hrana

Hrana u pravom Tvin Piks restoranu ništa ne valja

„Strašno dobra kafa“ dupe moje.
9.4.18
Sve fotografije: autorka

Prvobitno objavljeno na MUNCHIES.

Leto je 2013. godine, stojim u hodniku Double R restorana i gledam Dejvida Linča. Gleda i on mene sa fotografije snimljene na maglenim planinama, nalik na one koje okružuju grad Tvin Piks. Kosa mu je još smeđa, kabanica tamno zelena i pokisla. Zurim u tu fotografiju u tom hodniku jer želim da probam te rajske pite o kojima se priča.

Mladost sam u devedesetim provela na severozapadu Amerike, pa mi je Tvin Piks – Linčova nadrealna krimi amerikana serija – bio kulturno značajan skoro koliko i grandž. Tek sam u odraslom dobu uspela da izguram dve originalne sezone serije, ali ipak sam se kao tinejdžerka ponašala samouvereno, kao da znam tačno o čemu se Tvin Piks radi pošto sam negde iz tog kraja.

Reklame

Nort Bend, nekada naselje drvoseča od 7,000 stanovnika, nalazi se ispod planine Si, na samoj granici Okruga King u državi Vašington. Ovo mesto poslužilo je kao inspiracija za veći deo fiktivnog okruženja prikazanog u seriji. Među njima je Tvid kafe (do 1998. poznat kao Mar-T kafe) koji je linč direktno adaptirao u Double R restoran, epicentar dešavanja u seriji, u kom je nekako voćna pita sa crnom kafom delovala kul. U Nort Bend sam prvi put stigla sa dečkom, velikim fanom serije, koji je insistirao da krenemo na istok od Sijetla i posetimo lokal u kom se bukvalno može okusiti Tvin Piks.

Kako smo skrenuli sa autoputa, plavo-crveni neonski znak Tvid kafea privlačio je pažnju. „Isto kao u seriji!“ cičali smo mi, ali čim smo otvorili vrata uzbuđenje je splasnulo. Posle požara 2000. godine, niko se nije potrudio da restaurira nekadašnji drveni enterijer koji je krasio Double R. Čuveni šank u obliku potkovice, dosadno siv i prekriven dečijim crtežima, bio je zatrpan flašicama Torani sirupa. Nisam bila sigurna, ali nešto mi se ne čini da su onu „strašno dobru kafu“ služili sa vanilom. Beli zidovi, prljav pod, kičasto plavi separe, a nad glavom plišana Tviti ptičica veličine omanjeg deteta. Apsolutno ništa od Linča nije se osećalo u svoj ovoj jeftinoći. Pomislila sam da nas je onlajn zajednica Tvin Piks fanova obmanula i poslala ovamo u sklopu nekakve marketinške promocije. Kad smo seli, deset minuta smo čekali da se osoblje pojavi, a zatim se vratili u kola sa prazninom u stomaku i u duši.

Reklame

Tvida sam se ponovo setila prošlog maja, kad je nastavak Tvin Piksa krenuo na Šoutajm mreži. Za potrebe produkcije, sredili su Tvid kafe da podseća na originalni restoran. Pošto sam sad već bila veteran među fanovima serijala, odlučila sam da kafiću pružim još jednu šansu: probaću opet da tamo okusim čuvenu pitu od višanja Norme Dženings. Odvezla sam se ponovo do Nort Benda u potrazi za genijalnom linčovštinom, ali sa mnogo manje nade nego nekada.

Odmah se videlo da su Tvid preuredili. Velikim crvenim slovima natpis RR-2-Go je krasio plavi eksterijer; bar vizualno, kafe je usvojio identitet svog fiktivnog ekvivalenta. Kad sam ušla, zidovi obloženi drvenim pločama ostavljali su mi utisak da me šuma grli. Crvene barske stolice ušrafljene ispred šanka, tamno žućkasti separei umesto odvratno plavih. Double R jelovnici na sve strane, minijaturni planinski mural duž zidova. Čim sam sela, prišla mi je kelnerica, sipala kafu i primila narudžbinu: jedno parče pite od višanja. Sa optimizmom, gucnula sam iz velike šolje sa RR simbolom (u prodaji za 20 dolara!). Uzdahnula sam i odmahnula glavom u neverici. Koliko puta sam čula da je ova razvodnjena smeđa tečnost „strašno dobra kafa“? U stvarnom svetu, nimalo ne zaslužuje divljenje Dejla Kupera.

Stiže i pita, pretrpana krupnim komadićima šećera, veštački ofarbana tako da podseća na boju višnje. Na usta mi je pošlo nešto što definitivno nije voda. Bocnem je viljuškom, ona se zatrese kao da je od želatina. Nabodem je odlučno ispod glazure, kora puca odmah, biće da je prepečena. Stavljam zalogaj u usta. Nimalo me nije očarao, ni emotivno ni fizički. Ukus je definitivno poznat: sasvim obična pita od višanja pravo iz konzerve.

Reklame

Većina gostiju dolazi zbog fantazije a ne zbog hrane, pa tako ni pita ni kafa ne moraju da budu dobre – naručivaće ih kakve god bile.

Pravi restorani se prema svojim fiktivnim ekvivalentima odnose na razne načine. Mogu ili da ignorišu fikciju i obavljaju svoj posao kao što bi i inače; a mogu i da besramno prihvate slavu i eksploatišu je. Ako izaberu prvu, indiferentnu opciju posetioci će biti razočarani normalnošću – došli su u potrazi za fantazijom. Ako izaberu drugu, selebriti opciju, izgubiće sav identitet i pretvoriće se u muzeje mediokriteta posvećene lokalima koji u stvari nikad i nisu postojali. Novi Tvid je izabrao tu drugu opciju. Većina gostiju dolazi zbog fantazije a ne zbog hrane, pa tako ni pita ni kafa ne moraju da budu dobre – naručivaće ih kakve god bile. Kelnerica mi priča da im gosti nekad dolaze umotani u plastiku, sa plavim perikama, sa panjevima u zagrljaju – izgleda da nisam bila dovoljno posvećena seriji.

Krećem kući i po drugi put zastajem ispred Linčove fotografije. Pitam se da li je on ikad planirao da svoje TV kreacije prenese u stvarni svet. Bilo kako bilo, kad specijalni agent Dejl Kuper kaže „Ovo je raj za pite“, definitivno ne misli na Tvid kafe – opevava samo fiktivni Double D restoran. Tvid možda može da vam zadovolji glad za masnom hranom, ali znajte da im pite nisu ono za šta se izdaju.