Pravda u Srbiji 2016: borba sa vetrenjačama

Pravda je ono za čim svi, od nastanka moderne srpske države, žudimo. Bar na rečima.
21.12.16

Himna nije samo lepa pesma, tek tako nabacane rime koje đaci uče u osnovnoj školi. Ona bi trebalo da oslika najupečatljivije motive sudbine i istorije nekog naroda. Njegove težnje i žudnje. Amerikanci tako pevaju o zvezdama prekrivenoj zastavi koja se ponosno vije iznad bojnog polja, Nemci o svojoj zemlji koja je iznad svega, Hrvati svojoj lepoj domovini, Francuzi bataljonima koji marširaju da brane slobodu, jednakost i bratstvo, Rumuni ustaju protiv mraka u koji su ih gurnuli varvari i tirani, Jevreji se nadaju zemlji Siona. A Grci, u možda najlepšoj himni, pevaju o slobodi. Nekoliko vekova otomanskog ropstva učini da ljudi zavole slobodu. Dobro to znaju balkanski narodi.

A bog kome se mi Srbi obraćamo u našoj himni je Bog pravde. Razmislite malo, svaki put kada počinje neka utakmica reprezentacije, kada nam u posetu dolazi visoki gost ali i kada počinje skupštinsko zasedanje, mi ištemo pravdu. Ne molimo se da nas u budućnost moćnom rukom vode, brane i od propasti čuvaju ekonomija, vojska, služba, car Dušan, Sveti Sava, kralj Petar, Putin, Tramp ili drug Tito. Molimo se Bogu pravde. I svi mu se molimo, od Novaka Đokovića do Patrijarha. Pravda je ono za čim svi, od nastanka moderne srpske države, žudimo. Bar na rečima.

A u nedostatku bolje komunikacije sa Bogom pravde, naše poverenje da se bave zakonima i da formulišu pravdu poklonili smo ljudima koji sede u Narodnoj skupštini. Jer, velika je to stvar, donositi zakon na osnovu koga će se deliti pravda. Kako se to onda desi da samohrana majka koja boluje od raka izgubi posao, i da sve to bude apsolutno po zakonu, koji su nam predstavnici vlasti toliko hvalili. Onako ljudski, zanemariću moje pravno obrazovanje, meni se čini da tu nema ni P od pravde. Zakon po kome je to moguće i zakonito je apsolutna sramota za ovu državu. A prošao je u narodnoj skupštini, uz ovacije. Svi koji su govorili da ne valja i da se može upravo nešto slično desiti, pričali su u vetar. Ne čuju ohole uši.

I ne samo taj zakon, mnogi drugi. Često su neustavni, još češće se menjaju, nepismeni su, neprilagođeni potrebama 21. veka. Ali ono što je najopasnije, selektivno se primenjuju.

Tu je i drugi stepen naše nepravde. U zemlji u kojoj premijer kaže da se zakoni moraju poštovati ali u skladu sa okolnostima, koncept vladavine prava je smešna priča nekih tamo uštogljenih profesora. Kog vraga to studenti uče ako, kad god ti se prohte a dovoljno si moćan, možeš ubaciti ono ali? Po čemu se to razlikuje od one čuvene rečenice druga Tita: "Dokle će se ti pravnici pridržavati zakona kao pijan plota, majku mu božju?" Uzgred, nekoliko meseci pre nego što će to izjaviti, premijer se, pred časnim narodnim poslanicima, u najvišem zakonodavnom telu Srbije, čašću obavezao da će "poštovati Ustav i zakon". Citirano iz zakletve.

Možda bi, amandmanom, i toj zakletvi trebalo dodati ono ali. Fiat justitia (neka bude pravda) je postalo Fiat justitia ali.

U takvoj zemlji je normalno da policija ne izađe na mesto izvršenja krivičnog dela, a da se šačica ljudi koji krenu da se raspituju o tome i ukazuju na loš rad policije, nepoštovanje zakona, smatraju za neprijatelje i izdajnike, a da podaci o tome da li su pod prismotrom ili ne, budu proglašeni za državnu tajnu. U takvoj državi je normalno da se podaci iz istrage o ubistvu redovno izlaze u tabloidima i da služe zabavi naroda. U takvoj državi je normalno da državni organi zloupotrebljavaju poverena im ovlašćenja za političke obračune sa neistomišljenicima.

Često su zakoni neustavni, još češće se menjaju, nepismeni su, neprilagođeni potrebama 21. veka. Ali ono što je najopasnije, selektivno se primenjuju.

U slučaju da su bili prisluškivani, oni koji su to naredili zloupotrebili su državne institucije za obračun sa političkim protivnicima. Potom su zloupotrebili institut državne tajne da bi sakrili sopstvenu krivicu. U slučaju da nisu, zašto to onda kriju? Afera Savamala je sjajan primer slučaja kada se krivac sve dublje i dublje ukopava u sopstvene laži. U slučaju da je Vuk Jeremić na bilo koji način bio umešan u slučaj ubijenih gardista, zar mislite da bi prošao bilo kakvu bezbedonosnu proveru za bilo koju funkciju, a kamoli za mesto predsednika generalne skupštine Ujedinjenih nacija?

Borba za pravdu pred sudovima je borba sa vetrenjačama. Čuj mene, pravdu. Često je i borba da se ispoštuje slovo zakona, koliko god ono bilo loše napisano, zastarelo i nepismeno, borba sa vetrenjačama. Prečesto se dešava da slobodno šetaju doktori koji su prekršili osnovna pravila zanata, svoje zakletve i elementarnu ljudskost, a čija je posledica da neko svoje dete posećuje na lokalnom groblju. Prečesto se dešava da sin nekog bogataša, ili brat nekog moćnika, izazove saobraćajnu nesreću u kojoj nečije dete strada, pa da zatim dišu ovaj isti vazduh slobode kao i bilo koji čovek koji nikada ništa nikome nažao nije uradio.

Šablon tih slučajeva je bolno isti. Prvostepene presude koje padaju zbog glupih previda sudija koji su preopterećeni predmetima, svedoci koji se nikad ne pojavljuju a koje policija okleva da dovede, sumnjiva veštačenja, začudo iznenađujuće povoljna za optuženog. I zastarelost, večiti problem svih srpskih sudova. Za neugodnu istinu se niko ne interesuje. Osim rodbine žrtve. Samo, koga briga za njih.

Čak i da, sada već zločinci, budu osuđeni, izvršenje presude se odlaže u nedogled. Samo, pogodili ste, ne funkcioniše to jednako za svakoga.

Apelacioni sud je tu najnepravednije okrivljen. Kada se krivični predmet poslednji put nađe pred njima, ovog puta da donesu pravnosnažnu presudu, to je četvrti put da neko odlučuje o tom slučaju. A pravda? Kakva, molim vas, pravda. U tom trenutku prošlo je već mnogo godina otkako je delo počinjeno. Okrivljeni je dobio porodicu, nije više onaj isti čovek kao što je bio sa dvadeset godina, promenio se, ima život. Možda i nije onoliko bahat koliko je bio nekada davno, možda je shvatio svoje greške i pokajao se i postao odgovorniji. A roditelji su sve to vreme palili sveće na zadušnice, čuvali praznu sobu i plakali u dugim besanim noćima nad sve žućim slikama u albumima žaleći svoje dete i nerođene unuke. Kakva god da je presuda, više nije pravedna, ni za koga. Može biti samo manje ili više loša.

U zemlji u kojoj premijer kaže da se zakoni moraju poštovati ali u skladu sa okolnostima, koncept vladavine prava je smešna priča nekih tamo uštogljenih profesora.

Na kraju vam ostaju vanredni pravni lekovi, samo to zaista retko prolazi. Ili da se pred Ustavnim sudom žalite da vam je povređeno ljudsko pravo. Najveći broj usvojenih zahteva iz ustavnih žalbi odnosi se upravo na to - da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Do skoro se, međutim, postavljalo i pitanje da li će uopšte biti Ustavnog suda u Srbiji. U decembru je većini sudija istekao mandat. Umesto da se nekoliko meseci pre skupštinske rasprave o kandidatima obelodane imena i otvori javna rasprava o predloženim stručnjacima i njihovim pravnim biografijama, mi smo, čistom neodgovornošću i javašlukom vlasti, pali u cajtnot. Zamislite da  se neki poslanici vladajuće koalicije slučajno ogluše o zvonce Maje Gojković koje im govori kada da glasaju za, Srbija 25. decembra više ne bi imali Ustavni sud.

