Ja sam profesionalni poker igrač koji živi od pravljenja para drugima

U poker svet je lako ući. To možeš i ti što ovo čitaš, a sve što ti treba je pristojan komp i neko da te obuči. Zvučim kao spiker sa reklame za sokovnik uz koji dobiješ jedan gratis ako poručiš odmah, ali tako je. Suviše je jednostavno, posebno kad dobro savladaš sisteme verovatnoće i uspeš da ih iskoristiš kako treba u 60 do 70 posto situacija.

Kad smo kod verovatnoće, bacanje novčića će ti mnogo bolje ići i bićeš lik koji uspeva da predvidi kolike su šanse da bude pismo ili glava. Ali od toga nemaš ništa, osim puke zabave. Zabava prestaje kad ti mentor da lovu u ruke i traži da mu je udvostručiš ili utrostručiš ili je množiš koliko god prilika dozvoli. E, tad počinje neizvesnost koja te uništi.

„Treba da prođeš onlajn obuku, imaćeš mentora za kojeg igraš. Igraš onoliko koliko želiš, onoliko koliko ti je dovoljno da zaradiš sumu koja ti treba. Mentor i ti delite sve što zaradiš i on te drži na raspolaganju dok mu koristiš i donosiš keš. Hoćeš?“, pitao me je ortak.

Naravno da sam hteo.

Ne podnosim autoritete, impulsivno reagujem ako treba da odgovaram nekome iznad sebe. Odustajao sam od regularnih poslova koje svi radite i kojih sam pokušavao da se latim zbog želje da okolini delujem „normalno“. Svaki put sam pobegao čim neko na mene povisi ton. Sukobe sam izbegavao tako što sam opsesivno vodio računa o svakoj sitnici, samo da ne bih morao da objašnjavam svoje postupke šefovima.

Uvek sam za sebe tražio nešto više od mirnog i jednoličnog života. To se nije promenilo, iako sam se svojski trudio. I sada se trudim da mi postane dovoljno da sedim u kancelariji, skupljam staž za penziju koju možda dočekam, a možda i ne, nađem nekoga da se skrasim i prestanem da podvodim izlaske i noćni život pod prioritete. Ide mi, slabije.

Voleo bih da sam svojih 9 godina „poker staža“ od 27 životnog proveo na faksu i završio recimo istoriju i ekonomiju, umesto što sam svakog dana po 8 do 10 sati igrao turnire. Nakon što ih odigram, bacao sam se na analizu povučenih poteza i 2 ili 3 sata dnevno dodatno posvećivao programima koji su određivali korist koju ću imati od istih takvih strategija na neodređeno.

Dakle, moj je izbor bio da planiram 200 hiljada narednih partija i tako spucam 13 sati svog dana na poker, pa je verovatno da bi se moja posvećenost isplatila i u nekoj paralelnoj stvarnosti gde sam student kojem se smeši blistava akademska karijera u nekom od kolektiva koji odišu licemerjem i izgrađeni su na osnovu hijerarhije „podređenog i nadređenog“.

Moj stil igre u pokeru je isti kao i način na koji živim ili ako tako hoćeš, životarim. Bolja reč koja može da približi način na koji percipiram sve vreme provedeno u neizvesnosti. Jedan mesec sam Bog lično, imam dve, tri hiljade evra u džepu, drugi već krpim sa onim što sam uštekao od prošle ture i čitavih 100 evra novonastalog novca. Dakle, igram agresivno. Ako dobijam, osilim se. Ja sam najjači, treba mi još. Hoću da dupliram ogromne sume jer ja to zaslužujem.

Radim, čitam, učim više nego prosečan lik koji za sebe smatra da juri karijeru. Osim statistike, matematike, sistema verovatnoće, upijam literaturu pionira psihologije jer mi je stalo da razumem osnovne ljudske instinkte i iskoristim znanje protiv svakoga sa kim igram. Ako gubim, gubim tako što zalepim čašu o zid, polomim tastaturu, urlam na ekran monitora. Sklonio sam sve što mogu da polomim iz sobe u kojoj igram, ali problem sa besom sam zadržao.

Kao što si do sada možda shvatio ili shvatila, preferiram onlajn verziju igre, ali nije da se nije dešavalo da odem na poneku “face to face” partiju.

Uvek sam se vraćao oduševljen količinom energije koju ljudi ulažu da ti saopšte da si seljačina, koja je njihovo visočanstvo uspela da izblefira za 30 evra, i kako me Bože nije sramota što sam bio tako grub. Ti što igraju u siću su najgori. Doslovno će te čerečiti zato što si im uzeo pare. Što galantniji sa parama, to veći čovek. Ovo je nepisano poker pravilo.

Gospodin gastarbajter ili krimos je došao znajući da će da izgubi ili dobije, za šta pre početka igre ima jednake šanse. Dakle, sav novac koji daje, daje jer to želi i ima da uloži još, ali kada je već izgubio ogromne pare, dostojanstveno ustaje i odlazi, a dok je tu, vodi računa da je sve svima potaman. S druge strane, lik koji igra sa 30 evra uloga verovatno igra iz istih razloga kao i ja, što će reći zbog gole egzistencije, pa se pribojava da će mu iseći struju jer nije zaradio da izmiri račun. Što razumem, ali me zbog toga neće nervirati manje.

Razlog zašto sam više voleo onlajn verziju je vrlo jasan i prost. Sedim u svojoj sobi, igram koliko mi se igra, skoro uvek više partija jednu za drugom, dok u suprotnom igram samo jednu, onu koja je dogovorena i na koju sam pozvan, pa tako sebi ograničavam priliku za zaradu.

Najbolje je ako umeš da igraš izbalansirano. Da znaš kad da odreaguješ, a kad da ostaneš hladan. Imam ortaka koji je najpasivniji lik na svetu i dok igra partiju, isti je kad dobija i kad gubi. Mada, to je dečko kojem imovinsko stanje dozvoljava da igra jer mu je gušt, ne zato što planira od toga da plati račune, kiriju, kupi hranu.

Kapiram da je tada lakše zavoleti to sranje. Ja lično mrzim poker. Sere mi se od priča o njemu. Gledam kako da izbegnem da nakon nervnih slomova oko dobrih i loših blefova nastavim da pričam o njima. To bi me dokrajčilo.

Jednom sam slučajno zaglavio na nekakvom velikom poker turniru. Poenta je bila da se mi „kolege“ pokeraši skupimo i razmenimo iskustva. To mi je došlo kao vraćanje loše karme, koju sam inače krivio za gubitke koje pravim. Zapravo, krivio sam sve apstraktne entitete i izmišljene teorije zavere koje su opšteprihvaćene: Marfijev zakon, retrogradni Merkur, feng šui, onlajn poker sistem koji očigledno radi protiv mene. Elem, vratiću se na taj turnir.

Tamo nisam mogao reč da progovorim ni sa kim, a da druga strana ne krene da se ispoveda o svojim usponima i padovima u svetu kocke. „Znaš kako sam odigrao to, ne bi verovao.“ Verovao bih i verujem jer sam milion puta odradio isto.

Ljudi koji su u tome su opterećeni. Novcem, rezultatima, statistikom, ako nema zarade, nema ni njih. Tu se završavaju jer su podredili život kartama. Drugih interesovanja uglavnom nemaju jer im ovo oduzme sav entuzijazam kojim eventualno raspolažu.

Ako misliš da preterujem, odmah ću te razuveriti.

I ja sam bio žrtva ovog aspekta pokeraškog zanata, jer sam, koliko god se trudio da ne pokleknem, postao hodajući stres i napetost, što je rezultiralo udaljavanjem tačno 2/3 mojih „prijatelja“. Neki su otišli pozivajući se na ženidbe, selidbe, očinske uloge kojima moraju da se posvete, dok su drugi priznali kako beže od moje isijavajuće toksične energije.

Naravno, dok sam dobro zarađivao ekipa je bila na okupu. Onda sam sastavio 6 meseci kad mi baš nije išlo i rasuli su se.

Oko sebe sam skupljao i razne žene, što je vrlo bitno – kako sam svojevremeno mislio. Pronalazio sam ih uglavnom na predatorskim teritorijama u vidu poznatih prestoničkih klubova. Znači sponzoruše. One se lepe za stereotip. Ispričam kako sam profesionalni pokeraš, onda uprate koliki mi je, da prostiš, račun u klubu te večeri, koliko častim, koliko sam popijem, da li ostavljam bakšiš, drugim rečima, procene da li sam i koliko darežljiv. Prime se na priču, skontaju da će i njima da se isplati ako se isplaćuje meni. Onda se desi da uvide da nisam lik koji je u fazonu „evo ti moja krvavo zarađena lova, idi u šoping“ i traže dalje ili ja vežem loš period u kojem mi ne ide ni ljubav ni karte i par meseci živim sa po 100 evra, i one opet – traže dalje.

Onima koji su se zadržali pored mene nikada nisam morao da objašnjavam sve to oko pokera. Svesni su da svako malo provedem više od pola dana u razvoju svojih strategija i da to zaista doživljavam kao nešto što je totalno opravdan izvor prihoda, kao i njihovi poslovi. Čak su i keva i ćale prihvatili to kao modernu, novu stvar koja u svetu funkcioniše lagnije nego ovde i na koju bi se negde preko gledalo sa mnogo manje stigme.

U suštini, nisam pohlepan, jedino što me vozi da se takmičim sam sa sobom kad mi krene. Nikada mi nije palo na pamet da igram sam za sebe, shvatam poker kao svoj posao, a lično i poslovno ne mešam. Kad završim partije, iz fazona sam: hajde da pričamo o nečemu što nije poker, molim te.

Ako bi mi mentor rekao „Daću ti 500 evra i to će ti biti redovna zarada bez obzira da li mi dobijaš ili ne“, pristao bih. Toliko novca je meni lično sasvim dovoljno da preguram mesec ovde gde sam. Možda misliš da je ovo nebuloza i budalaština s obzirom na sve pare kojih sam se nagledao, ali mi one stvarno nikada nisu bile važne. Bitno mi je samo da nemam nikoga nad glavom i da imam potpunu kreativnu i ličnu slobodu da bih mogao da radim stvari na svoj način. Čim nađem neki takav posao, bataliću kocku i neizvesnost, toliko sam sebi obećao. A ti ako naletiš na priliku za pokerašku karijeru i zaista se uvališ, ne pravi se da nisam rekao u kakva govna zapravo uskačeš.