Ljudi nam pričaju o najgorim savetima koje su poslušali

Jednom prilikom kada sam bila anksiozna, bivši dečko mi je predložio da odem na elektrokonvulzivnu terapiju. Ovaj kontroverzni tretman može da čini čuda za neka stanja, ali kao što mi je moj lekar potvrdio, anksioznost nije jedno od njih. Srećom, nisam poslušala bivšu srodnu dušu, ali u drugim prilikama nisam bila toliko iskusna. Bez obzira da li nam ih daju naši partneri, terapeuti, članovi porodice ili prijatelji, loši saveti su posvuda. Ovo su priče o situacijama kada smo ih poslušali.

Brak rešava sve

Bila sam u trogodišnjoj vezi zasnovanoj na fenomenalnoj seksualnoj hemiji, kada su naše političke razlike i razlike u stilu života počele da nas razdvajaju kao bezdan koji je Indijana Džons trebalo da pređe (Takođe sam bila i ekstremno nesigurna zbog toga što je njegova bivša devojka raskinula veridbu s njim pre nego što smo se upoznali). Bliski prijatelji (koji su bili u braku) su mi rekli da bi venčanje bilo veličanstveni gest posvećenja i dobro za razvoj naše veze. „Udaj se za njega, i sve će doći na svoje mesto", rekli su mi. Pretpostavila sam da bi to moglo da sredi svu tu neizvesnost, pa sam se upustila u to. Pogrešili su. Ubrzo posle toga smo se razveli. – Ana*

Pobožni čovek

Moj komšinica, bliska porodična prijateljica, jednom mi je rekla da „Čak iako nije uvek pažljiv prema tebi, nikada nećeš zažaliti ako budeš sa pobožnim čovekom", kada sam joj priznala da je moj religiozni dečko sa kojim sam bila tri godine konstantno loš prema meni i ima užasne promene raspoloženja. Ispostavilo se (ko je to mogao da zna?) da biti religiozan nije ni u kakvoj korelaciji sa time da li je neko pristojno ljudsko biće. Govorio je stvari kao što su da sam, po njegovoj veoma uskoj hrišćanskoj definiciji, „nespašena", i da ću otići u pakao, i terao me da idem u tu uvrnutu crkvu nalik kultu. Takođe mi je rekao da ću ostati sama ako se ne udam za njega, zato što niko ne bi mogao da me trpi, i zvao je moje roditelje i govorio im koliko sam luda (iako ga oni, srećom, nisu shvatali ozbiljno). Bez obzira, kao što to često činimo, poslušala sam savet komšinice i trudila se da nam veza uspe mnogo duže nego što je trebalo. Na kraju smo raskinuli. – Ališa*

Loš terapeut #1

Još od srednje škole sam shvatala da patim od anksioznog poremećaja i nesanice – konstantno sam anksiozna, prošlo bi i po nedelju dana da ne mogu da spavam i da imam žestoke napade panike. Psihijatri koji zapravo znaju o čemu govore su to i potvrdili. Trebalo je da mi preprišu lekove protiv anksioznosti – ja sam prirodno veoma napeta, na primer, pa bi doza Klonopina koja bi uspavala normalnu osobu bila dovoljna da me izniveliše. Bez obzira na to, kada sam se u 22. godini preselila u Njujork, našla sam novog psihijatra preko ZokDoka. Odmah mi je svoje metode opisala kao „nekonvencijalne", a zatim mi je rekla da zapravo imam težak slučaj ADHD-a, i da su moja anksioznost, panični napadi i nesanica posledice tog stanja koje se ne leči. Onda mi je prepisala 10 miligrama Aderala, dvaput dnevno. Prvog dana kada sam počela sa njenom terapijom, poludela sam od Aderala – na poslu sam pisala mejlove koji su bili toliko besmisleni da me je šef odvukao na stranu i pitao koji mi je đavo. Te večeri sam pristala da sa svojim dečkom odem na rođendansku žurku njegove bivše devojke; ispostavilo se da je ona neviđeno zgodna dominantna žena, pa sam je se užasno uplašila. Na žurci je bila ona, njen muž, njena majka, moj dečko i ja. Izlišno je reći, moje spuštanje sa Aderala to neprijatno veče nije učinilo ništa lakšim. – Grejs*

Loš terapeut #2

Kada sam otišao na studije, prekinuo sam veze sa svojom majkom – sa čitavom porodicom, zapravo, ali moja majka je bila jedina koja je još bila među živima. U detinjstvu me je verbalno, fizički i emotivno zlostavljala, i jednom me umalo nije ubila, i nije mi pružala nikakav kvalitet života. Ali kada sam se preselio u Njujork, imao sam veoma frojdovski nastrojenog terapeuta, koji je insistirao da kontaktiram s majkom, zato što je to „jedini način" da „zaista ozdravim". Moja tadašnja devojka se složila, i to je rezultiralo nečime što bi gotovo moglo da se nazove jednogodišnjim proganjanjem. Stizali su mi paketi na posao, usred dana mi je slala mejlove i zvala me samo da mi „kaže zdravo", i veliki deo emotivnog i mentalnog odbrambenog mehanizma sam morao da trošim na kontakte s njom. Konačno sam jedne večeri posle razgovora s njom porukom javio terapeutu da više neću dolaziti kod njega, i sada sam oženjen ženom koja takođe svoju porodicu drži na distanci (uglavnom) i nema želju da ponovo uspostavim kontakt sa nekim ko me zlostavljao, samo zato što me je rodila. – Ras

U suštini? Samo nemoj nikada da se drogiraš

Jedno od prvih zaposlenja nakon što sam završio prava je bio posao asistenta u velikoj, fensi firmi, i oni su svakog leta organizovali velike žurke u otmenim kantri klubovima, što je bila scena na koju ja nisam navikao. Cimer jednog drugog asistenta je na žurku doneo ogromnu kesu kokaina. Svi ostali su ga šmrkali, pa sam i ja, uprkos tome što sam sutradan ujutru imao jedno suđenje. Bilo je kasno i pomislio sam da bi trebalo da odem kući i odspavam, ali moj tamošnji najbolji prijatelj mi je rekao da bi mi bilo najbolje da nastavim da šmrčem kokain, pošto najverovatnije ionako neću moći da zaspim. Tako mi „ni kafa neće biti potrebna". Poslušao sam njegov savet.

Dok je svitalo i dok sam se vozio na sud, počeo sam da se spuštam sa kokaina, i morao sam da zaustavim kola i povraćam. Isponova i isponova. Stao bih, povraćao, pa se vratio u kola; stao, povraćao, vratio se u kola. Kada sam konačno stigao u sud i kada je došao red na mene da iznesem slučaj, morao sam još da povraćam, i sigurno sam i dalje bio urađen, zato što sam počeo da govorim nenormalno brzo, da bih što pre mogao da odem u toalet. Moji prijatelji su bili u zadnjoj sobi, i sve vreme su me gledali i cerekali se. To je bio užasan savet – ali sudija je presudio u moju korist! Nakon što je rekao, „U redu, pobedio si", otrčao sam iz sudnice u toalet i jedno četiri puta povraćao u pisoar. Ispovraćao sam celu kravatu. – Nik.

*Imena su izmenjena

 Fotografija: Cameron Whitman via Stocksy

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu