Šta sam naučio noseći patike sa razdvojenim prstima u javnosti
Μόδα

Šta sam naučio noseći patike sa razdvojenim prstima u javnosti

Bio je to moj najduži hod srama.
03 April 2017, 6:18am

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Nemačka

Osećam istinsku sramotu zbog bilo čega. Čim izađem iz kuće sa bubuljičicom na čelu – samo s umerenom aknom sa belom tačkicom na vrhu, ne čak ni s ogromnom, upaljenom, gnojavom čabuljom – odmah osećam kako počinje da pulsira na mom licu. Zamišljam ljude kako bulje u nju, fotografišu je i postavljaju slike u sve masovniju Fejsbuk grupu pod imenom "Nove akne Mičija Bušingera". Vrlo je verovatno da je moja sramota na neki način povezana sa mojom opterećenošću samim sobom.

Iz nekog razloga osećam potrebu da nepoznati ljudi imaju dobro mišljenje o meni. To je slabost i moram nekako da je prevaziđem. Ali na koji način to najbolje da postignem? Šta mogu da učinim da nedvosmisleno pokažem da sam svim srcem odustao od sebe i da ne marim za to šta drugi misle o meni?

Odgovor je vrlo prost: patike sa razdvojenim prstima. Najsramnija obuća ikad izmišljena.

Niko ne zna zašto su tačno nastale patike sa razdvojenim prstima. Moja teorija je da je neki dizajner želeo da "napravi sledeći korak u sportskoj obući", ali umesto da napravi taj sledeći korak, samo je skrenuo u potpuno pogrešnom pravcu. To su patike oblikovane kao stopala – sa sve prstima i svim ostalim – i u njima osoba koja ih nosi izgleda kao da je greškom navukla rukavice na stopala.

Stvarna poenta nošenja patika sa prstima verovatno je ta što su udobne. Prikazi na Amazonu se obično dotaknu toga, kao onaj od "izvesnog M. Šulca", koji svoje patike sa prstima zove "raj na zemlji :-)" i "totalno bez stresa". Zbog čega se pomalo brinem za M. Šulca, jer mora da s njegovim životom nešto ozbiljno nije u redu ako nošenje normalnih patika za njega predstavlja stres.

U svakom slučaju, shvatio sam da ću, ako jedno vreme budem hodao u njima, možda uspeti da se izborim sa svojim osećajem srama i izgraditi malo samopouzdanja. I tako sam kupio jedan par u nadi da će me to zauvek promeniti.

Dan prvi

Iskreno mogu da vam kažem da u životu nikad nisam probao da naguram leš veoma krupnog čoveka u gepek folksvagen poloa, ali mogu da zamislim da je to jednako teško kao i nagurati stopala u nove patike sa prstima. Osećam se kao jedna od onih očajnih Pepeljuginih sestara. Nisam, međutim, uzeo u obzir činjenicu da odeljci za svaki nožni prst znače da ne mogu da nosim čarape – sem ako uz cipele ne kupim čarape sa nožnim prstima, što stvarno ne želim da radim. I evo me prilikom svog prvog pojavljivanja u javnosti u patikama sa prstima, bosonogog i anksioznog.

Na ulicama ne mogu da se otmem utisku da svaki neznanac pored kog prođem ne odobrava izbore koje sam napravio – bilo da se tiču moje obuće ili nečeg drugog. Osećam se šuplje i nervozno, i želim da se izvinim što zauzimam prostor na prelepim ulicama mog grada Beča. Želim ljudima da kažem: "Hej, oči su mi ovde gore!", ali suviše mi je neprijatno da bih probao da se našalim.

I voleo bih da mogu da kažem da sam sve to umislio, da zapravo nikog nije briga – ali tokom moje šetnje neko me je zaista pitao zašto ne nosim normalne patike. Ostajem napolju što kraće mogu.

Dan drugi

Juče sam osećao da su pogledi ljudi izbušili rupe u mojim stopalima, ali nakon što sam prespavao noć, shvatio sam kako ću to sprečiti danas – poneću svoje patike sa prstima na džoging. Ako budem trčao dovoljno brzo, niko neće primetiti šta nosim na nogama – ili u najmanju ruku neće imati priliku da mi postavlja pitanja u vezi s tim. A ako me i bude pitao, mogu prosto da slažem i kažem da ih nosim zbog gljivica, jer me je za to manje sramota nego da priznam da sam ih kupio iz estetskih razloga.

Mnogo je toga čudno u vezi s ovim patikama, ali možda najčudnije od svega jeste to što zaista imate osećaj kao da hodate okolo bosi. Dakle, ono za šta sam mislio da će biti normalna sesija džoginga postaje jedna veoma bolna ekskurzija – mnogo bolnija nego inače, hoću da kažem. Osećam kako mi se svaki šljunak zabija u đonove. Uz sve to, ove patike su nove, tesne i verovatno nisu namenjene džogingu. Posle 15 minuta moja stopala počinju da krvare. Odlučujem da preusmerim svoje trčanje srama prema kući, gde provodim ostatak dana. Ne moram da nosim patike ako ne napustim kuću.

Dan treći

Pozvan sam na žurku kod prijatelja, koja počinje rano popodne. Ostanak kod kuće nije opcija. Satima pre početka postajem anksiozan i razmišljam da obučem nešto ekstravagantno što će odvući pažnju gostiju – na primer, veliki talasati crveni šešir. Suprotno onome što je tvrdio M. Šulc, u ovim patikama sam konstantno pod velikim stresom.

Kad stignem na žurku, shvatam da nije trebalo da se brinem da će moji prijatelji da osuđuju moja karikaturalna stopala – svi na žurki ostavili su svoje cipele pred vratima. To takođe znači da ću morati da hodam po kući bosonog kao dete cveća, ali brzo se mirim s tim. Potrebno mi je malo više vremena da se setim druge negativne strane izuvanja patika sa prstima. Možda se osećam kao dete cveća, ali moja stopala ne mirišu kao cveće. Da ništa ne bih prepustio slučaju, odlazim i vreme provodim pored pladnja sa sirevima.

Moja prijateljica Barbara brzo primećuje da se ne provodim i pita me u čemu je problem. Odmah joj se poveravam – za patike sa prstima, moju nervozu i da ako namiriše nešto čudno to možda nije kamamber. Ona počinje da se smeje na način koji govori da u svom životu želi moju vrstu problema; da bi ovaj svet bio srećno mesto kad bi svi imali probleme kao što su moji. "Naravno da ti ljudi zure u stopala i smeju ti se", kaže ona. "Stojiš tamo snuždeno sve vreme. Nisu u pitanju patike, već činjenica da izgledaš potreseno kao Kejt Vinslet na kraju Titanika."

Možda je u pravu – poslednjih nekoliko dana izgledam kao tužni smajli na dve noge. "Zašto samo ne probaš da prošetaš gradom u svojim patikama sa prstima", predlaže mi Barbara, "i potrudiš se da veruješ u to da su tvoje patike savršeno normalne, da je sve apsolutno u redu i da su svi drugi ludi zato što se još nisu primili na taj trend?"

To je dobar savet. Ljudi koji odišu samopouzdanjem nikad ne izgledaju kao tužni smajliji na dve noge – oni izgledaju kao da znaju šta rade, zbog čega je lako poverovati u to da znaju šta rade. I kad vi verujete da znaju šta rade, to im uliva još više samopouzdanja. Oduvek sam govorio da je ključ za uspeh pretvaranje – tako sam uspeo da položim većinu svojih ispita. A moglo bi da mi pomogne i da preživim dan u patikama sa prstima.

Dan četvrti

Prva dobra vest dana je da su moje patike sada već razgažene i noge me u njima više ne bole kao pre. Činjenica da mi u njima više ne krvare stopala omogućuje mi da hodam okolo sa više samopouzdanja, a manje kao pijani gusar. Druga dobra vest je da je vreme veoma lepo danas, što je uvek mnogo bolje okruženje ako želiš da se šepuriš okolo siguran u sebe. Nalazim da je prilično lako slediti Barbarin savet i samo promeniti svoj stav – a da sve bude luđe, čim prestajem da mislim: 'Molim vas, ne gledajte u moja cipele, molim vas, ne gledajte u moje cipele', čini se da ljudi zaista počinju da ignorišu i njih i mene, i samo nastavljaju da igraju Kendi Kraš. I dalje ih mrzim i plašim ih se, ali više zato što zauzimaju mesto na trotoaru buljeći u Kendi Kraš.

Nastavljam da se bavim svojim dnevnim obavezama kao i obično – odlazim u supermarket, nalazim se s prijateljem na ručku, imam poslovni sastanak. Niko ne govori ništa o mojim patikama – bar ne meni u lice. Nekoliko puta dolazim u iskušenje da tresnem svoja stopala na sto i izazovem njihovu reakciju, suočim ih s njima govoreći: "Uzeli ste me za ozbiljno, ali aha: ja sam sve vreme nosio ovo!" Međutim, ne činim to – nisam siguran da bih još uspeo da se izborim s njihovim reakcijama.

M. Šulc je možda bio više u pravu nego što sam mislio; uz pravi mentalni pristup, patike sa prstima mogu biti obuća u kojoj nema stresa. Ne kažem da ima manje stresa nego u normalnim patikama, ali ne vredi paničiti zbog njih. I dobro je znati da kad si manje kritičan prema samom sebi i svojoj smešnoj obući to dovodi do značajno manje tuđih pogleda i podsmeha. Jedva čekam da isprobam Barbarin savet kad sledeći put na licu budem imao zrelu crvenu bubuljicu.

_Još na VICE.com: _

Šta sam naučio od svojih usranih cimera

Šta sam naučio o životu radeći na pumpi u Srbiji

Šta sam naučio o životu u supermarketima u Beogradu