Ne bi Iimali nikoga ko bi odlučivao o ustavnosti donetih zakona, o povredama ljudskih prava. Da li su ovo pravi ljudi za posao? Kakvi su njihovi pravni stavovi o, na primer, proglašavanju mere prisluškivanja za državnu tajnu i odbijanju vlasti da objave informacije od javnog značaja? Da li imaju moralni integritet i ličnu hrabrost da se suprotstave vlastima kako bi odbranili slovo Ustava?

Iluzija državnosti i demokratije u kojoj živimo je već postala farsa, neodgovorno igranje sa Ustavnim sudom je samo još jedan ekser u kovčegu.

Mi to ne znamo. Zašto među kandidatima koje je predložio predsednik a koje bira narodna skupština, prema saznanjima Politike, nema sadašnjih sudija koje imaju pravo na još jedan mandat? Zašto među kandidatima Narodne skupštine ima samo jedan dosadašnji sudija Ustavnog suda? Možda je potreban i poslušan Ustavni sud? Znaju ti pravnici da se drže zakona kao pijan plota. Nema tu onoga ali. Najčešće.

Svaki student prve godine prava zna šta je to podela vlasti, checks and balances i koliki je značaj kvalitetnog ustavnog sudstva u sistemu podele vlasti. I koliko ta podela mora biti efektivna, a ne samo poštovanje forme bez suštine. Iluzija državnosti i demokratije u kojoj živimo je već postala farsa, neodgovorno igranje sa Ustavnim sudom je samo još jedan ekser u kovčegu.

Foto via Flickr Beth Cortez-Neavel

Ako mislite da tražite pravdu, ponadaćete se da će Evropski sud za ljudska prava imati malo više razumevanja. Neće. Jedva čekaju i najmanju procesnu grešku pravde žedne balkanske sirotinje da im odbace predmet. Ionako su dosadni ti Balkanci, samo bi da se tuže. Evropska unija, Amerikanci, Rusi? Ti stranci su nam prijatelji kada je u njihovu fondaciju potrebno uplatiti dva miliona dolara.

Advokati? Advokatska komora je hronično podeljena na ljude koji odbijaju da shvate da je 1983. godina odavno prošla, te da se uloga advokature i advokatskih komora promenila, i onih koji pokušavaju nešto da promene ali ni sami nisu međusobno saglasni oko toga kakve bi te promene trebalo da budu ili koji bi ih ljudi sprovodili. Retki trenutak sloge, prikazan prilikom protesta protiv zakona o javnim beležnicima, rasplinut je. Vlada je poklekla i izmene su, u određenoj meri, prihvaćene. Sa druge strane, niko se nije pobunio protiv uredbe kojom se osnovica za poreze i doprinose paušalcima povećava za 35 odsto a koja najviše pogađa upravo sitne advokate. Jer, i to je komora. Ideali pravne elite koja se bori za zakone i vladavinu prava su odavno pokopani u prašnjavim fiokama podruma u Dečanskoj ulici u Beogradu

Možda sam ja uobrazio da himna oslikava najupečatljiviji motiv sudbine nekog naroda. Ne znam. Ali znam da ova država nema budućnost bez vladavine prava. Da će se pretvoriti u Levijantana koji će razoriti sve što mu se nađe na putu. Da će pojesti sopstvenu decu ili ih oterati da sreću traže negde daleko. Tada nam sva ekonomija i sve investicije, IMF, EU, deficiti, inflacije i suficiti neće ništa značiti.

I zato, između ostalog, pevam Bože pravde, Srbima su pravda i pravna država potrebni kao hleb. Još samo da on čuje naše glasove, jer odavno nismo bili ovako sami.