Danas mi je stigao mejl od festivala EXIT. Nije da mi ne stižu ti mejlovi stalno, zajedno sa brojnim drugim, jer smo svi u tom paklu poznatom kao newletters, ali ovaj je probudio jedno iskustvo koje me je dosta oblikovalo u čoveka koji sam danas. Bio je naslovljen: "Faithless slave 20 godina rada u istorijskom nastupu na Exit Dance Areni!"2005.Sve što sam želeo u to vreme je da budem muzički novinar i da živim na festivalima. Raj sam zamišljao kao neki večiti koncert na kojem se zauvek samo smenjuju bendovi, a meni je čaša piva uvek puna. Čak i danas, vrlo često, tako zamišljam raj. Nema puno stvari koje bi bile bolje od toga. Sada sam dosta iskusniji i zreliji nego pre desetak godina, ali ta iskra i dalje postoji. U 2005. godini gorela je samo ta vatra. Svaka karta, svaka akreditacija, svaka prilika da čujem i upoznam neki bend za mene je bila ostvarenje sna. Nekada čak nije bilo bitno ni koji su bendovi. Jednostavno sam želeo iskustvo. Kasno sam u životu dobio priliku da putujem i da upoznajem svet oko sebe. Veoma kasno. Muzika je bila jedina prava kompenzacija i kroz nju sam učio o drugim ljudima, mestima, kulturama, modi… Ne samo auditivno, muzika je bila (i u velikoj meri ostala) moj prozor u svet.Te 2005. godine sam upoznao Draganu i Karla koji su u to vreme bili čelnici Omladine JAZAS-a (ne znam čime se bave danas). U pitanju je bio neki poslovni sastanak. Tada sam uveliko radio sa ljudima iz EXIT-a, već nekoliko godina sam imao svoju tv emisiju, organizaovao sam žurke i koncerte (uglavnom hip hop), slušao sam rap i hardcore. Sarađivao sam sa izdavačkim kućama od Warnera do Universala i praktično pokrivao svaki deo muzičke kulture sem stvaranja. Sluha, nažalost, nikada nisam imao i verovatno nikada neću ni biti sposoban za zvučnu reprodukciju ili stvaranje. Ali preboleo sam taj san o velikim binama. Sada samo uživam u tuđim plodovima rada i sreći. Drago mi je da mogu zauvek da budem publika. Ljudi tu veštinu polako zaboravljaju. Svi bi da kažu, ali niko, izgleda, ne bi da sluša. No dobro.Zvali mene tako Karlo i Dragana, jer sam, valjda, bio jedna od retkih mladih osoba koja se ovoliko posvećeno bavila svetom muzike. Rekoše da organizuju jedan veliki festival i da žele da budem deo te ekipe. Naravno da sam odlepio od sreće, ali sam istovremeno bio i vrlo skeptičan. Otkako je Novi Sad napravio EXIT, Beograd je više puta pokušavao da preotme tu titulu muzičke i festivalske prestonice, ali mu nikako nije polazilo za rukom. Sve od čuvenog fijaska sa Echo festivalom 2003. godine, pa do ovog nesrećnog festivala MAD koji se nekako otkotrljao prošle godine. U Beogradu, izgleda, ništa osm BeerFesta još uvek ne može da urodi plodom.Nakon prvobitnog skepticizma uverili su me da je priča legitimna, da je lova ok i da će moja uloga u svemu tome biti značajna. Odmah sam pristao. Sarađivali smo prisno, otvoreno i složili smo se dobro privatno i poslovno. Mogao bih da kažem čak i da smo se sprijateljili. I ubrzo, lineup i identitet festivala bili su potvrđeni. Ime mu je bilo VYBE, a headline su bili: Faithless, Thievery Corporation, Gus-Gus, X-Press 2. U to vreme veoma značajna imena u svetu muzike kojih se danas niko skoro i ne seća, a mlađe generacije, osim za grupu Faithless, mislim da nisu nikada ni čuli. A i za Faithless je to upitno.Glavni su bili Faithless, naravno. Thievery Corporation su promovisali svoj tada novi album The Richest Man in Babylon , koji je iste godine postao klasik i dan danas se smatra remekdelom, dok su Faithlessi bili zanimljivi, jer su se vratili posle mnogo godina na scenu sa novim singlom tada aspolutno anonimne pevačice