Srpski studenti u američkom zatvoru (poslednji nastavak)

Dan 2:

Nakon TV suđenja i sudske odluke koja ih je zakucala u Escambia County Jail na bar još tri dana, tri mlade studentske vucibatine odvukle su svoja tužna dupeta u siguran zagrljaj zatvorske ćelije gde će sviti svoja gnezda satkana od očaja, nemoći i ne-volje.

Svaka zatvorska ptica svome jatu leti – u njihovom slučaju to je odeljenska zajednica koja broji 40ak prestupnika, tri telefonske govornice, šest kenjara, četiri tuša, tri televizora i tri fotelje, jedan sto za šah, nekoliko špilova karata, domine, 15ak biblija, 10ak religioznih časopisa, između 120 i 150 godina robije, 54 tetovaže i pun kurac negativnih misli.

Bilo je 15 časova: zatvorska realnost ustoličila se kao skank u pesmi Prti Begea. Rićma se ustoličio ispred TV-a sa par crnaca, gledali su Familly Guy. Iznenađujuće, posle plačipičkastog ponašanja nakon suđenja, delovao je prilično dobro raspoložen. Bacao je spiku sa zatvorenicima, a povremeni osmeh na njegovom licu sijao je kao sunce posle kiše njegove duše. Sadašnjost ga je obuzimala, sprečavala da misli. To je i želeo.

Treba delovati, treba akcijati! Treba gušiti čula, koristiti breme vremena kao melem za ranu! Samo akcija i reakcija su potrebni - čist afekat! Kontemplacija je nesanica. Sumnja. Zebnja. Mrtvorođenče. Paukova mreža puna nesigurnosti i stresa.

S druge strane, u marijanskoj depresiji u krevetu na sprat, ležao je Vidara - potonuo poput lađe, pokisao kao crkveni miš, ulovljen u mrežu beznađa, ukotvljen u mraku kao zaboravljeni brod po koji se niko nikada neće vratiti, mislio je. Njegovo dotadašnje relativno racionalno ponašanje ustuknulo je pred defanzivnim defetizmom. Sada je bio učauren u sopstvo, ušuškan u ćebe i nemir, čekajući da sve prođe samo od sebe. Ko zna šta će biti u sredu, ko zna šta će biti sutra, prepušteni smo nesrećnom slučaju sudbine klete, mislio je.

Gravitirajući dijalektički između te dve škole mišljenja, momentalno sam se pridružio Rićmi i avanturama američkog porodičnog čoveka Pitera Griffina. Dan je vita activa, a noć vita contemplativa, jer u zatvoru nema druge noći, sem duge noći. Treba uhvatiti dan!

Dva crna burazera, blebletala su na telefonskim govornicama. Još dvojica su pravila društvo Rićmi u gledanju crtanog.

- De si Rićmariću, sivi tiću?! – rekao sam sivom tiću, Rićmariću.

- Pa, de si ti, Lestratru-tru-tru-ždiniću? – odgovorio mi je pitanjem, karikirajući augmentativno-deminutivno iskrivljavanje imena i prezimena koje je karakteristično za našu ekipu.

Zatvorenici su nas gledali zbunjeno, kao i obično kada smo komunicirali na srpskom. U Americi sam skontao koliko je naš jezik nerealno težak i čudan anglosaksoncima, posebno ako mu jebeš kevu sa nekim tvrdokornim suglasnicima.

Svojim izgledom - za koji je zaslužna Escambia County policija – mnoga vrata u tvorzi bila su mi otvorena (sem izlaznih, naravno). Brada, izguljeno čelo, levo oko krvavo, a desno psihopatski svetloplavo, odavali su utisak mnooogo luđe i veće budaletine nego što to jesam. Pošto sam izvalio da zatvorenici dobijaju lekove kada se proceni da su im potrebni, upitao sam jednog kolegu-baticu šta bih mogao da zatražim od lekova koji „šljakaju " da bi mi vreme u ćuzi prošlo što bezbolnije i veselije. Kolega-batica se nasmejao i preporučio mi nešto za očni pritisak. To bi moglo da upali, rekao je.

Back to your bunks! – dreknuo je razredni starešina. To je značilo da je vreme večere. Da, u tvorzi je večera u 17 časova. Posle toga, bajo moj, čekaš doručak u pet ujutru. Skačeš iz kreveta, bunovan, umoran, ali trgaš sve što ti padne pod zub, u suprotnom na listu svojih problema dodaješ i ozbiljno krčanje creva, a to svakako nije muzika za moje uši.

Starešina i njegov pomoćnik su nas prebrojali i proverili naše identifikacione kartice. Seli smo za sto gladni k'o paščad. Prvo smo popili supu, a onda smo svirepo satrali grašak, pire i parče nekog nedefinisanog mesa ukusa pilećeg. Popili smo po čašu soka. Hrana je sranje, ali večera u 17h je nešto najbolje što ovde možeš dobiti. Želeo sam još tog sranja i nisam bio jedini.

Hey, bro, do you want that? – halapljivo su nas zapitkivali cimeri upirući prstom.

Yes, yes, of course! – odgovarao je Rićma punih usta, ne skretajući pogled ni na sekund sa svoje tacne.

Nakon večere se svi povlače u svoje krevete. Nekoliko zatvorenika ostaje da sredi stolove, očisti podove i skloni stolice. Svaki dan starešina određuje nove „srećne dobitnike".

Na gornjem krevetu naspram mog nalazio se Džesi, belac star između 20 i 23 godine. Ispod oka je imao istetoviranu suzu, dok su ostale tetovaže provirivale kao zmije iz rukava i kroz okovratnik. On je posedovao pun mrežasti zavežljaj raznih sranja. Ne znam na koju foru. Dao mi je kafu i šećer za bedža. Gotivan baja, ležao je zbog razbojništva, ali nije bio previše pričljiv. Samo se bezazleno kezio i zujao okolo.

Ispod mene i preko puta mene ležala su dva matora crnca. Nisu pričali ništa gotovo ni sa kim. Uglavnom su spavali, kašljali, krkljali, hrkali i prdeli.

Nakon pola čuke bleje, opet nam je bilo dozvoljeno da se krećemo po sali.

Svi su gledali NFL. Rićma je pratio tekmu sa njima. Ja sam otišao do malene police sa knjigama. Verovali ili ne, samo su jebene Biblije ležale naokolo. Većina na engleskom, nekoliko na španskom. Nema zajebancije – to je tolerancija, burazeru! Bilo je i nekoliko religioznih časopisa. USA – mesto gde kapitalizam i religija šljakaju u simbiozi i blagostanju.

Otišao sam do Vidarinog kreveta. On je i dalje bio odsutan i neraspoložen. Baja koji je ležao preko puta njega, delio je neke knjige. Zvao se Kristofer Alen. Zaglavio je ovde, jer je sadio vutru u zadnjem delu dvorišta i valjao po kraju, a sada „ljava" knjige po tvorzi. Zbog situacije na zatvorskom tržištu knjiga, moj istančani književni ukus se sveo na: Brate, daj bilo šta sekularno! Nakon takvog sistema eliminacije u igri je ostala samo jedna knjiga, klasik self-help literature - The Seven Habits of Highly Effective People pisac, Stephena Covey. Boktejebo! Povukao sam se na svoj krevet sa darovanim štivom i mišlju: Hej, jbg, bar ću naučiti engleski!

Bilo je čitljivo. Covey nije bio baš toliki retard. Očekivao sam baš haos. Citirao je Froma i Dostojevskog. Dajdžestovao je ozbiljnu društvenu teoriju. Kasapio je psihologiju i filozofiju, žvakao sociologiju slatkorečivošću i pljuvao pedagogiju u usta svojim sunarodnicima nasukanim na rafove Wallmart-a, tim nemoćnim mučenicima postmodernog doba koje izjedaju kompleksni kompleksi i uporni stres - nesigurni i depresivni, pogubljeni i u grču zbog nemogućnosti dostizanja holivudskih ideala savršenstva.

Između ostalog i o tome sam razmišljao te noći. I o porodici. I o devojci. I o sebi-juče, sebi-danas i sebi-sutra. Pakovao sam emocije, misli, utiske i slike u svoje kognitivne foldere. Staloženo i brižno sam slagao fajlove. Ova noć je za racionalizaciju. Za sređivanje misli. Sve će biti u redu. Još samo par dana i gotovo. Covey je delovao. Covey je obuzimao kao mdma – postepeno, ali učinkovito, sprdao sam se. Humor mi se polako vraćao. Zaspao sam kasno, jer je bilo previše toga za procesuirati.

U zatvoru sam - nemam gde da žurim, nemam šta da radim. Samo mrtva noć, iznenadni hrktaj matorog cimera i engleski jezik pred očima.

Dan 3:

U pet ujutru, „crnac sa Akademije" – naš razredni starešina - kukuriknuo je kao seoski petao, označivši vreme za doručak. Zbog toga što sam „ubio " samo dva sata sna, raspadao sam se po šavovima. Već dva dana crvenilo oka nije prolazilo. Otišao sam do kupatila da se ispišam i umijem. Za sve vreme boravka u kazamatu, nisam se nijednom okupao, niti obavljao veliku nuždu. Uopšte mi se nije kenjalo, a kupanje mi je u tom trenutku bilo poslednja rupa na svirali. Sigurno da je na to podsvesno uticala i famozna zatvorska sapunica o saginjanju i ispadanju sapuna.

Seo sam sa Rićmom i Vidarom, koji su takođe bili jutarnje neraspoloženi. Doručak u pet ujutru nam nije bio stran u Beogradu. Naime, često smo doručkovali pljeskavice, pileću lobetinu, masne bureke i vrele pice posle izlazaka. Ali ovo nije priča o tome. Ne, ovo je priča o tome kako za doručak dobijaš dva tosta, neki bedni džemić i smesu griza koji je činio 60 procenata doručka. Ovo je priča u kojoj 60 procenata zatvorske populacije prosipa u kantu 60 procenata svog doručka – jebena kanta za đubre bila je dupke puna mrtvim grizom, odvratnom bezukusnom smesom koju neće da grize ni beskućnik iz Jacksonville-a, ni diler iz Pensacolla-e, a bogami ni student iz Beograda.

Mrzovoljno smo se vratili u svoje krevete da odspavamo. To je najpametnije što čovek može da učini u takvim momentima. Pokrio sam se preko glave. Bilo mi je izuzetno hladno.

Oko devet sati ujutru, probudila me je omanja lekarska služba. Svako jutro oni donose lekove koji su odobreni zatvorenicima sa zdravstvenim problemima. Ja sam juče zaboravio da pitam za očni lek koji mi je preporučio kolega-batica. Prozivali su imena. Nastavio sam da ležim. Čuo sam svoje ime. Prvi put. Drugi put. Ustao sam da vidim o čemu se radi. Medicinska sestra pružila mi je neku tabletu da popijem. Pitao sam šta je to, nisam ništa tražio. Rekla je da mi je to za stomačne tegobe. Rekla je da joj je tako rečeno. Bila mi je čudna cela ta priča. Paranoja i teorije zavere o eksperimentima na zatvorenicima, Fuko i spika o kontroli i nadziranju, javile su se momentalno. Ipak, nakon desetak sekundi previranja, pobedilo je mračno janusovo lice apatije, bolekureće osećanje neradničke klase – daj to, ko ga jebe, možda mi pomogne, odšljaka, učini da preguram još jedan dan.

Oko 12 sati je bilo vreme za ručak. Dakle, dva parčeta hleba između koji je ležao kačkavalj, salama i parče salate, i dva parčeta hleba između kojih se cedio govnoliki puter od kikirija. Pojeo sam sendvič, a butt-erasto sranje ostavio za period između večere i doručka. To je nepisano zatvorsko pravilo. Svi to rade: stavljaju svoje sendviče ispod dušeka, čuvajući ih za večernju užinu.

Tada je po Rićmu došao Ben, dobri pandur koji je govorio isto kao loš pandur. Ovoga puta je stvarno ispao car. Sredio mu je razgovor sa ambasadom Srbije u Vašingtonu. Ne znam na koju foru je baš Rićma završio na razgovoru sa ambasadom, ali eto. Sranja se dešavaju.

Ambasador je ispao glavata majmunčina. Rićma mu je objasnio situaciju, a on je rekao da ne može ništa da učini, kao Ameri su jako rigorozni, kao biće sve u redu, sačekajte suđenje sutra, kao hej, njemu je dok je radio kao ambasador u Londonu upao lik sa pištoljem, ej, sve je kul, ništa nije strašno, strpite se do sutra. Posle cele te spike, Rićmu je interesovala jedna stvar.

- Dobro, reci mi, ovaj, šta je uradio Đoković sa Nadalom u finalu US Opena?

- E, izgubio 3:1, jbg!

- Izgubio, a, seme mu jebem?!

- Ma da, šta ćeš, jbg! Ajde, ništa momci, držite se, šta da vam kažem, biće sve u redu!

- Tu-tu-tu-tu-tu…! – čulo se iz telefonske slušalice.

Posle Rićminih vesti, vratio sam se u krevet. Drmala me je ozbiljna groznica. Konstantno sam se znojio u snu. Drhtao sam mokar u tankom zatvorskom kombinezonu ispod kog sam imao samo gaće. Rekao sam starešini da mi nije dobro, da sam gola voda, da mi treba novo odelo ili makar neka majica. Ne, odsekao je. To je sve što je dozvoljeno, nije još vreme za nove uniforme. U fazonu: Ko te, bre, jebe, miči mi se!

Rićma i Vidara, stare kockarske protuve, sedeli su za stolom sa još dva belca i igrali karte. Seo sam sa njima. Vidara je konačno bio raspoložen, džokeri su mu sijali u očima, smejao se i pričao na engleskom. Za tih nekoliko sati odigrali su mace, kontra-mace, tablić i remi. Ne znam kako su se sporazumeli oko pravila, ali očigledno jesu. Krupni(ji) belac se zvao Cody, a žgoljavi Clint. Obojica su bili obrijanih glava i sa bradicama. Obojica su imala između 30 i 35 godina. Cody je ležao za nasilje u porodici ali nije hteo o tome detaljnije da priča, a Clint je ovoga puta ležao zbog neplaćenih obaveza prema državi, fazon komunalije i sranja. Inače, batica Klint je od 16-te godine po zatvorima, iza sebe je imao sva moguća lakša dela (što znači bez ubistva i silovanja). Ovo poslednje delo mu je očigledno najbanalnije do sada. Kaže da kada jednom uđeš u sistem, ti si totally fucked! Ušao si u igru, niko neće da te zaposli, jebu te sve institucije, upao si u začarani krug sitnog kriminala i preživljavanja. Malo si unutra, pa malo napolju. Veze su ti razbijene, marginalizovan si, stigmatizovan, a etiketa se teško skida. Često je pominjao kako ima napolju devojku koja ga čeka. Očekivao je njen poziv pre večere.

Kada smo im pomenuli Srbiju, znali su samo za Divca i Stojakovića. Oni su ozbiljne njuške, a košarka je sport broj tri u Americi.

- Divak and Peja. They are Serbs, right? – rekao je Cody, veliki Divčev fan.

