Bila sam na "sisatom" protestu Raelijanske sekte

Bio je najtopliji dan leta, sunce je bilo u zenitu, a oko 20 Raelijanki se okupljalo u podnožju Mont Rojala u Montrealu da bi promovisale polnu ravnopravnost tako što će skinuti gornje delove odeće.

Na putu ka raelijanskim demonstracijama na ulici sam naišla na jednog sveštenika. Počeli smo da razgovaramo, pa sam mu rekla kuda sam krenula. Nasmejao se i nazvao Raelijance potpunim ludacima, rekao je da je njihov vođa Klod Vorilon, koji tvrdi da je u stanju da razgovara sa vanzemaljcima, „sišao s uma". Takođe mi je rekao da je Klod, kojem je pseudonim „Rael", proteran iz nekoliko zemalja zbog radikalnih stavova. Kada sam mu rekla da moram da idem, jer kasnim na demonstracije, zastao je i odmahnuo rukom. „Ne bi mnogo toga propustila", rekao je.

„Budi u toplesu" je pokret koji je osnovao Francuz Rael, bivši reli vozač, za koga verujem da se jednom naduvao i poverovao da je to iskustvo bilo zaista duboko. „NLO religija" sa nekih 90 hiljada „vernika" u celom svetu, sa sedištima uglavnom u Kvebeku i u Južnoj Koreji. Ako ste u poslednje vreme razmišljali o tome da pristupite nekoj sekti, i ako volite da gledate gole grudi, onda bi definitivno trebalo da razmislite o ovoj, uprkos onome što bi vam neki uvrnuti sveštenik rekao na ulici.

Pokretu „Budi u toplesu" mediji prigovaraju da je površni medijski trik, još od njegovog osnivanja 2007. godina. Kada sam došla na mesto zbivanja, Raelijanci su paradirali oko spomenika i držali transparente o „jednakim pravima".

Videla sam ženu kako ulazi u park sa detetom u kolicima. Čim je videla žene gole do struka, skinula je košulju i grudnjak i zamahala njima kao pobedničkom zastavom. Izgledalo je kao da je čitavog dana čekala ovaj trenutak. Njene natečene grudi pune mleka njihale su se na svežem vazduhu. Svi su joj klicali. Onda je shvatila da je u pitanju nekakvo sektašenje, i zaputila se u suprotnom pravcu.

Kada su prestali da se vrte oko spomenika, oformili su neorganizovani krug, držeći transparente i deleći flajere na travnjaku. Razbacali su raelijanske simbole po gomili fotografa i ljudi za koje mislim da su studenti novinarstva. Na minđušama, ogrlicama i majicama se videla Davidova zvezda spojena sa kukastim krstom, dok su na krajevima visila pera.

Dva minuta pošto sam prišla krugu, jedna žena u toplesu i sa ogromnim šeširom me je zgrabila za ruku i upitala: „Jesi li ti novinarka?"

Jesam, odgovorila sam.

Dovela me je do grupe uposlenih žena koje su nosile transparente. Upoznala sam Šeron, šeficu raelijanske asocijacije za seksualne manjine. Šeron mi je rekla da oni promovišu prava transseksualaca od 2004. godine. Bila sam zadivljena, s obzirom koliko je ova tema aktuelizovana u 2014. Šeron i ja smo pričale o tome šta to znači biti pripadnik neke sekte. Rekla mi je da veruje da su sekte svuda u društvu, i da je Rael prorok koji može da priča s vanzemaljcima. Pitala sam je koja joj je omiljena Raelova knjiga, odgovorila je da ne može da se odluči. Onda sam je pitala koju knjigu bi mi preporučila, a ona je odgovorila: „Prvu".

KnjiguInteligentna konstrukcijaVorilon je napisao 1973, kada je imao 27 godina, bez ikakvog formalnog obrazovanja. Šeron izgleda uzbuđuje ovaj kvalitet. Kada sam je pitala zašto joj se toliko dopada, rekla je: „Sve je jednostavno imalo smisao". Šeron priznaje i da je simbol sa kombinacijom Davidove zvezde i kukastog krsta na nju ostavio snažan utisak. Objasnila mi je da je, zbog toga što je odrasla u Izraelu, kukasti krst imao razarajuće negativan utisak na njenu psihu. Kada je oba simbola videla spojene i u kontekstu simbola mira, doživela je katarzu.

Moram da se složim sa Šeron, Rael deluje krajnje harizmatično i, u zavisnosti od stanovišta, progresivno.

Zanimali su me detalji njegovih verovanja koje zavede neke ljude da obožavaju jedno određeno ljudsko biće kao božanstvo, za svaki slučaj, ako i sama odlučim da osnujem sektu kada napunim 27 godina. Pokušala sam da intervjuišem neke od prisutnih raelijanaca, ali su bili bojažljivi i bilo im je neprijatno. Jedan stariji čovek, u beloj odeći i sa šeširom, žestoko je ponavljao kako ne želi da priča o svojim verovanjima, i ponovo me je uputio na žene sa transparentima. Stariji čovek je bio zgodan, pitomih očiju, i iskreno sam bila razočarana time što me je odbio.

„Baš je toplo napolju", rekla sam hladeći se okovratnikom mantila.

„Zašto ga nosiš?", pitao me je.

Ponovo sam odšetala do žena sa transparentima i intervjuisala sam Raelijanku po imenu Nađa, po zanimanju medicinsku sestru. Želela sam bolje da razumem ideologiju njihove religije, jer mi se učinilo da ih nije mnogo briga za pridobijanje novih članova. Nađa je bila blago rezervisana u početku razgovora. Rekla je: „Mi smo normalni ljudi, sa normalnim zaposlenjima." Bila sam svesna da je raelijanizam paradoksalan, da ga opisuju kao „ateističku religiju" i da mnoge njihove vrednosti podržavaju razvoj medicine i tehnologije. Na primer, jedan raelijanski savetnik iz San Franciska, koji je po profesiji lekar, pridružio se ekipi koja neguje žrtve sakaćenja klitorisa.

Ali i dalje nisam razumevala šta im je tu toliko privlačno. Pitala sam Nađu o redovnim aktivnostima raelijanske zajednice: međunarodnim konferencijama, onlajn meditacijama, samostalnim publikacijama. Ono što mi je pričala me mnogo podsetilo na rad u onlajn robnoj kući Amerikan aparel 2006. godine. Rael je politički aktivan, ima senzacionalistička verovanja, brani marginalizovane društvene grupe, i zauzvrat ima mnogo odanih sledbenika. Možda im samo trebaju bolji portparoli?

Dok su ljudi nadolazili, šest učesnica se izgleda dosađivalo, pa su sele na ćebad i jele grickalice od žitarica. Gomila fotografa je pošizela, tiho pritiskajući dugmiće svojih ajfona.

„Važno je razdvojiti nagost i seksualnost", rekla je Šeron. „Plemena u Africi, Južnoj Americi i svuda po svetu to čine."

Zverala sam u sredovečne žene u toplesu, koje su sedele na ćebadima, delile hranu i leškarile. Izgledale su mi kao grčke boginje. Šeron je nastavila da mi objašnjava zašto je važno da muškarci gledaju ženske grudi. Rekla je da je za muškarce neprirodno da obuzdavaju hormone krijući žensko telo. Kroz glavu su mi prošle sve moje fantazije o povratku u prošlost i životu u plemenu u kome vlada matrijarhat, i to ćebe je počelo nekontrolisano da me hipnotiše.

Kao novinar, smatrala sam da je prigodno da se ubacim u perspektivu marginalizovane grupe žena. Sela sma pored njih, otkopčala mantil i otkrila grudi. Počele su da mi kliču.

Kako ovo podnosite?

Toliko me je ophrvala mahnitost prisutnih muškaraca, da nisam mogla ni običnu misao da uobličim.

„Tačno. Kako ovo podnosimo?", ponovila je žena pored mene. Pružila je svoju raelijansku ruku, ali ja sam izbegla dodir. Pogledala sam nagore, u zabezeknute fotografe. Gomila muškaraca koji su zapenili i zaklonili mi vidik bili su nadrealni fenomen neizrecive perverzije.

Niko od muškaraca nije ništa govorio. Čuli su se samo blicevi, pokreti tela i prigušeni smeh. Zaista je čudno kada vas posmatraju kao objekat. Kakvo zadovoljstvo može da donese slikanje na ovakav način? Da li je svima jednostavno dosadno?

Ili su žestoko hidrofobični?

Kada sam ustala, zahvalila sam Raelijankama što pokušavaju da promene svet. Iako podržavaju nekakvog šizofrenog vozača relija iz Francuske, i dalje mislim da je lepo od njih što pokušavaju da izmanipulišu ovu društvenu strukturu, koju i ja smatram pogrešnom. Možda ću jednog dana, kada osnujem svoju sektu, moći da okupim ovu entuzijastičnu družinu i početi da naplaćujem obaveznu članarinu (koja u raelijanizmu ne postoji).

Za sada, vratiću se normalnom životu i normalnom poslu, manipulisanju jezičkim sredstvima i korišćenju moći ubeđivanja ne bih li sebi obezbedila sredstva za izdržavanje. Ali u potaji, ne čineći ama baš ništa da ispunim svoj san, uvek će me mučiti fantazija dojenja u krugu mojih drugarica, dok su muškarci u lovu.