Estelle. Dosta su promenili fazon, nije im baš išlo najbolje, ali tada jedino obrazloženje da ne znate šta su Insomnia, God is a Dj i čuvena We Come 1, je da ste poslednjih dvadeset godina bili u komi. Srbija, još uvek nerazbuđena iz druge vrste postkomatozne faze poznate kao Slobodan Milošević bila je gladna svega. U to vreme najveće zvezde na EXIT-u su bili Roni Size i Kosheen, 50 Cent je izdao svoj prvi album, a Industria je bila najbolji klub u gradu koji je polako umirao. Marko Nastić je imao dredove, a Ajs Nigrutin iz Bad Copya je radio na JAT radiju. Najbolja radio stanica je bila SKC, za nas alternativce koji nismo mnogo štovali delo i ugled ekipe B92. Nismo mi bili ni Prva ni Druga Srbija, mi smo samo bili deca gladna kulture i sveta.Nakon njih su nastupili Faithless. Počeli su tiho, skromno i u potpunom mraku. Tenzija je mogla da se seče nožem. Razlegao se prvo vokal operske pevačice. I dalje u mraku. Ljudi su bili nestrpljivi. Potom su roto glave, naglo, počele nasumično da polivaju publiku dok su dim mašine i stroboskopi oduzimali svaki osećaj stvarnosti u našim glavama. Vrlo malo ljudi je snimalo. Dve osobe u mojoj blizini su razgovarale: "A kak da snimam kad moram skakat!" Ali Faithless su u tom trenutku i dalje bili daleko od mene. Ne zadugo.A onda se sve opet utišalo. Dlanovi su tapšali, zvižduci su se razlegali, grla su se otvarala. Potom se desilo. Prepoznatljivi tonovi sintisajzera su ujedinili celu halu kao da je jedan čovek. Svaka osoba tu, od tehničara, cepača karata, pa sve do krajnje nezainteresovanih pripadnika policije - znali su šta sledi. Nije postojala ni jedna jedina osoba među hiljadama prisutnih koji u prvom taktu nisu prepoznali šta se kuva. Svirali su "We Come 1". Pošto si dolazili iz ere big beata (The Chemical Brothers, The Crystal Method, Cut La Roc, Fatboy Slim, Groove Armada…) i rave kulture, sve je počelo opštim mestom za takve događaje. Nešto je, međutim, bilo drugačije. Bili su svesni moći svojih pesama, vrlo iskusni na bini i tajming su koristili hirurški precizno. Iskoristili su i to što smo bili već pomalo ošamućeni opijumskim ritmovima dub-a sa prethodnog nastupa i zagrejani skakanjem u prvim potresima koje su strahovito izneli kada su se pojavili na bini. U potpuno mračnoj hali bez ikakvih pratećih elemenata razlegli su se prvi taktovi sintisajzera, "We Come 1". Hala je počela da se ori, grla hiljada ljudi čula su se u jednom glasu. Samo što malter sa zidova nije počeo da otpada. Sister Bliss nije prestajala. Deonica je trajala daleko duže nego što je u originalu. Kulimnacija je postala nepodnošljivo velika. Osećao sam se kao da će glava da mi probije kroz plafon od iščekivanja, od energije ljudi je telo počelo da mi bridi, a čak nisam ni voleo taj bend. Verujem da su mnogi izgubili razum te noći.Onda je izašao Maxi Jazz, jedan spot light je pao na njega, prineo je mikrofon usnama i čekao. Narod je vrištao u ekstazi. Celom halom se razleglo jedinstvo, preda mnom je samo puklo - jebote, je l' ovo realno?Stari hipik i rejver samo je izgovorio: "Tonight we come one", i sve je otišlo dođavola.To je bilo više nego dovoljno. Razlegle su se gitare i bubnjevi, a prvi dropovan bas je srušio celu halu. Malo šta nakon toga je posle bilo u mojoj kontroli. Kao u nekom obrednom, šamanskom ritualu, moje telo me nije slušalo. Njihao sam se sa masom, moje ja je postalo kolektivno ja, a Faithless su vrlo iskusno držali uzde i vozili nas sat i po vremena. Nakon koncerta mi je bilo teško da dođem sebi. Sve je postalo maglovito. Iskustvo je delovalo kao san.Iste noći smo otišli kući. Mislim da je Bojana vozila dvesta.Kada su