Da, da, odgovorili smo. Atmosfera se razgalila. Svi su postali opušteni. Počeli su da igraju u sklekove. Gubitnici su pumpali na zemlji po 20 komada. Taman da život procirkuliše telom, da energija udahne malo lake sreće u turobnu svakodnevnicu.

Posle ručka, tražio sam partnera za šah, iako ga nisam igrao bar pet godina. Najmlađi član našeg kolektiva, 18-ogodišnji Pit, izgleda nežnog k'o „Dalibor ", javio se da zna da igra. Mučenik je bio ovde zbog la žiranja vozačke dozvole. Smešno sranje. Odrao sam ga dve partije u pola sata. Ameri očigledno nemaju naviku da igraju šah.

Vidara se posle konačno jednog pristojnog zatvorsko-kartaškog dana, vratio u svoj krevetac da čita „modernu Bibliju". Tako je pisalo na koricama, kaže. Rićma i ja smo peglali domine koje nisam igrao skoro 10 godina. U tom trenutku, počeo je prenos Obaminog govora pred napad na Siriju. Predsednik se obraćao naciji nošen patetičnim nacionalnim patosom, detaljno je pominjao žrtve, opisivao oca koji iz očaja tera svoju mrtvu decu da hodaju, upozoravao je na opasnosti od hemijskog oružja, govorio je o zločinu protiv čovečnosti, o kršenju pravila rata i ostalim baljezgarijama iz američkog alibi-foldera. Naravno, „nacionalna bezbednost" stoji iznad svega. To je, u suštini, sve zbog toga da zaštiti svoje fellow americans-e, govorio je on. Na srpskom to bi značilo da odbrani apstraktne „nacionalne interese". Napad je najbolja odbrana.

Gledao sam Obamu kao Tadića. Baraka kao Koštunicu. Koštunicu kao Miloševića. Gledao sam reakcije zatvorenika. Bili su nezainteresovani. Igrali su karte. Tek po neko bi rekao da ih treba bombardovati, jer „tamo ti muslimani nisu normalni ". Posle Obamine demagoške akrobacije, Rićma i ja smo nastavili sa dominama. Kezili smo se. Nadali se da ćemo sutra kući. Repovali Ikčev deo u "Sekund, minut, sat". Smejali se dominama u Ikčevoj stofi.

Uveče, kada su pogašena svetla i mrak se sputio među ostrakizovane delove američke populacije, nastavio sam sa čitanjem knjige. Razmišljao sam o suđenju. Sutra palimo, nema šta. To je to. Dosta je bilo ove zajebancije. We learnt our lessons! Spremni smo za povratak u zajednicu! Ćao, momci, nedostajaćete nam, lagaćemo kolege zatvorenike. Držite se, govorićemo im!

Ostavio sam Covey-a i spustio glavu na jastuk, do vrata u ćebetu zamotan kao buksna. Treba biti spreman i odmoran za sutra.

Dan 4:

U 9 ujutru uzbuđenje u našu zatvorsku jedinicu unela je nova članica našeg kolektiva – tamnoputa trandža. Imala je dredove, naizmenično crne i ružičaste, pri hodu se njihala u kukovima i sramežljivo gledala u pod. Većina zatvorenika se tek razbuđivala. Usledili su zvižduci i osmesi. Džesi, koji je ležao preko puta mene, gestikulirao mi je penetraciju srednjim prstom i „prstenom" od kažiprsta i palca, dok mu je tetovirana suza ispod oka postajala radosnica.

Situacija mi je bila ekstremno interesantna. Zanimala me je reakcija zatvorenika na trandžu. Ispostavilo se da su svi bili kul i predusretljivi. Tokom dana nijedan gest netrpeljivost, sve je bilo opušteno šmekerski i bez frke. Maltene, hiljadu lepih reči.

Međutim, nas trojicu je više zanimalo suđenje i sve šta nas čeka. Gledali smo se nesigurno, ohrabrujući jedne druge. U 14h su nas odveli u „tenk " - ćeliju u kojoj su svi koji čekaju na suđenje. Bilo nas je brda unutra. Čuvar je dolazio svakih pola sata da prozove one koji su na redu. Čekali smo i čekali. Naša imena se nisu pojavljivala. Nakon sat i po vremena ostali smo samo nas trojica, jedan rednek belac i dva crnca. Jedan sitni crnac, nakon što smo se upoznali i ustanovili ko je odakle i zašto je ovde, pokušao je da me ubedi da mu „poteram" neku ozbiljnu količinu vutre iz Evrope.

Da, da, znam gde je Evropa, čuo sam za nju , govorio je. To je ostrvo preko puta, zar ne?

Za njega je Evropa bila ostrvo preko puta Floride. Za njega je Evropa bila kao neka prokleta Kuba u suštini. Taj mali batica – jebeni "Lil Small" – učinio je veliku stvar. Zabavio nas je i pomogao nam da „ubijemo vreme" i smrtonosnu anksioznost.

TV suđenje vol. 2

Čuvar je konačno došao po nas i odvukao nas u dobro poznatu sudnicu 9x7 dimenzija. Figure u ovoj šahovskoj parnici su bile već dobro poznate. Nas trojica smo bili crni pijuni bez saveznika. Naša kraljica – srpski ambasador u Vašingtonu - zna rezultat finala US Opena, ali je bedni nesposobnjaković i davna prošlost u ovoj igri. Naš advokat dodeljen po službenoj dužnosti – „bedna vreća mrtvih latinskih izraza što dobija 100 dolara po slučaju" – bio je potpuno blokiran i do kraja partije nije progovorio ni reč. Hvala mu na tome!

S druge strane šahovskog polja – u ovom slučaju TV ekrana - sedela je tamnoputa sudinica – kraljica parnica i glavna karika u pravosudnom lancu. Tu je bio i mladi, nadobudni govnar, ambiciozni „konj" u ovoj parnici – naime, državni tužilac.

Pretres je počeo. Podneti su izveštaji. Tužilac je počeo da drobi o našim prekršajima. Vidara je optužen za napad, ali i dalje nisu imali žrtvu. To ga nije sprečilo da bezočno sikće optužbe kao zmija otrovnica. Zatim je počeo da ponavlja priču o našem divljačkom ponašanju. Mene je ovog puta optužio da sam pored upada na tuđi posed i opiranja hapšenju i fizički napao policajca! Da li je realan?! Konjina je spojila moj i Perketov slučaj u jedan, a s obzirom da Perke nije tu, sav teret je pao na moja nejaka pleća.

Nas trojica smo postajali sve nervozniji. Kada je tužilac pomenuo da bih ja morao da ostanem još 35 dana, Vidara 20, a Rićma 15, potpuno smo prebledeli i odlepili. Rićma je krenuo da udara glavom kroz zid, ali ga je Vidara zaustavio. Bio sam potpuno šokiran. Još 35 dana u tvorzi bila bi potpuna katastrofa! Pogotovo za ovako bedne i bezazlene stvari!

U sudnici je kao svedok pozvan jedan od policajaca. On je potvdio tužiočeve navode. Demantovao sam bilo kakvo nasilje, ali je problem cele pravne zajebancije to što ti niko ne dozvoljava slobodno da govoriš, jer uvek stiže upozorenje o tome da će sve što kažeš biti upotrebljeno protiv tebe. Ta floskula služi samo da ti sjebe moral i da se ljudi jebeno pasiviziraju i prepuste sudbini!

Tužilac je nastavio da drži otrovni monolog obogaćen pakosnim strelicama cinizma, a ja sam u tom momentu poželeo da ga zadavim golim rukama! Govorio je da ovakvo vandalsko ponašanje u uređenoj državi mora ozbiljno da se sankcioniše kao primer drugima! Pizdeo sam!

Ipak, tada se desilo omanje čudo. I mi smo imali „(trojanskog) konja za trku". Naša moldavka-stanodavka, Kristina, pojavila se u sudnici kao svedokinja da razreši stvar kao deus ex machina iz vedra floridskoga neba. Gledali smo je sa TV ekrana dok se u nama sunce nade ponovo rađalo. Sudinica ju je pitala od kada živimo kod nje i kako smo se ponašali tokom boravka. Kristina je bila uplašena, mucala je, ali je pričala sve povezano i afirmativno.

Ja sam uleteo da objašnjavam da nam svakako ističe viza i da smo već isplanirali put povratka u Srbiju. Kupili smo karte za Nju Orleans za subotu, zaboga! Sudinica nam nije verovala. Pitala je Kristinu za potvrdu. Kristina je potvrdila da smo cele nedelje pričali o tome. Vidara je pomenuo da imamo sve dokumentovano na mejlu i da se lako može proveriti.

Tužilac je u tom momentu video da stvari polako izmiču kontroli i menjaju svoj dotadašnji tok, na čijem kraju njega časte masnim čekom za još jedan dobijeni slučaj. Sudinica nas je gledala upitno u nedoumici šta činiti. Slučaj je očigledno bio besmislen.

Je l sigurno odlazite u subotu ujutru, momci ? – pitala je.

Sigurno! Pokazaćemo i karte ako treba ! – pričali smo u glas, nestrpljivi u žaru presudne borbe za oslobađajuću presudu.

Dobro, onda! Da završimo ovu priču! Određujem vam kaznu od pet dana koju ste već odradili, ali morate da platite troškove boravka i suđenja. Imate vremena do petka da platite, inače ćemo raspisati poternicu za vama! Je l to jasno? Jeste razumeli? – obradovala nas je sudinica svojom autoritativnim tonom.

Urliknuli smo srećni i zadovoljni ishodom! Izlazimo jebeno napolje! Hvala kurcu, hvala Kristini! Hvala kartama za Nju Orleans! Odrezali su nam novčane kazne ponaosob. Rićma i Vidara su morali da plate po 500 dolara, a ja 600, ali to jebeno nije bilo važno. Važno je bilo to da je zatvorska saga konačno okončana posle mukotrpne borbe. Izvukli smo remi sa šampionom kao klub iz zone ispadanja i bili smo presrećni zbog toga!

Kada su nas izveli iz sudnice, grlili smo se ko odbojkaši posle osvojenog poena. Trebalo je samo još par sati sačekati, pa će nas pustiti, rekli su nam. Vratili su nas u našu zatvorsku odeljensku zajednicu gde smo se pozdravili sa svim kolegama-baticama. Stigli smo taman na večeru u 17h. Hranu smo im podelili, jer nam više ništa iz te institucije nije trebalo. Pola sata kasnije, pandur je došao po nas i odveo nas u magacin da pokupimo svoje stvari. Rićma je imao nekih 50ak dolara, ali je morao da sačeka da se obavi čitava procedura. Na kraju su mu vratili 40. Jebeni lopovi, vikao je Rićma, ali ne više sa besom, već sa osmehom na licu i srećan zbog toga što je uopšte u poziciji da ga opljačkaju. Do malopre je on bio kriminalac!

U trenutku kada smo se našli na parkingu ispred zatvora, moje telo je dobilo sopstveni život. Energija je navirala i činila me nerealno hiperaktivnim. Bio sam na najozbiljnijoj gudri – slobodi! Trčkarao sam naokolo kao blesav. Kristina, naš anđeo čuvar, čekala nas je na parkingu. Ušli smo u njenu Toyotu i stuštili se niz široki kolovoz dok je vrelo floridsko Sunce dobovalo po limenom krovu. Zatvorska saga u „zemlji slobode" se konačno završila. Eej-men!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu