FYI.

This story is over 5 years old.

Stubac

Odrastanje uz Džona Stjuarta

Za mnoge, Stjuart je izgovarao ono što oni misle, samo što bi on to rekao mnogo duhovitije i pametnije i lakše je bilo složiti se sa njim. Bio je glas generacije kojoj je govorio ono što već znaju.
7.8.15

Džon Stjuart na Mitingu za očuvanje razuma. Foto via Wikimedia

Kad malo bolje razmislite, ne možete ni da se setite kada ste počeli da ga gledate. Emisija kao da je oduvek postojala, mogao sam sat da navijem: u sedam uveče repriza od prethodnog dana, a onda novi u 11 uveče, kreće taj dobro poznati pop-pank rif, scenografija deluje nekako zastarelo svemirski i jeftino u isto vreme: The Daily Show mu dođe nešto kao krevet u kome sam spavao kao tinejdžer. Naši roditelji su verovatno imali takav isti odnos prema Džoniju Karsonu ili Dejvidu Letermanu, ili novom broju magazina Mad kad im stigne poštom svakih par nedelja -parčence kulture istovremeno i univerzalno i samo za vas, način shvatanja sveta i njegovog ismevanja koji se toliko ureže u ličnost a da to ni ne primetiš, a ni ne smeta ti.

Reklame

Otkako znam za sebe, Džon Stjuart je na televiziji, i besan je na nekog ili nešto.

Njegov bes nije poput onog osvetničko-populističkog koji otelotvoruje Raš Limbo i ostala ekipa sa radijskih talasa, ljudi koji večno kukaju kuda ide ovaj svet a čim se, kao, našale, taj nepostojeći humor preraste u mrmljanje, pa čak i u neosnovani bes. On je besan kao što su obično samo ljudi u scenarijima Arona Sorkina besni - pametni, ponekad se rugajući sami sebi, pravednički besni i mrtvi ozbiljni kada je humor u pitanju.

Za mnoge je Stjuart izgovarao ono što oni misle, samo što bi on to rekao mnogo duhovitije i pametnije i lakše je bilo složiti se sa njim.

Tragove tog besa možete naći i u ceptećem klasiku "Nisi izabran" koji je Stjuart izgovorio pošto je Buš pobedio na izborima 2000. godine uz pomoć odluke Vrhovnog suda sa pet glasova za i četiri protiv. Brajan Anger, saradnik Daily Showa iz doba kada ga je radio Kreg Kilborn,ove nedelje piše u magazinu Slate, program je očigledno postao ozbiljniji posle 11. septembra. Jedan od najčuvenijih trenutaka emisije, onaj koji te zakuca u mestu i izazove suze, svakako je monolog kojim je Stjuart počeo prvu epizodu koja je emitovana pošto su avioni udarili u Kule. Samo primer:

I ova emisija je, generalno gledano… privilegija. Čak i sama ideja da možemo da sedimo ovako i pravimo se vickasti … ali nikada ne zaboravljajući činjenicu da je u ovoj zemlji luksuz ono što nam to omogućava, da je ovo zemlja koja omogućava otvorenu satiru. Znam da to zvuči kao nešto osnovno, nešto što se podrazumeva, ali se u suštini radi o tome: to je razlika između zatvorenosti i otvorenosti, razlika između slobode i tereta koji se nosi. Mi ne uzimamo zdravo za gotovo tako nešto, ne puštamo mašti na volju do kraja - i naša emisija se promenila, nimalo ne sumnjam u to. A šta je sada postala, e, to ne znam.

Iscrpljujuće je razmatrati u šta se pretvorila emisija. Svakog dana bi neki političar odvalio nešto glupo ili bi predložio neki užasan zakon koji pretvara siromašnu decu u hranu za bogatije vršnjake; svakog dana, Fox News bi okupljao goste koji ponavljaju da je Barak Obama Musliman ili da ljudi koji se žale na surovost policije treba da zaćute. Svakog dana bi se otkrivalo da ljudi koji imaju greše, da nisu u pravu, da iskivljavaju istinu ili, prosto, izmišljaju budalaštine i svakog dana, Stjuart i TheDaily Show bi ih ismevali. On je to radio 16 godina, četiri večeri nedeljno. Tako nešto zahteva ne samo neprekidno izvorište pisaca i dopisnika, već i beskonačan priliv ozbiljnog razmišljanja koje je omogućavalo Stjuartu da bude besan ili uznemiren - ili da glumi da je u takvom stanju - zbog svake nove bedastoće, svakog besmislenog stava i uvrede u beskrajnim medijskim ratovima.

The Daily Show je uz Džona Stjuarta proteklih deceniju i po neumorno i temeljno objašnjavao koliko smo sjebani i ko nas to sjebava. Jačali smo na taj način, kao kada bi nas nastavnik u srednjoj školi ozbiljno shvatio. Neko ti objašnjava vesti, i ti odmah ukapiraš o čemu se tu radi i zašto je to važno.

On je besan kao što su obično samo ljudi u scenarijima Arona Sorkina besni - pametni, ponekad se rugajući sami sebi, pravednički besni i mrtvi ozbiljni kada je humor u pitanju.

Lako je uživati i prihvatiti ovo izrugivanje zasnovano na besu ako ste određeni tip: dobro obrazovani, pratite vesti, verovatno vučete na levo, mladi ste i ubeđeni da svet može da bude mnogo bolje mesto. Osoba koja je bila na pragu zrelosti kada se dogodio 11. septembar i koja se jasno seća svega što je usledilo, bezbednosne mere uvedene preko noći na aerodromima i stadionima, ozbiljni ljudi na vlasti koji nam govore da krećemo u rat, hiljade i hiljade demonstranata koji ne žele da idu u rat - i sećamo se da su svi ti ljudi na ulicama bili u pravu, da je rat bio pogrešna ideja ili, u najmanju ruku, loše isplanirana akcija i u svakom slučaju, sve je sjebano, a ljudi na vlasti bili, u najgorem slučaju, ratni zločinci, a u najboljem, loše obavljali posao koji im je poveren, a nekim čudom su i dalje na vlasti.

Pročitajte i: Mrtav ili u zatvoru - breme crnog muškarca u Americi

Morali ste da se smejete svemu tome, čak i kada bi to bio gorak smeh s kojim niste znali šta ćete, a Daily Show vam je omogućavao da se i dalje smejete. I više od toga, biti fan Daily Showa značilo je povezati se sa plemenom ljutitih sanjara koji će jednog dana pobediti pleme Fox News i cinične smradove iz Republikanske partije i stvoriti Ameriku na koju bi mogli da budemo ponosni. Postavljanje na Fejsbuk snimka na kom Stjuart "obara" ili "raznosi" Saru Pejlin ili Bila O'Rajlija ili Glena Beka bilo je, na neki način, poruka koja svima stavlja do znanja:

Nikada neću da glasam za republikance, ali mi se ne sviđaju previše ni demokrate. Stalo mi je do jednakosti, stalo mi je da se razotkriju užasne stvari koje vlada i korporacije čine srednjoj klasi i siromašnima u ovoj zemlji. Zalažem se za dozvoljeni abortus i protivim se homofobiji. Znam da nas mediji lažu; znam da je 95 odsto onog što nam serviraju sranje. Da, glasao sam za Obamu, ali žalim što nije bolje obavio sve što je trebalo da uradi. Verovatno posedujem i neku duhovitu majicu. Jebeš Buša, jebeš rat, jebeš Patriotski zakon, jebeš rat protiv droga - sve bih to napisao na duhovitoj majici.

Reklame

Za mnoge, Stjuart je izgovarao ono što oni misle, samo što bi on to rekao mnogo duhovitije i pametnije i lakše je bilo složiti se sa njim. Bio je glas generacije kojoj je govorio ono što već znaju. Bez obzira što je on sam bio pripadnik generacije Iks, a obraćao se onima koji su sazreli u novom milenijumu, lik toliko tipičan za devedesete da je nosio farmerke i kožnu jaknu tokom kratkotrajnog tokšoua na MTV-ju.

Bio je toliko opšte-voljen da je čak i Njujork tajms objavio njegov profil 2008. godine pitajući se da li je on čovek kome Amerika najviše veruje; Kasnije ga je ovaj dnevnik poredio sa legendarnim novinarom Edvardom Marouom pošto je The Daily Show pomogao da se Kongres ubedi da finansira zdravstvenu zaštitu za pripadnike svih hitnih službi koji su se prvi našli na licu mesta 11. septembra. Smatrali su ga tako dobrim likom da se pojavio u emisiji Crossfire 2004. godine samo da bi se posrao po njoj a obožavaoci su ga veličali jer je pokrenuo temu koja je sve umešanje pretvorila u defanzivne budaletine.

Na, po svemu sudeći, vrhuncu popularnosti 2010. godine, organizovao je nešto što se zvalo "Miting za očuvanje zdravog razuma", zamišljeno kao parodija na iste godine održan miting koji je sazvao Glen Bek - ali su već do tada njegove tvrdnje da je samo komičar poprilično oslabile. Ne dovode se desetine hiljada ljudi u centar Vašingtona samo zbog fore. U tom času imaš novi pokret u rukama, gomilu ljudi koja čeka da im kažeš šta treba uraditi da bi bilo bolje.

I ja sam bio jedan od tih ljudi, skoro je sramota priznati. Bio sam u Vašingtonu sa svima njima - bilo je to godinu dana pošto sam diplomirao, radio sam neki šugavi posao, moja gajba je bila trula, privreda se raspadala a u raspravi o zdravstvenoj zaštiti samo su se smenjivale hrpe loših informacije, pa zašto se onda ne bih umešao u masu? Samo se sećam da sam bio toliko daleko od bine da nisam mogao ni da shvatim šta se događa, a onda me je masa razdvojila od prijatelja i oko mene je bilo toliko ljudi da mi je mreža pala zbog preopterećenosti. Vratio sam se u Njujork jednim od onih autobusa koje je obezbedila Arijana Hafington—iz ko zna kog razloga — i to bi bilo to. Ali, šta sam uopšte i očekivao?

Nije njegova krivica što je ta mešavina besa i nade pronašla publiku, niti je kriv što su vesti svuda bile toliko loše i nepoštene da mu nikada nije nedostajalo materijala.

Džon Stjuart je mogao da vam objasni na šta treba da se ljutite i zašto, i bio je toliko dobar u tome, mešavinom besa, nade i šarma, da ste skoro mogli da ubedite sebe da je ispravnost dovoljna, da će vaš lični koktel besa i nade magično procvetati i izroditi se u novi svetski poredak. Nije on kriv što ste se tako osećali, baš kao što nije kriv što je njegova mešavina besa i nade pronašla toliku publiku, ili što su vesti na kablovskim televizijama bile toliko loše i nepravične da mu nikada nije nedostajalo materijala.

_____________________________________________________________________ Pogledajte VICE Srbija film "Zašto volim da vozim skejt"

__________________________________________________________

Da nije rekao svojoj publici kome da veruje i kako da ih izabere, da nije lično stvorio opipljiv politički pokret, možda bi se pomislilo —pa, on je bio samo komičar, kako je stalno ponavljao svima koji su hteli da čuju. I ako je, tokom komičarskih dana, zaista postao čovek kome se najviše veruje u informativnom svetu, onaj kome smo se okretali u potrazi za razumom u trenucima nacionalnog ludila poput pucnjave u crkvi u Čarlstonu, onda to mnogo više govori o manjku heroja među nama nego o zaostavštini jednog voditelja i autora na kablovskoj televiziji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu