Ova viralna Tviter priča o ukradenom ručku na poslu je poučan momenat

Nekada davno, zajednička mudrost i moral društva prenošeni su usmenom tradicijom, i nove generacije su podučavane putem priča, pesama i obreda. Uz pisanu reč je došla i mogućnost da se te priče urezuju u kamen ili zabeleže na papirusu, i postepeno je postalo sve lakše da se ti sveti spisi rasprostrane. Ali ovih dana, sve manje i manje ljudi traži istinsko prosvetljenje u starim pričama, a mnogima pitanje ispravnog i pogrešnog deluje staromodno. Ali to ne znači da ne postoji glad za diskursom koji može da nas nauči tome kakvo ponašanje je hvale vredno. Danas se ugledamo na Tviter. Još određenije, ugledamo se na priču na Tviteru o ukradenom ručku, koja sadrži iznenđujuće mnogo toga o etici i etikeciji na radnom mestu:

Ovo piše Zak Toskani, i iako nije potvrđeno (kao i sve stare legende), ipak možemo da izvučemo neke pouke. Prema Toskaniju, njegov kolega je u 11:30 ujutru doneo posudu sa rižotom s kozicama, i stavio ju je u frižider, da se ohladi do njegove pauze u podne (Ne znam zašto bi iko to uradio, ali ne zadržavajmo se na tome). U tih kratkih pola sata, rižoto s kozicama je nestao. Međutim, počinioca je snimila kamera, a oštećeni kolega je pogledao snimak:

Ovo je najbitniji deo priče, elemenat koji je transformiše od trača na poslu u pravu moralnu lekciju. Pitanje ovde nije da li je pogrešno ukrasti ručak iz frižidera na poslu – očigledno jeste. Pitanje je, šta raditi sa lopovom iz frižidera? Kakav vid kazne je odgovarajući?

Oni slobodnijeg duha među nama će možda tvrditi da nadležni na poslu nisu zaduženi da nadgledaju frižider. Mogli bi da pitaju, „Pa, jesi li obeležio ručak“? Mogli bi da kažu da bi odgovarajući postupak bio napisati ljutitu poruku i okačiti je na oglasnu tablu u kancelariji (ako tako nešto postoji), ili na frižider zalepiti poruku „BEZ KRAĐE“. Zašto uopšte uključivati personalno odeljenje u sve to? Je li rižoto stvarno bio toliko dobar?

Perspektiva koja se više oslanja na red i zakon bi mogla da nalaže da se prema počiniocu preduzmu neke disciplinske mere – ako ne da bude otpušten, da mu se makar izrekne javna opomena. Ili da barem nadoknadi oštećenom njegov ručak. Možemo da zamislimo kancelariju (ili društvo) u kome je ovo propisana kazna za krađu ručka. Lopov ne samo da je počinio zločin protiv vlasnika rižota, već je i prekršio sporazum o frižideru, fundamentalnu ideju da ako stavite hranu u njega i ako je jasno označena ili je očigledno vaša, a ne zajednička namirnica, onda možete da budete mirni zato što je hrana bezbedna. Kancelarijska zajednica koja nema poverenja u pravila o frižideru je problematična kancelarijska zajednica – s toga bi takva zajednica trebalo da ima prava da kazni počinioca.

S druge strane, društvo bi takođe moglo da nađe načina da obrati pažnju na žrtvu zločina i uračuna taj faktor u određivanju kazne. U ovom slučaju, žrtva ne pokazuje želju za osvetom, već lojalnost prema svim zaposlenima kao grupi – on zna da bi otpuštanje iskomplikovalo život počinioca, i ne želi da ta kazna bude toliko drakonska. Umesto toga, samo želi da zadovolji svoju radoznalost.

U Sjedinjenim državama ideja da bi žrtva trebalo da ima bitnu ulogu u sudskom procesu – što se često naziva „pravom žrtve“ – je kontroverzna, i neki tvrde da bi to stavilo optuženog u neravnopravan položaj. Možete da zamislite scenario u kome bi osvetoljubiviji nesuđeni konzument rižota zahtevao da lopov bude otpušten, ili u kome bi pređašnji odnos sa lopovom nepravedno uticao na kaznu. Ali žrtva se ovde odlučila za malo neformalniji proces kažnjavanja:

Dakle, iako prestupnica nije zvanično sankcionisana, jasno je da svi zaposleni znaju da je ona ukrala ručak. Jasno je i da je ovo vid kazne, pošto svi zaposleni znaju da u nju ne mogu da imaju poverenja.

Dakle, ovde imamo i drugi prekršaj kodeksa na poslu. Niko ne očekuje da lopov javno prizna svoj zločin, ali ovde smo možda očekivali nekakvo priznanje izokola: O, zar je to bio tvoj ručak? Žao mi je, mislila sam da je đubre, pa sam ga bacila. Ili možda objašnjenje koje opravdava krivca: Smrtno sam alergična na kozice. Morala sam da ih se otarasim. Kupiću ti novi ručak. Nedostatak srama je bilo ono zbog čega čitava kancelarija „samo što nije zaurlala“.

Takođe, ona se krije iza kodeksa „bez potkazivanja“, po kome žrtve i svedoci zločina ne bi trebalo da u to uvlače nadležne. Šta više, žrtva ovde i sledi taj princip – mogao je da zahteva kaznu, ali nije. Prestupnica, ne znajući to, nastavlja od sebe da pravi budalu.

Itekako.

I tako smo došli do kraja ove priče i njene konačne pouke, a to je da ponekad kazna čak ni ne uključuje to da prestupnik bude obavešten da je kažnjen. Ovde je kazna za njen zločin gotovo simbolična – mora da pojede istu hranu koju je bacila. I što je važnije, viđena je kako jede hranu i najverovatnije će joj se rugati, ne samo u ovoj kancelariji, već u kancelarijama širom sveta, zahvaljujući ovoj viralnoj prepisci. To jest, ako ona uopšte postoji. Čitava stvar bi mogla da bude i izmišljena.

Ali izmišljena ili ne, ova viralna priča potvrđuje vrednosti koje su toliko drage mnogim zaposlenima po kancelarijama, i uspostavlja pravilo: lopov koji krade iz kancelarijskog frižidera je dno dna. Pogrešno je poželeti da neko bude otpušten za sitan prestup. I neformalna kazna koja potiče iz zajednice može da bude efikasnija od presude koja dolazi sa višeg mesta.