me u Beogradu pitali kako je bilo na Faithlessu, očekujući da ću klasično da ih opletem kao što bih, ne znam, Armin Van Buurena recimo, nisam znao ni šta da kažem. Tada još uvek nisam imao moć jasne artikulacije misli, a kamoli emocija. Samo sam im odgovarao: "Ako bude i delić kako je bilo u Zagrebu, biće vam žao što niste kupili kartu."Sada u organizaciji festivala VYBE i sa iskustvom iz Zagreba, na svom terenu, nisam mogao da dočekam da ih vidim ponovo. Želeo sam da uđem u svlačionicu i samo da ih zagrlim. Nisam tačno znao ni kako ni zašto sam se tako osećao, niti šta je to osećanje, ali je bilo prisutno. I nisu razočarali. Hala Beogradskog sajma se orila. Kao da je armija tenkova tutnjala kroz nju tresla su se stakla. Svaka osoba u prostoriji je držala ruke u vazduhu. Kod nas je raspored pesama bio nešto drugačiji. Nakon uvodnog dela, prva stvar je bila Insomnia. Mislim da su ljudima oči počele da ispadaju od uzbuđenja. Sigurno je tu i tamo neko čupao kosu sa glave, a svi smo hteli da izvrištimo napolje iz svoje kože.To je bio jedan od najboljih nastupa u mom životu, iako mi ta muzika nikako nije bliska. Tada sam prvi put jasno artikulisao svoju ideju raja, jer sam je u jednom kratkom trenutku živeo. Svi imamo bendove koje volimo, ali su nas kada smo ih prvi put videli uživo razočarali, kao i bendove kojima nismo pridavali nikakvu pažnju, sve dok ih nismo videli uživo. Ovo je bila takva situacija. VYBE nažalost nije preživeo. Zadesila ga je ista sudbina kao i mnoge pre i posle njega. EXIT je utemeljio svoju poziciju na tronu i evo, sada, čujem da Faithless slave dvadeset godina postojanja i to na EXIT festivalu u legendarnoj Dance areni. E pa, ako nešto mogu da vam preporučim od nastupa ove godine, onda bi to bio taj. Ne znam za vas, ali ja ću biti tamo.Galeba možete da pratite i na tviteru: Agelast_
Reklame
Reklame
Reklame
Faithless i Thievery Corporation su pre dolaska u Beograd nastupali u Zagrebu.To je bilo moje prvo putovanje u Hrvatsku od rata. To toliko godina zabranjeno voće je odjednom prestalo da bude predmet fantazije i počelo je da se pretače u stvarnost. Moja i danas dobra koleginica i prijateljica Bojana je išla sa mnom. Uzeli smo rent-a-car, spakovali pasoše i zapalili put Zagreba. U njihovom Domu sportova je trebalo da uradimo intervjue sa izvođačima koje bismo posle objvaljivali u srpskim medijima uoči festivala. Da budem savršeno iskren, više sam bio euforičan zbog bleje u Zagrebu nego zbog bilo čega drugog. Sećam se i da je taksi bio preskup. Thievery Corporation sam, iskreno, želeo da čujem samo zbog "Warning Shots" i "Lebanese Blonde", a za Faithless me je savršeno boleo kurac. Oni me ni najmanje nisu zanimali. Oduvek sam ih smeštao u koš sa ostalim komercijalnim smećem koje se slušalo devedesetih i otpisivao sam ih a priori sa svime što sam nazivao, inače, eurotrans. Ili kako je moja majka umela često da mi kaže: "E, sada si lupio i jedva ostao živ."Intervjue sam odradio pre nastupa sa obe grupe, a sa ekipom iz Thieverya smo se Bojana i ja posebno skompali. Maxi Jazz i Sister Bliss iz grupe Faithless su bili beskrajno šarmantni. Došlo je vreme za nastup.Thievery Corporation su bili baš onakvi kakve smo ih očekivali. Iskulirani, bez mnogo improvizacije, držali su se kursa koji su sebi zacrtali i to je izvedeno profesionalno. Nastup je trajao neobično dugo, a držanje istog tona sve vreme je davalo neku ritualnu notu u hali zbog koje su se svi njihali u jednom ritmu i ne primećujući svet oko sebe. Bili su kao neki vešti šamani koji su nas vodili na putu ka nekom prosvetljenju ili tako neka metafora, štatijaznam.
Reklame
Reklame