Od derbija do derbija - sport u Srbiji za vreme NATO bombardovanja
Sport

Od derbija do derbija - sport u Srbiji za vreme NATO bombardovanja

Sad kad pogledam unazad, sport je, barem po mom mišljenju, imao izuzetnu ulogu u očuvanju normalnosti tih suludih dana.
31.3.17

Sve fotografije: MN Press (Marko Metlaš i Nebojša Paraušić)

Kad nad glavom počnu da zvižde NATO avioni, i kada širom zemlje počnu da odjekuju detonacije, nekako je normalno zaključiti da profesionalni sport padne u drugi plan. I zaista, za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju koja se odigrala u proleće 1999. godine, mnogi akteri se neće prvo setiti sporta. F117 u šljiviku, da citiram jednog novosadskog kantautora, te neke manje lepe stvari, uglavnom dominiraju sećanjima ljudi koji su zajedno sa mnom preživeli ovu avanturu.

Reklame

Međutim, ja pišem o sportu i sporta se sećam, pa su mi tako nekako u glavi uvek druge stvari od onih koje bi možda i trebalo. Kada su Solana, Klinton, Bler i Šreder rešili da nam „pokažu našeg boga", ja sam brojao već višemesečni staž u punoletstvu i bio redovan na tribinama Marakane i Pionira. Razmišljao sam o tome kako ću upisati žurnalistiku na FPN i izveštavati sa sportskih događaja, i više me je brinula forma Juventusa pred dvomeč sa Olimpijakosom nego zveckanje oružjem naših današnjih „prijatelja" iz EU i NATO. Na stranu što sam pomno pratio svaki minut domaćeg košarkaškog i fudbalskog prvenstva, i nervirao se što tog proleća Zvezda verovatno neće uzeti nijedan trofej nigde.

Osamnaest godina kasnije, pričam sa jednim mladim prijateljem, koji je tad imao nizak jednocifren broj godina, i on me nešto pita o tome kako je izgledao domaći sport u to vreme. Razmislio sam na tu temu i, ispostaviće se, imao svašta nešto da ispričam. Sport je za vreme bombardovanja bio izuzetno živ – trčao se BG Maraton, igralo se finale kupa SRJ u košarci, poneke prijateljske i još ponešto. Ovo je priča o tim događajima, koji su danas možda malo u senci drugih istorijskih zbivanja iz tog perioda.

Kao idealna uvertira za nadolazeća ratna zbivanja poslužio je 112. prvenstveni „večiti derbi" odigran u subotu 20. marta. Taj derbi nije nosio previše takmičarskog naboja – Partizan je imao onu svoju generaciju „Tumbinih beba", koja je na jesen propisno namučila tada iznimno ozbiljni Lacio u poslednjem ikada Kupu Kupova, dok je Zvezda već posle petnaestak kola imala bodovni zaostatak iz sekcije „ne može se nadoknaditi", pa se tako i brzo rastala sa trenerom Miloradom Kosanovićem i ušla u neku vrstu obnove. Tračak nade za budućnost predstavljala je zimska kupovina perspektivnog centarfora OFK-e Mihajla Pjanovića, a interesantno je i spomenuti da se tu polusezonu „Dejo Genije" lično vratio u Zvezdu, kako bi malo povratio snagu pred svoju narednu (ispostaviće se i poslednju) pečalbarsku avanturu.

Ne volim previše da idem na derbije, preferiram da glođem živce u svoja četiri zida, ali je ovaj put prijatelj imao dve karte za Zapad pa sam pristao. Uostalom, to je bila i jedna od retkih prilika da Savićevića vidim uživo u crveno-belom – za prvi mandat bio sam mali. Te subote, svi prisutni su na stadionu znali da ćemo biti gađani, budući da su pregovori u Rambujeu pukli tek nekih dan-dva pre početnog udarca – nadali smo se da će barem derbi biti kvalitetan, i da će nam na dva sata skloniti misli od budućih događaja.

Počelo je dobro po mene i ostatak domaće publike. Savićević je u osmom minutu odigrao dupli pas sa desnim bekom Ivanom Dudićem, ovaj je prošao i centrirao u njihov šesnaesterac, a Pjanović se u svom stilu bacio i glavom zatresao mrežu Nikole Damjanca. Dvadesetak minuta kasnije, ponovo Dejo na potezu – dugom loptom nalazi Branka Boškovića na levom krilu, a on proigrava pokojnog Jovana Gojkovića i to je 2-0.

Reklame

Nismo se pošteno ni opustili, a Mateja Kežman smanjio je na 2-1 iz naizgled sporne pozicije. Nastavila su oba tima sa šansama, igralo se otvoreno i agresivno, i tu se bolje snašao Partizan, koji je imao i mlađu i bržu ekipu. Saša Ilić, osamnaest godina kasnije još uvek član crno-bele familije, postigao je izjednačujući pogodak i osigurao bod za buduće šampione. Do kraja, jedino ozbiljnije uzbuđenje bio je upad nekolicine entuzijasta sa severne tribine na teren, koji su onda sa upaljenom bakljom neometano istrčali sve do juga i pokušali da malo pirotehnički angažuju gostujuće navijače. Mnogo kasnije, na TV snimku čuo sam komentar poslovično nezainteresovanog Zvonka Mihajlovskog, koji je govorio o „maloj šetnji zelenim tepihom – modi koja je stigla sa Zapada". Iz ove perspektive, taj komentar mi zvuči prilično ironično.

Vratio sam se kući razočaran bodom. Iako je prvenstvo bilo izgubljeno već odavno, želeo sam da ih dobijemo makar jednom. To što će za par dana početi da nam svima zuji nad glavom, ipak mi je bilo prilično sekundarno. Bio sam četvrta godina gimnazije, prioriteti su mi još uvek stajali drugačije.

Kada je NATO bombardovanje i zvanično počelo 24. marta, sportska takmičenja bila su očekivano obustavljena. Prvih desetak dana su i protekli u tom nekom navikavanju na nove uslove života. Danju smo živeli manje-više normalno, a noći su umele da budu prilično zanimljive, zavisno od toga koliko se njima htelo da nas maltretiraju i u kom ste delu zemlje živeli. Mi iz Sarajevske smo u neposrednoj blizini imali svašta nešto od interesa dušmanskim bombarderima, pa se tako često ostajalo budnim do zore, malo od tresaka povremenih eksplozija, a malo i od zorta.

Reklame

Prva sportska „žrtva" rata, uslovno govoreći, bila je podgorička Budućnost. Njima je sudbina udesila da bukvalno tog 24. marta igraju prvi meč polufinala kupa Saporte protiv Benetona Željka Obradovića i Željka Rebrače. Izgubili su 76-60, i revanš se, jasno, nije odigrao. FIBA je ostavila mogućnost da „đetići" budu domaćin u Solunu, ali do realizacije toga nije došlo. Ako im je za utehu, kasnije su barem proglašeni nacionalnim prvakom bez plej-ofa, po prvi put u svojoj istoriji.

Druga sportska zbivanja tih prvih dana obuhvatila su razne vidove protesta. U Španiji, Peđa Mijatović i Savo Milošević vodili su glavnu reč. Vladan Lukić je sporazumno raskinuo ugovor sa francuskim Mecom i vratio se u Beograd, uz simboličan potpis za Hajduk sa Liona. Mahom svi srpski i crnogorski sportisti u inostranstvu nosili su crni flor na svojim dresovima, a impresivan je bio i nastup ultrasa Lacija, koji su tokom jedne utakmice nosili transparent na kojem je pisalo „ubijte redova Rajana".

Jedan od najznačajnijih događaja iz ove sportsko-istorijske epizode Srbije desio se 7. aprila, kada je FK Partizan ugostio grčki AEK. Atinjani su, i pored očiglednih rizika koje je ovaj put nosio, pristali da odigraju prijateljsku utakmicu u Beogradu, na čemu im i danas skidam kapu. Petnaest hiljada ljudi došlo je na stadion JNA i pored vazdušne uzbune i ostalih nedaća, a u publici bilo je i gostujućih simpatizera koji su pristigli sa zvaničnom delegacijom. Fudbal je, očekivano, bio u drugom planu – u šezdesetom minutu pri rezultatu 1-1 (da evidentiramo da je gol za Partizan dao Kežman) meč je „dogovorno" prekinut uletanjem obe frakcije navijača na teren, uz vijorenje srpskih i grčkih zastava i još ponešto.

Ubrzo je rešeno da se nastavi i sa nekim regularnim takmičenjem. Košarka je tu povukla nogu, pa je tako odigrano jedno odloženo kolo YUBA Lige. Zvezda je gostovala negde, i svoj sam košarkaški fiks morao da dobijem gledajući komšije. U subotu 17. aprila, Partizan je u Pioniru rutinski pobedio Hemofarm. Ulaz je bio slobodan, i nekih dve hiljade duša skupilo se da prisustvuje ovoj dnevnoj razbibrizi. Ispostavilo se da je to ujedno bilo i poslednje košarkaško zbivanje kada je prvenstvo po sredi, jer kao što sam već rekao, doigravanja nije bilo.

Ali, ako nije bilo mesta za ligašku inkarnaciju košarke, za kup jeste. Uprkos vanrednim uslovima koji su bili na snazi, KSJ je odlučio da organizuje „fajnal for" završnicu nacionalnog kupa u beogradskom Pioniru, i to svega tri dana posle tog odloženog kola. Kako su učestvovali samo prestonički klubovi – Partizan, FMP, Beopetrol i Radnički sa Krsta - logistika je predstavljala nešto manji problem. Ipak, bilo kakva organizacija u ovim uslovima bila je blago rečeno avantura.

„Ratni kup" izazvao je veliko interesovanje običnog sveta, koji je sada već bio dobrano baždaren na ritam života u gradu pod bombama. Nekakva, bilo kakva razonoda je uvek dobro došla, a košarka je u to vreme bila iznimno popularna, pa zašto ne ispratiti i ovo. Partizan je u svom polufinalu 20. aprila bio bolji od Beopetrola, dok je FMP svoju finalnu vizu overio protiv Radničkog. Sve je bilo, dakle, spremno za veliki spektakl koji će se odigrati.

Tog 21. aprila, pro forme ćemo napisati da je pobedio Partizan rezultatom 80-69, da je kapiten Dejan Tomašević ubacio 21 poen za pobednike, a budući ljubimac „grobara" Dejan Milojević 26 za tim iz predgrađa. Ali, uz svu čast akterima meča, prava zvezda bili su navijači. U izuzetnoj atmosferi prepunog Pionira, gde smo bukvalno svi stajali na drugome, meč je imao uvod u kojem su svi ljudi iz publike držali tada popularne „target" znake nad glavama. Bila je to jedinstvena i pomalo zastrašujuća koreografija, pogotovo ako se uzme u obzir da se samo finale odigralo za vreme vazdušne uzbune. Iako nemam simpatije prema crno-belom, činjenica da sam učestvovao u ovom događaju kao jedna od „meta" je i dalje meni izuzetno vredna uspomena.

Da ne bude da sad spominjemo samo sportove sa loptom – za vreme NATO agresije uspešno se u aprilu odigrao i dvanaesti po redu beogradski maraton. Uz prigodan podnaslov „Zaustavite rat – trčite svetom", na beogradske ulice izašlo je trideset i devet maratonaca, od čega sedmorica stranaca koji su došli i bez zvaničnog poziva. U simboličnom gestu zajedništva, svi takmičari ušli su zajedno u cilj posle tri sata i 17 minuta, i ovo do danas ostaje jedini beogradski Maraton u kojem nemamo zvaničnog pobednika. Popularnu „trku zadovoljstva" od pet kilometara istrčalo je, inače, čak 15,000 ljudi, a istorija piše podatak i da je istog dana dvadeset i jedan ruski grad održao lokalne maratone u znak solidarnosti.

U drugoj polovini bombardovanja, naša pažnja preusmerila se na rukomet. Reprezentativci SRJ igrali su na svetskom prvenstvu u Egiptu, koje je počelo 1. juna. Nakon uspešnog prvog kruga, naši su u šesnaestini finala 9. juna naleteli na buduću velesilu Hrvatsku, i temeljno je porazili sa čak 30-23. Ostaje anegdota da je neki veseljak od radosti nehotično upalio sirenu za vazdušnu uzbunu u jednom beogradskom naselju i tako pošteno prepao lokalno stanovništvo, koje je taman počelo da se navikava na život bez „šizele". „Plavi" selektora Zorana „Tute" Živkovića su u četvrtfinalu 11. juna porazili Nemačku 22-21, zatim izgubili od Švedske u napetom polufinalnom meču, ali su se kući vratili sa bronzanom medaljom nakon što je u „malom finalu" savladana tada veoma jaka Španija.

Bombardovanje je završeno 10. juna, i prva posleratna uspomena koja mi je na umu je finale kupa u fudbalu odigrano šesnaest dana nakon što je RTS proglasio veliku pobedu nad NATO (uz onaj čuveni detalj gde spikerka na Dnevniku moli gledaoce za oproštaj što zamuckuje jer uzbuđenje, je li). Ovde smo, makar nešto malo, uspeli da vratimo Partizanu milo za drago, i to sa ubedljivih 4-2. Poveli smo sa dva brza hica u 16. i 18. minutu (gol Dalibora Škorića za 1-0 je zaista izuzetan), Rašović i (opet) Kežman su izjednačili do kraja poluvremena, ali onda su se Škorić i pokojni Gojković pobrinuli da Zvezda sezonu završi barem jednim trofejom.

Sad kad pogledam unazad, sport je, barem po mom mišljenju, imao izuzetnu ulogu u očuvanju normalnosti u tih suludih dana. Osamnaest godina je prošlo od tog perioda, ali moje uspomene su nekako isključivo vezane za nekakva sportska zbivanja, i ne toliko za samo bombardovanje (što vam više govori o mojoj privilegiji života u Beogradu nego išta drugo). Sećam se svog tog basketa što smo igrali, iako su nam roditelji grizli nokte znajući da su im deca tamo negde napolju sa loptom a generalštab i železnička stanica su nam jako blizu. Ali škole nije bilo, pa šta drugo da radimo?

Sećam se i čuvenog finala Lige Šampiona na Kamp Nou stadionu u Barseloni, koje sam gledao sa komšijama Nešom (bog da mu dušu prosti) i Vasom, i neverovatnog slavlja posle pobedničkog pogotka Ole Gunara Solšjaera u zaustavnom vremenu – slavlja koje je prekinuo zvuk sirene, jer, zaboga, pa i NATO piloti gledaju fudbal, i samo su čekali kraj da krenu na posao.

Sećam se i prve plej-of serije Divčevog i Peđinog Sakramenta, koji je posle pet izuzetno tesnih utakmica izgubio od favorizovane Jute. Televizijske slike nismo imali, barem da ja znam, ali sam zato uspeo da se ukačim u radio prenose koji su tada besplatno strimovani na NBA.com. Utakmice su, jasno, igrane u neko gluvo doba, a kasnije sam umeo da fasciniram Amerikance pričajući im kako sam slušao Kingse na radiju dok su okolo šištali avioni i rakete. Dobro, malo sam i ja to dramatizovao, ali nije da nije bilo i takvih aktivnosti.

Za kraj, samo malo da promenim ton i da naglasim – bombardovanje SRJ 1999. nije bilo sprdnja, i nije bilo prijatno, koliko god ja vama u tekstu iznad to relativizovao. Ja sam, sa osamnaest godina, imao tu sreću da ne budem direktno uključen u bilo kakve sukobe – gomila mojih starijih drugova je bilo na Kosovu, i oni su, jasno, imali mnogo manje vremena da prate sportska zbivanja iz zemlje i sveta. Međutim, kad se prisetim tih dana, mogu da kažem da mi je makar drago da smo svima, a pre svega sebi, pokazali da se i mi, obični građani, ne damo slomiti tek tako pred naletom sile. U nekom klasično balkanskom naletu prkosa, nismo zacvileli posle prvih projektila, već smo polako skupili fragmente naše svakodnevice i probali da nastavimo dalje. I to što se ja tog aprilskog finala između Partizana i FMP-a sećam jednako upečatljivo koliko i pada F-117 u Buđanovcima dovoljno vam govori da smo zapravo i uspeli u toj nameri. Uostalom, i za taj F-117 smo se onomad šalili da ga je oborio Siniša iz slobodnjaka…