Nije lako biti carinik-narkoman

Odrastao sam u malom gradu na Novom Zelandu. Nisam bio ništa posebno, voleo sam skejting, crtanje, slikanje. Nije bilo mnogo droga kad sam bio tinejdžer. Nisam čak ni travu pušio. Bio sam sasvim obično pristojno dete.

U sedamnaestoj, počeo sam da tražim posao. Prvo su me primili na šalter državne banke. Baš kad je trebalo da počnem tu da radim, stigao mi je poziv iz Carinske službe Novog Zelanda. Ponudili su mi posao koji je zvučao bolje od onog u banci, pa sam već prvog dana došao u banku i dao otkaz. Imam priliku da budem carinik, jebote!

Sa osamnaest godina, preselio sam se u Okland i počeo da radim u poštanskom odseku. Cilj je bio pre svega otkriti pošiljke droge. U to vreme još nisam imao iskustva sa drogama, pa mi je ceo proces delovao neobično. U suštini, sve se to svelo na rasno profilisanje. Ako bismo videli azijsko ime na paketu, otvorili bismo ga u potrazi za amfetaminima ili sirovinama za proizvodnju istih. Ako je paket išao u evropski urbani centar, tražili smo ekstazi ili MDMA. Bilo mi je čudno da nasumice otvaram privatne pošiljke, samo na osnovi tih jednostavnih kriterijuma koje su nam dostavili. Ali bio sam nov na poslu, pa sam radio šta mi kažu.

Naravno, u poštanskom se obično otkrivala gomila pornografije. Uglavnom je bilo sranje od snimka i sranje od seksa sa ružnim ljudima. Tek ponekad, uletelo bi nešto zajebano. Sećam se da sam jedan paket markirao kao potencijalno sumnjiv. Svi smo na ekranu gledali standardni snimak nekog debelog tipa kako guzi devojku, da bi odjednom izvukao nož i prerezao joj grlo. Čim je ona je klonula, scena je bila gotova. Taj kadar ni do danas nisam uspeo da zaboravim.

Kasnije sam unapređen sa poštanskog odseka na inspekcije transportnih kompanija tipa DHL ili Fedex, puno radno vreme. Iako to još nisam znao, bilo je to najbolje moguće nameštenje. Nisam morao da radim sa ljudima, posao je bio potpuno bezličan, a najviše smo tu plenili. Otvarali smo velike transportne kontejnere u potrazi za nečim. Bilo čim. Dešavalo se da naletimo na po 100 kg metamfetamina odjednom. Sasvim druga liga bilo je ono u poštanskoj gde bismo zatekli tek po par grama tu i tamo.

Negde u to vreme sam upoznao Saru. Bila je vatrena, prelepa, i dilovala je drogu. Nisam ih koristio prvih par meseci naše veze, ali sa vremenom sam počeo. Prvo jeftini spid, tek po liniju ili dve, a posle MDMA.

Na poslu su nam temeljno utucavali u glavu da droga upropašćava živote, da plenidbom droge na granici pre nego što uđe u zemlju doprinosimo dobrobiti celog društva.

Kako sam dalje napredovao na poslu, počeo sam da vršim racije po kućama. Nemam reči da opišem to osećanje. U neku ruku je baš kao ono na filmu, razvališ nekom vrata pa posle trčiš ulicom za njim, a u kući plaču sitna deca. Tek sam tu negde počeo da povezujem da se moj posao stvarno odražava na ljudske živote, da razara porodice. Da sjebava stvarne žive ljude.

U isto vreme, dolazio sam na posao u daunu od prethodne večeri. Počeo sam da mrzim svoju profesiju. Radio sam se sve više da ne bih mislio o poslu. Danju sam upadao ljudima u kuće i plenio pošiljke droga. Noću sam uzimao droge koje su uspele da se provuku kroz carinu.

Jedne večeri nam je svratio Sarin prijatelj iz inostranstva koji nije znao čime se ja bavim. Trebalo je da otputuje dan kasnije, pa je hteo da mu pomognemo da dokrajči svoj MDMA pre toga. Ispostavilo se da je bio PCP u pitanju. Posle samo par lajni, morao sam da obučem uniformu i spremim se za posao, potpuno razvaljen. Bilo mi je smešno, ali njima baš i nije.

Ovaj dvostruki život je počeo da ostavlja traga. Na poslu sam ih konfiskovao, a privatno ih konzumirao. Po celu noć bi bio na ekstaziju, a sutra bih neispavan otišao da sprečavam priliv droga u zemlju. Počela je da me hvata depresija. Potpuno sam se raspadao, videlo se koliko sam napet i nervozan. Da sam kojim slučajem bio među putnicima, prvog bi mene kolege odvele na pretres.

Kad sam dao otkaz, život mi je krenuo na bolje. Takođe sam raskinuo sa Sarom i smanjio količinu droga koje sam uzimao. I sad se ponekad radim, i dalje mi prija. Verovatno nikad neću znati da li me je uništavao posao ili droga, ali siguran sam da bi me ta kombinacija izludela da je još malo potrajala.

Najviše me je nerviralo što sam imao osećaj da to što radim ništa ne znači. Bar u početku, kad bi mi šefovi svakodnevno drobili o užasima zavisnosti od meta, imao sam osećaj da nešto važno radim. Ali konstantno slati ljude iza rešetaka na carini zato što prenose ove ili one sirovine, prosto mi je sve to delovalo besmisleno.

Toliko se novca troši na carinu. Kao da praviš najbezbedniju moguću štalu za konja koji je još davno otrčao na neki drugi pašnjak. Trenutno mi sve to deluje kao Sizifov posao, toliko se ulaže a obično se hapse pogrešni ljudi. Umesto da te pare daju na obrazovanje i klinike za oporavak zavisnika, što bi bilo mnogo efikasnije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu