generalno je veoma dobar prema meni, pa sam rekla, „Bilo da radiš nešto ili ne, ne želim da me bude sramota zbog toga. Saznaću samo ono što moram da znam“.

A ljudi i stalno luduju. Plaše se da izađu ili provode vreme sa tobom, zato što se brinu da će te pratiti nevolja, zbog čega ja više ni sa kim ne razgovaram. Ako neobavezno ćaskam sa komšijom, on će da počne da me ispituje čime se bavimo i motriće na to koliko trošimo. Ako im daš priliku, ljudi počnu sami da izvode svoje zaključke. Bolje se zadržati na, „Dobar dan“, i završiti s tim. Mi kažemo da se bavimo prodajom odeće, i to je to.

Ipak imam prijateljice – to su supruge Emiliovih prijatelja – ali nijednoj od njih ne verujem. Više od svega se plašim njihove zavisti.

Svojim ćerkama kažem da njihov tata prodaje patike i odeću. Izgleda da je moja ćerka jednom u školi rekla da njen tata prodaje grančice suvog bilja. Videla je naše proizvode, ali ja joj uvek kažem, „Ne bi trebalo da pričaš o onome što si videla kod kuće, to su opasne stvari zbog kojih bi tvoj tata mogao da završi u zatvoru“.

U budućnosti bih volela da otvorim prodavnicu odeće, kao plan B. Emilio želi da se preselimo na sever Meksika, sa mojim ocem; želi da se sasvim povuče iz narko igre. Plan mu je da kupi stanove i da ih izdaje, ili da otvori restoran morske hrane, pa čak i franšizu. Ali dok stvari ne postanu gadne kao što su bile 2008, sumnjam da će ozbiljno razmišljati o povlačenju. Bilo bi mi draže – svaki dan to pomislim po hiljadu puta – da se jednostavno povuče i da sve ovo ostane iz nas, umesto da se nekako izloži, ili da mu se dogodi nešto strašno. Moja porodica mi je najvažnija stvar na svetu. Ako bi on, moja deca ili ja nekako upali u opasnost, ništa od toga – novac i materijalno bogatstvo – ne bi bilo bitno.

Ova ispovest je redigovana zbog dužine i jasnoće.