Istetovirao sam glavu da bi mi kosa izgledala gušće

Kad vaša kosa počne primetno da se proređuje — kao što se to dešava kod oko 40 odsto muškaraca i sličnog procenta žena mlađih od 40 godina — imate na raspolaganju samo dve opcije; da prihvatite i pomirite se sa genetskom kartom koju su vam udelili ili da intervenišete. Kako sam ja to shvatio, prihvatanje ćelavog temena primoravalo me je da postanem potpuno odrastao muškarac u krhkom uzrastu od 28 godina. Znao sam da je to teret koji ne mogu uverljivo da ponesem.

U davnašnja vremena, intervencija protiv ćelavosti podrazumevala je nošenje tupea, podvrgavanje nekakvom sumnjivom holističkom tretmanu ili, u najmanju ruku, posedovanje nenormalne kolekcije kapa i šešira. Bio sam šokiran kada sam 2005. godine otkrio da postoji još jedna opcija: transplantacija folikularnih jedinica. Na osnovu guste kratke frizure koju su ljudi nosili, izgledalo je da to funkcioniše.

Nisam mogao da priuštim pet hiljada dolara koliko je to zadovoljstvo koštalo, ali sam svejedno našao način da to uradim. Prošlo je četiri meseca i počeo sam da stičem utisak da sam proćerdao veliki deo svojih godišnjih prihoda. Šest meseci posle procedure, međutim, na mojoj lobanji pojavilo se proleće, a deset meseci kasnije posledice cvetanja dovele su do mog obnovljenog samopouzdanja i prećutnog odobrenja da u doglednoj budućnosti nastavim da se ponašam kao krhki boem i raščupana danguba. Bilo mi je veoma drago što se ta moja intervencija isplatila i, dvanaest godina kasnije, ostajem pri tom mišljenju.

Jedina loša strana čitavog tog postupka bio je ožiljak od petnaest centimetara na zatiljku koji visoko podšišana frizura pozadi nije mogla da sakrije. Bio je to stil koji mi je istovremeno najviše pristajao i najviše iskorišćavao prednosti originalne i presađene kose, a kog sam nameravao da se držim kao za slamčicu od koje mi život zavisi.

A onda sam pre nekoliko meseci otkrio moguće rešenje za svoj problem. Ono se zvalo mikropigmentacija kože glave, iliti SMP, i podrazumevalo da čovek istetovira kožu glave sitnim tačkicama kako bi se stekao utisak čekinja. Ispostavilo se da je ta stvar upravo izmišljena za ljude koji žele da kamufliraju ožiljke nastale usled tvrdoglave želje da zadrže svoju grivu. Za ljude kao što sam ja.

Ovih dana treba samo da pomislite na neko dobro ili uslugu pre nego što vas vaš pretraživač zaspe reklamama za njih. Na kraju sam kliknuo na nekoliko izvođača SMP-a koji su me redovno zaskakali i pažnju mi je privukla firma po imenu "Skalp Mikro USA". Pre šest godina njen vlasnik Met Lulo otputovao je do Velike Britanije na tretman koji tada još nije stigao u Sjedinjene Države. Ubrzo nakon toga, završio je obuku u Birmingemu, u Engleskoj, da bi i sam mogao da otvori studije širom Sjedinjenih Država. Lulo je bio prvi lik koji je obavljao SMP u Njujorku. Ove 2017. godine, okolina Njujorka prepuna je firmi koje se ubijaju od istačkavanja faličnih glavudža.

E sad, iako kamufliranje ožiljaka čini dobar deo usluga firme "Skalp Mikro USA", većina njihovog rada podrazumeva ponovnu izradu zalizaka i stvaranje iluzije veće gustine kose preko čitave lobanje kod osoba koje je zadesila muška ćelavost, ali i kod muškaraca i žena sa ne-androginom alopecijom. Zahvaljujući mojoj transplantaciji kose i mom izbegavanju prostora s fluorescentnim osvetljenjem na tavanici, ne moram još da nosim strogo podšišanu frizuru uz koju SMP najbolje ide. Taj dan će, međutim, neminovno doći. A kad dođe, bilo bi lepo znati da ću svetu moći da prikažem naizgled realističnu podšišanu frizuru, a ne sjajnu, bledu, ružičastu kuglu.

