​Užas i sreća izlaska iz zatvorskog kruga posle 17 godina

"Put Farma-pijaca broj 632."

Na tom putu živeo sam gotovo 20 godina, a opet sam nogom na njega kročio samo jednom. Ali ako me konačno budu pustili — na parče asfalta koji povezuje teksašku zatvorsku jedinicu Konali, gde me trenutno drže, sa civilizacijom — siguran sam da će mi izgledati kao najlepši autoput u istoriji čovečanstva.

Jedini put kad sam ga video bilo je kad su me zadužili da ofarbam parking mesta na parkiralištu ispred zatvora. Dobio sam zadatak da iscrtam rezervisana mesta za viši ešalon zatvorskog osoblja: šefove odeljenja, više oficire, sve činove iznad naredničkog.

Bila je to lekcija iz zatvorske politike u kojoj su najprestižnija mesta — za koja mi je rečeno da ih ukrasim ofarbanom siluetom države Teksas i drvenim blokovima u koje su urezana njihova imena — otišla upravnicima i majorima.

Rad "izvan ograde" zahteva dodatne mere predostrožnosti. Naoružani čuvar, tzv. "visoki jahač", pratio nas je u kolicima za golf, drugi naoružani čuvar nam je davao uputstva za rad, a oko jedinice je često kružio naoružani kamionet za obezbeđivanje perimetra. Snajperisti na visokim kulama delovali su kao da su na posebnom oprezu.

Pre nego što smo počeli da radimo, trojica kolega zatvorenika i ja sprovedeni smo kroz zadnju kapiju. Čuvar bezizražajnog lica (za koga sam kasnije saznao da je dobio parking mesto na krajnjoj, krajnjoj desnoj strani) detaljno nas je pretresao. Njegov ležerni pristup tom zadatku odavao je utisak da to radi zbog ponižavanja a ne iz bezbednosti.

Nas četvorica uskočila smo pozadi u kamionet i jurila ogromnim betonskim i čeličnim kompleksom ćelijskih blokova. Nakon decenije i po otkako se nisam nalazio u pokretnom vozilu, reč "jurili" možda je preterana, ali žute trake svakog parking mesta delovale su kao da izleću ispod zadnjeg branika poput lasera. Trebalo mi je najmanje tri minuta da se priviknem na osećanje pokreta dok ja stojim u mestu.

Kad sam skočio na zemlju sa kamioneta, svet oko mene počeo je da leluja. Posle 17 godina tokom kojih sam se navikao da uvek imam krov nad glavom, zid ili ogradu oko sebe, a moj periferni vid da bude omeđen rešetkama, bodljikavom žicom ili žičanom ogradom, zavrtelo mi se u glavi. Horizont, koji se protezao u beskraj, delovao je kao da svakog časa može da me zbaci sa rotirajuće planete Zemlje.

Plavetnilo neba bilo je snažnije bez ikakvih prepreka. Nisam mogao da verujem da sam ikad živeo u takvom svetu.

Kasnije, na pola oslikavanja stilizovanih zastava, silueta države i imena čuvara, sagnuo sam se da očistim svoju četkicu. Kad sam se osvrnuo da vidim kako napreduju ostali momci, ugledao sam jedno nepoznato lice.

Čovek je nosio belu košulju koja je bila slična mojoj, sem što su na njegovoj krajevi kragni bili zakopčani dugmićima. Nosio je i cokule sa pristojnijim đonom i mesinganim, a ne čeličnim, rupicama za pertle.

Nastavio sam da radim, ali nekoliko trenutaka kasnije, glas sedokose čuvarke na ulazu prolomio se kroz vazduh. "Kako mogu da vam pomognem?", viknula je ona neznancu.

Pre nego što je ovaj stigao da joj odgovori, "visoki jahač" sa puškom dozujao je u kolicima za golf, prozborio nešto ispod glasa sa drugim čuvarima, potom rekao nama ostalima: "Spustite sve i idite na ručak."

Malo sam se iznervirao. Moja porodica platila je za svu moju opremu; ostaviti je samo tako bez nadzora na parkiralištu zatvora nije mi delovalo kao pametna ideja.

Kada smo se posle 45 minuta vratili na posao — naša oprema je i dalje bila tamo — čuli smo šta se dogodilo. Čovek koji je izgledao kao zatvorenik zapravo je ne tako davno bio pušten iz zatvora. Boravio je u samici, nije imao televizor, nije dolazio u dodir s drugim ljudima. Psihoza — poput mešavine đusa, šećera i buđavog hleba koje ostavljamo u kesi da bi napravili rakiju u domaćoj radinosti — fermentira.

Ne znam da li je čovek sa parkinga poneo svoju bolest u Administrativnu segregaciju (jedno od zvaničnih imena za samicu, iliti "Ad Seg") ili ju je zapatio dok je boravio u njoj, ali ju je definitivno poneo sa sobom kući.

Ispostavilo se da je očajnički želeo da razgovara sa kapetanom zaduženim za "Ad-Seg", za koga je verovao da mu je u glavu usadio mikročip. Došao je da traži da mu ga kapetan izvadi.

Čuvari, naoružani poluautomatskim puškama i ručnim naoružanjem, opkolili su čoveka i oterali ga sa lica mesta.

Šalju nas u zatvor zbog čina, ili niza činova, ili zbog sumnje da smo sposobni da ih počinimo. Ali kad odemo odavde, naše vreme provedeno iznutra na nama ostavlja traga.

Ako me put Farma-pijaca broj 632 ikad odvede od zatvorske jedinice Konali, samo se molim da me šteta pretrpljena u njoj nikad neće vratiti.

Karlos Flores (40) koji trenutno boravi u zatvorskoj jedinici "Džon B. Konali" u Kenediju, u državi Teksas, služi doživotnu zatvorsku kaznu za ubistvo, na koju je osuđen 1999. godine.

Ilustracija: Matt Rota

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu