Bio sam u sekti iz ’Wild, wild country’, i bilo mi je super

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Netherlands.

Rejmond van Mil poslednjih osam godina fotografiše amsterdamski noćni život, i redovno fotografiše za VICE Netherlands. Ako ste Holanđani, verovatno ga znate kao čoveka koji vam seva blicem u lice dok ste pijani na podijumu, ali verovatno nikada niste čuli da ga zovu „svami Antar Sangit“. Ovaj četrdesetšestogodišnji fotograf je ranije živeo veoma drugačijim životom. Pre nego što je počeo da obilazi koncertne sale i noćne klubove, da bi zabeležio najlepše klabere i najznojavije rupčage, Van Mil je nosio crvene odore i skakao unaokolo, teško dišući, pored stotina drugih ljudi, u pokušaju da upadnu u trans. Bio je pripadnik Bagvana, kulta koji je odnedavno ponovo postao tema razgovora, pošto je Netfliks počeo da prikazuje dokumentarnu seriju Divlja, divlja zemlja.

VICE je razgovarao sa Van Milom o njegovim danima u kultu i o tome kako je na kraju završio kao fotograf. Ovaj intervju sadrži spojlere za Divlju, divlju zemlju.

VICE: Od Bagvan svamija, do fotografa žurki. Odakle da počnemo?
Rejmond van Mil: Od Nijmegena (holandskog grada u blizini granice sa Nemačkom). Imao sam dvadeset godina, i dosta sam duvao travu. Jednog dana sam pojeo spejs kolač, i nekoliko dana me je vozio loš trip. Patio sam od napada anksioznosti – i po nekoliko dnevno – a i posle više meseci mi i dalje nije bilo bolje. Počeo sam da tražim pomoć, i na kraju sam završio kod mame jednog mog prijatelja, koja je bila neka vrsta hipika. Ne znam tačno šta je tačno radila, ali to je bila nekakva isceliteljska sesija. Kada sam posle ustao, ponovo sam se dobro osećao. Od tog trenutka sam se zainteresovao.

Šta se onda dogodilo?
Počeo sam da odlazim na časove joge koju je držao jedan čovek iz Nepala. To mi se dopalo, ali mi je bilo i ograničeno. U međuvremenu, moji prijatelji su se baš naložili na Ošoa, koji je malo pre toga umro [ napomena urednika: Bagvan, kasnije poznat kao Ošo, je bio guru koji je osnovao bagvanski pokret. Umro je 1990.]

Da li si smesta pomislio da si našao pravu ekipu?
Pa, prijatelji su mi govorili, „Trebalo bi da se baviš dinamičnom meditacijom“, što znači da treba veoma duboko da dišeš, i da se divlje krećeš. Živeo sam u jednoj velikoj garaži u Nijmegenu i bio sam na socijalnoj pomoći, pa sam imao vremena da to radim mesecima, sam u svojoj garaži, slušajući ce-de koji su mi dali. To mi je izmenilo čitavo biće.

I tada si znao da je Bagvan čovek za tebe.
Da. Moj najbolji prijatelj je otišao u Indiju, i u jednom trenutku me je pozvao i rekao, „Čoveče, stvarno treba da dođeš ovamo“. Tako da sam otišao na pet nedelja u jedan ašram u Puni.

Stigao si u Indiju, seo na voz za Punu…

Onda uzmeš rikšu do ašrama. Stigneš do ulaza – do neke vrste kapije – gde se prijaviš. Takođe sam morao da uradim i test na HIV. Epidemija ejdsa je bila u punom zamahu, i niko nije tačno znao šta se događa, pa su testirali sve, samo da bi bili sigurni. Na kraju su mi dali propusnicu za ulaz.

Kako je izgledalo iznutra?
Kako na nekom tropskom festivalu. Bilo je palmi, knjižara, sjajna kuhinja, ogromna prostorija za meditaciju – kao neki festivalski šator. Jeli smo i spavali u neposrednoj blizini ašrama. Ljudi koji su živeli u tom delu Pune su iznajmljivalli svoje kuće.

Da li je čitava ta stvar sa ašramom bila jedna velika prevara?
Uopšte nije, nije koštalo ništa. Knjige su prodavali po kupovnim cenama, a i hrana je bila jeftina.

Šta si radio po ceo dan?
Ujutro smo kupovali doručak i sok od manga, i odlazili u ašram. Mogao si da ideš na kurseve, ali ja nisam imao para, pa sam uglavnom išao samo na ono što je besplatno – visio sam u knjižari, ćaskao sa drugim ljudima tamo, meditirao, i čitao Ošove knjige, naravno. Svake večeri je održavana grupna meditacija oko hiljadu ljudi, kojoj sam uvek prisustvovao. U čitavom ašramu je boravilo oko 1500 ljudi, i većina njih se svake večeri okupljala za meditaciju.

A kakav je bio seksualni moral? Jesu li ljudi upražnjavali seks u javnosti, kao što čine u Divljoj, divljoj zemlji?
Ta faza je bila skoro završena kada sam ja stigao tamo. Nije bilo nikakvih ograničenja, ali mislim da se ta čitava stvar sa „seksom u javnosti“ dešavala sedamdesetih godina.

Gluvarenje po knjižarama i meditiranje pet nedelja zaredom zapravo zvuči pomalo dosadno.
Neki ljudi su išli tamo da se opuste, ali ja sam se stvarno ložio na meditaciju. Želeo sam to da istražim do kraja.

Kakve su bile te masovne sesije meditacije?
Ošo je podučavao razne stvari. Ponekad smo sedeli; ponekad smo radili dinamičnu meditaciju. Radio sam i meditaciju smehom – što znači da se smeješ tri sata, a onda sat vremena meditiraš. Ili baljezganje: 45 minuta ispuštaš zvuke koji ti prvi padnu na pamet.

Braljfksguuur gdljfhaaatrekkdt…
Da, tako. Radiš to 45 minuta bez prestanka, a onda sediš mirno. Um ti je tih; svo ludilo je zašlo iz tebe. Ne može da omane.

I kako si na kraju postao svami?

Posle nekoliko dana sam odlučio da radim sanije, što znači da sam zvanično postao sledbenik i da sam dobio drugo ime. Morao sam da popunim formular i kažem im koja mi je profesija. U to doba sam pravio mnogo muzike, pa sam dobio ime „svami Antar Sangit“, što znači „unutarnja muzika“.

Da li si imao ritual incijacije?
Da, tokom velike večernje meditacije. Svaki dan smo u tačno isto vreme gledali video, u doba kada je Ošo imao običaj da drži predavanje, posle čega sledi meditacija. Obično je oko desetoro ljudi radilo sanije. Morao sam da sedim sa drugima u redu, a vođa je svakome od nas okačio ogrlicu. Onda su mi u uvo prošaptali novo ime.

Je li to bilo nešto u stilu, „Čestitam! Sada si ’svami Antar Sangit’“?
Nešto tako. Bilo je veoma simbolično. Nismo morali da koristimo ta imena, ali ja sam odlučio da ga koristim. Dugo sam ga zadržao. Još uvek ima ljudi koji me poznaju kao Sangita.

I šta se dogodilo kada si se vratio kući? Vratio si se u Holandiju, a odjednom više nisi bio Rejmonf van Mil.
Svima sam govorio da je meditacija veoma ozbiljna stvar i da sam radio sanije, i zamolio sam ih da me od tada pa nadalje zovu Sangit. Većina ljudi je uslišila moju molbu.

To zvuči kao uvrnut razgovor?
Veoma uvrnut! Definitivno mi je uvrnuto, kada se sada toga setim. Ali takođe mi je i smešno što sam svim silama navalio na to.

Kako su ljudi reagovali? Šta ti je porodica rekla?

Moja porodica… hm. Moji roditelji su uvek bili puni razumevanja, ali nikada me nisu zvali Sangit. To im je bilo previše, i ja sam ih razumeo.

Šta si radio posle ašrama?
Pridružio sam se komuni Bagavna u velikoj kući u Boningenu, u blizini Nijmegena. Tamo je bilo dosta ljudi, uključujući i porodice. Imali smo povrtnjak i prostoriju za meditacije, i zajedno smo kuvali organsku hranu. Svake nedelje bismo seli u veliki krug i razgovarali o onome o čemu razmišljamo, i o tome kako se osećamo.

Šta si još radio?
Ništa. Crtao sam, šetao, meditirao i pravio muziku. Na kraju sam otišao jer nisam nimalo napredovao. Godinama sam proučavao kinesku medicinu. Baš sam se posvetio tai čiju. Takođe sam učestvovao i na takmičenjima u tai čiju.

Jesi li bio dobar u tome?
Da, jesam! Dvaput sam bio drugi na evropskom turniru guranja rukama. To je vrsta tai čija – kao sumo rvanje bez udaranja, trudiš se da izguraš onog drugog sa strunjače. Učio sam to deset godina.

Kako si se vratio imenu Rejmond van Mil?
Kada sam imao oko 30 godina, shvatio sam da Rejmond, moje pravo ime, ima ličnu težinu koja je važnija. Bilo je vreme da okončam taj period u životu. Počeo sam da istražujem tehnike meditacije koje su razvila dva učitelja iz Kuvajta. Uz to sam na kraju razvio sopstvenu metodu.

Čekaj. Postoji tehnika meditacije Rejmonda van Mila?

Da. Zove se Unutarnji pokret.

Da se vratimo na Ošoa. Šta misliš o svemu što se događalo u Oregonu sedamdesetih godina? To su bili tvoji ljudi, a dozvolili su da sve ode dođavola.
Za to sam čuo tek kasnije. U Bagvanu je to neka vrsta traume – potpuno su izgubili kontrolu, sa Ošovom misterioznom smrću, kao posledicom svega toga.

Znači, razdvajaš ono što se tamo dogodilo od samog Bagvan pokreta?
Stvari nisu krenule po zlu zbog onoga čemu ih je Ošo učio. To se dogodilo zbog toga što je velika grupa ljudi izgradila sasvim novi grad i uselila se u njega. To stvara potpuno drugačiju strukturu moći, zato što je neophodno da neko preuzme vođstvo.

Da li je Bagvan bio kult ili ne?

Meni nije. Ali to mesto u Oregonu jeste. Ti ljudi su u to uložili toliko mnogo para i podigli grad – da, taj projekat bio mogao da se nazove kultom.

Da li te je sramota zbog toga?
Da, jeste. Kada pričam ljudima o svojoj ličnoj istoriji, na kraju uvek moram da se branim zbog toga što se tamo dogodilo. S druge strane, čitav taj projekat je bio u skladu sa eksperimentalnim načinom na koji su pristupali svemu. Pokušali su sve, uključujući i izgradnju novog grada. A to nije dobro prošlo.

Kada se sada osvrneš na to, šta je najvažnija stvar koja te je privukla pokretu Bagvan?
To što je sve bilo potpuno lišeno osuđivanja, i veoma otvoreno. Kada upoznaš nekoga, on ti smesta postane kao član porodice. Atmosfera je skoro kao ona na nekom stvarno dobrom festivalu.

Da li te je to promenilo?
Da, postao sam potpuno drugačija osoba, naročito što se tiče opuštenosti u društvu. Takođe mi mnogo pomaže i kada radim. Možeš da me pošalješ bilo kuda, i sa kojom god potkulturom da stupim u kontakt, ja se osećam kao kod kuće.

Dakle, u tom smislu, ti si parti foto guru Antar Sangit.

Da. I ni za šta na svetu to ne bih propustio.