Bilo da se radilo o kamuflaži ožiljaka, restauraciji zalizaka ili stvaranju iluzije gušće kose, slike "pre" i "posle" koje je nudio "Skalp Mikro USA" uspele su da me impresioniraju i za svega nekoliko dana zatekao sam sebe kako ulazim u njihove prostorije u centru grada radi konsultacija.

Lulo me je srdačno primio i pružio mi priliku da vidim SMP uživo. Prvo mi je pokazao sopstvenu mikropigmentisanu glavu, a zatim i glave dvojice likova koji rade kod njega, i na kraju glave dvojice klijenata, usred same procedure. Svaka koža glave koju sam imao prilike da vidim izgledala je kao da pripada tamnoputom osamnaestogodišnjem američkom marincu, dva dana posle osnovne obuke. Bio sam dovoljno impresioniran da počnem ozbiljno da razmišljam o tome da istetoviram čitavu glavu, a ne samo svoj ožiljak.

Na Metovo insistiranje, skinuo sam pred njim kapu, a on je izvršio inspekciju moje dobrovoljne rane i ostatka moje tikve.

"I dalje imaš poprilično kose", rekao je. "To je dobro, zato što će se naš rad lepo uklopiti u ono što već imaš i odavati utisak teksture kad skratiš kosu."

Tad sam priznao Metu da još nisam spreman da pređem na superkratki friz; da se igram igre odugovlačenja, pripremajući se psihički za taj trenutak.

"Ako u međuvremenu želiš da nosiš malo dužu kosu, SMP će i kod tebe stvarati utisak veće gustine", rekao je on, dodajući da će tačkice smanjiti kontrast između moje smeđe kose i blede kože moje glave. "Jedina stvar je što, dok ne odlučiš da skratiš kosu, možemo samo da radimo u okviru tvojih postojećih zalizaka. Kad bismo ih spustili niže od toga, a ti pustio kosu, praktično bi imao dve linije zalizaka, što bi izgledalo u najmanju ruku čudno."

Činilo se da je Lulo želeo da mi poruči da jednom kad budem bio spreman da moja oštrigana glava postane sastavni deo mog imidža, mogu da nosim frizuru koju sam kao nevini šesnaestogodišnjak uzimao zdravo za gotovo. Bilo je to dobro znati. Met mi je potom rekao da, ako želim da izvučem maksimum iz njegove korekcije mastilom, moram da se ošišam veoma kratko neposredno pre mojih SMP sesija i da bi u razmaku od dve nedelje morale da se održe dve takve.

"Hoće li boleti?", pitao sam ga. "Imaš li već neku tetovažu?", odgovorio mi je. Rekao sam mu da nemam.

"Osetićeš to", rekao je. "Ne idemo tako duboko kao tetovaže, a rečeno mi je da to praktično znači da SMP manje boli. Ne znam to iz prve ruke pošto ni ja nemam tetovažu."

Ta poslednja informacija praktično je značila da se, za razliku od dublje tetovaže, SMP smatra polutrajnom rabotom i da ću, ako budem na duže staze prešao na kratko podšišani izgled, morati iznova da tetoviram glavu svake četiri do šest godina.

Došao je i dan sesije i šokirao sam Grega, svog dugogodišnjeg frizera, rekavši mu da me sa strane ošiša maltene do glave, a na vrhu ostavi 1,5 milimetra — onu vrstu platna za koju mi je Met rekao da će mu biti neophodna da bi ostvario svoj njegov najbolji rad. Greg mi je rekao da, iako je čuo za SMP, nikad ga konkretno nije video ni na jednoj glavi sa kojom je imao posla, dodajući: "Tačnije, bar koliko sam ja mogao da prepoznam."

Postajao sam sve utučeniji kako je Greg sve više otkrivao moju lobanju. Bilo je to isto ono osećanje koje sam iskusio samo još jednom u životu kad sam upotrebio mašinicu na svojoj kosi. Problem je u tome što je, u poređenju s ostatkom moje krhke građe, moja lobanja suviše široka, suviše niska, suviše pljosnata, suviše brutalna.

Greg je dao sve od sebe da me ubedi da ne izgleda toliko loše.

"Hej, brate, viđao sam i gore", rekao je dok je obmotavao vreo peškir oko moje glave.

Metova reakcija bila ja malko manje rezervisana od Gregove kad sam stigao u "Skalp Mikro USA" i pokazao mu glavu.

"Predivno!", rekao je bacivši pogled. "Imaš lepu glavu. Znaš, kad završimo s tobom, mislim da nećeš želeti da je pokriješ."

Seo sam u Metovu stolicu dok mi je on pričao kako će započeti s isticanjem mojih zalizaka, napredujući unazad ka kruni moje glave.

"Napravićemo pauzu od pet minuta i onda ćemo se pobrinuti za taj tvoj ožiljak", rekao je. "Spreman?"

"Jesam", odgovorio sam i zgrčio se na prvi od mnogih dodira igle.

Bolelo je. Odjednom bi u sekundi nahrupila mešavina oštrine i pritiska na jednom od manje mesnatih i tolerantnih delova mog tela. Met mi je rekao da su zalisci često najbolniji deo i da će to brzo proći. Možda je počeo da jenjava prvobitni nalet adrenalina, ali ustanovio sam da je za mene važilo upravo suprotno. Za mene je najbolniji deo bio kruna i kad smo stigli do pauze, shvatio sam da sam se preznojio.

Tokom pauze sam ustao i pogledao se u ogledalu. Iako je pocrvenela, jasno sam video da je Met već stvorio iluziju kako je koža moje glave prekrivena gustim dlačicama, dok su mi zalisci bili mnogo jasnije iscrtani. Izgledao sam maltene opasno ili makar sposoban da izvedem mehaničarske radove na automobilu. Zakazao sam odmah drugi sastanak za dve nedelje.

Već sam ispričao dvojici prijatelja da ću raditi SMP, ali većini ostalih sam rekao da sam odlučio da obrijem glavu iz fazona. Uprkos tome, narednih nekoliko dana sam se pritajio i odlučio da u nekoliko navrata kad sam izlazio iz kuće nosim kapu, skidajući je samo kad su ljudi koji su znali o čemu se radi želeli da bace pogled. Većinska reakcija bila je iznenađenje a ne odbojnost. Najbolje bih mogao to da sumiram ovim zajedničkim komentarom: "Više mi se dopadaš s kosom, ali ti ovo prilično dobro stoji."

Dok je naredne dve nedelje moja kosa ponovo rasla, okruženja s jačim svetlom raspršila bi iluziju jednoličnih čekinja. Pod detaljnijom inspekcijom, ljubopitljivo njuškalo uspelo bi da razluči sve veću razliku između dvodimenzionalnih tačkica i trodimenzionalnih, tankih, svetlosmeđih dlačica koje su sada bile duže od tri milimetra. Uvek sam znao da će postojati nezgodan period tokom kog će kosa biti suviše duga da se uklopi u SMP i suviše kratka da ga pokrije, i da ću morati kroz to da prolazim dvaput.

Frizer Greg delovao je impresionirano dok mi je pripremao glavu za drugi put, a njegove kolege frizeri okupili su se oko mene, trudeći se da uoče razliku između mojih pravih i lažnih dlaka.

Iskočio sam iz Gregove stolice i za manje od sat vremena našao se ispružen u Metovoj, spreman da dovršim posao. Ovaj put trebalo je da pređe preko svega onoga što je već uradio, ali sa neznatno tamnijim pigmentom, a kontrast između ta dva trebalo je da doprinese jačem trodimenzionalnom utisku. Iz moje perspektive, druga sesija se razlikovala od prve samo po tome što sam znao šta da očekujem od neprijatnosti. Kao i prvi put, sedeo sam u stolici nešto manje od sat vremena.

Danas, oko tri nedelje posle mog prvog tretmana, više me ne iznenađuje moj odraz u ogledalu i, štaviše, zavoleo sam svoj izgled, baš kao što je Met i predvideo. Moji prijatelji vole da mi glade tršavu ošišanu glavu, baš kao što to volim i sam da radim. Nisam još spreman da sve vreme usvojim kratko ošišani izgled, ali kad to jednom budem bio, lakše mi je kad znam da će mi se dopadati ono što se nalazi ispod.

Još na VICE.com:

Želim da postanem žena sa najviše tetovaža na svetu

Upoznajte tattoo kolektiv koji preferira bol umesto estetike

Ova opaka prostetička ruka radi i kao mašinica za tetoviranje