VICE u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević": Svako se plaši svog mogućeg ludila

Tradicija Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" tolika je da u narodu već decenijama ima i nadimak. Jednostavno, Laza. Međutim, kada nekome ili nečemu tepate, to je obično od milošte, zbog osećaja bliskosti ili povezanosti. Što u odnosu društva prema ovoj, najstarijoj psihijatrijskoj ustanovi na Balkanu, nije slučaj.

Stigmatizacija svega što ima veze sa Lazom, posebno ljudi koji unutra "zaglave" (kako se to kod nas lepo kaže), traje gotovo koliko i sama bolnica. "Ludačke košulje" ne upotrebljavaju se još od sredine dvadesetog veka, ali retko ko u Srbiji i dalje ne pomisli na njih kada pomisli na Lazu. Jednostavno, psihijatrija nije grana medicine koja je jednaka ostalim, već su to oboljenja kojih se treba stideti.

Stanje u psihijatrijskim ustanovama i uslovi lečenja dugo su doprinosili bauku koji i danas okružuje duševne bolesnike. Ipak, poslednjih nekoliko godina vidljive su promene - koraci ka poboljšanju uslova u bolnicama i borba za destigmatizaciju mentalnih oboljenja.

Zbog toga smo tokom naše posete Klinici "Dr Laza Lazarević" razgovarali i sa direktorkom prof. dr Slavicom Đukić Dejanović. Nju nije potrebno posebno predstavljati - bivša ministarka zdravlja i predsednica Narodne Skupštine Srbije, pa čak i predsednica države (kao vršilac dužnosti u aprilu 2012. godine), visoka funkcionerka Socijalističke partije Srbije, ali pre svega, kako je uvek isticala, lekarka, neuropsihijatar, koja nikada nije odustajala od svojih pacijenata.

VICE: Počnimo od najvećeg problema sa kojim se susreću vaši pacijenti - stigmatizacijom. Gde je duševnim bolesnicima mesto u srpskom društvu?

Prof. dr Slavica Đukić Dejanović: Nažalost, mi, kao društvo, visoko stigmatizujemo osobe sa mentalnim smetnjama. Ja, kao stručnjak, imam i objašnjenje. Znate, u kolektivnom nesvesnom kod svakog od nas je strah od ludila. Čovek se zapravo plaši sopstvenog mogućeg ludila, i potpuno je u pravu. Nema čoveka koji na nekoj tački ne može mentalno da oboli. Taj strah je jedan od razloga. Sa druge strane, nije sramota da neko ima gnojevu anginu, ali je sramota da se nekome razboli duša. To krijemo, pa čak i kada je naš srodnik u pitanju. To dovodi do toga da se ljudi sa komplikacija javljaju kasno, umesto da se jave na početku, kada bolest može mnogo uspešnije da se leči.

Razmišljajući o stigmi i razlozima zbog kojih je sveprisutna u našem društvu pomislio sam na to da kada bi neko čuo sve ono što mi prođe kroz glavu tokom samo jednog dana, lako bi posumnjao u moju psihičku stabilnost.

Tako je. Naši pacijenti često imaju utisak da im neko čita misli, pa možete li samo zamisliti koliko oni pate? Jer, to što je nama u glavi, u mislima, to je samo naše. To je neki naš intrapsihički kapital koji kada bismo rekli naglas, svi bi nas proglasili ludim. Dakle, sa jedne strane imaju taj utisak, a s druge, dajemo im stare lekove koji ih stigmatizuju, i na kraju čovek zbog straha od sopstvenog ludila, sopstvene psihoze, beži od takvog pacijenta, neće da zna za njega te ga gura pod tepih kao problem.

Osoba koja oboli je ostavljena. Neće dobiti posao, retko će imati prijatelje. Neke bolesti su hronične, neke doživotne, a neke su samo faza. Početni entuzijazam, čak i članova porodice, jenjava. Na kraju, oni, zapravo, imaju samo nas. U borbi protiv stigmatizacije, država Srbija je 2013. godine donela Zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama, i on je počeo da se primenjuje. Mislim da su ti prvi koraci uspešniji, zahvaljujući nevladinom sektoru i primeni zakona, počele su malo da se menjaju stvari.

U kom smeru?

Mlađa generacija, za razliku od starije, nema problem sa različitostima. Na primer, gej populacija im je bliska.Tako je i u slučaju osoba sa mentalnim oboljenjem, imaju manje problema da se druže sa nekim ko je nekada imao takvih problema. Mi sada imamo moćne lekove i nefarmakološka sredstva kojima pacijenta možemo da dovedemo u takvo stanje da samo onaj ko ga dobro poznaje primećuje neku malu razliku. Dakle, on može da bude vrlo funkcionalan. Ali problem nastaje zato što njega niko ne prihvata, pa je on u riziku da se opet vrati u psihijatrijsku ustanovu.

Primena zakona u Srbiji je uvek priča za sebe. Šta se još preduzima, i šta bi još moglo da se uradi?

Na Klinici postoji "otvoreni četvrtak". Tog dana nije potreban nikakav papir, uput ili osiguranje da bi svaki građanin mogao da porazgovara sa stručnjakom o nekom problemu i da to bude vezano profesionalnom tajnom. Ljudi često vole da pitaju, ali da ih niko ne vidi, pa smo otvorili i telefon, svakog dana od 14h do 15h na koji bilo ko može da se javi i da razgovara o nekom psihičkom problemu, strahovima, nesanici.

Ono što je posebno važno je da i zajednica mora da brine. Mi smo u Paliluli pokrenuli pilot program. Primetil smo da je to opština iz koje nam se najveći broj osoba vraća u Kliniku, i da su često ovde kod nas, u Lazi. Sa Domom zdravlja, centrom za socijalni rad, policijom i porodicama, napravili smo dogovor - na koji način će oni u društvu da ih prihvate i pomognu. Da policajac ne pokazuje značku i lisice, nego da bude u prijateljskom odnosu sa čovekom, jer on prati ulicu u kojoj on živi. Da ga pita: "Drugar kako si, jel si išao na kontrolu?" Naši pacijenti kada redovno primaju terapiju, mogu da budu neupadljivi i vrlo funkcionalni.

Kakvi su rezultati tog pilot programa?

Ima rezultata. Broj povratnika u bolnicu se drastično smanjio za godinu dana. Nažalost, mi nemamo kadrovskog potencijala za više, sve to radimo u okviru regularnog radnog vremena i, naravno, volonterski. Mislim da će država morati da prepozna taj rad u zajednici kao jako bitan i za destigmatizaciju i za pomoć takvim osobama.

Zaštitnik građana Saša Janković je, prošle godine, pohvalio stanje u Klinici i ocenio uspešnim prve korake ka deinstitucionalizaciji. Šta taj proces podrazumeva?

Da onaj ko mora da bude ovde, a uvek će neko morati da bude ovde, treba da ostane što kraće. Dakle, treba da svedemo boravak na mesec ili dva, a ne da oporavak traje mesecima i godinama. Tu smo, zaista, što i parametri pokazuju, napravili fantastične pomake. Naš prosek lečenja je sada ispod dva meseca, a nekada je bio i po pet do sedam godina.

I sam sam, posebno kao mlađi, mislio da je karta za Lazu u jednom pravcu.

To nije tačno, karta nije u jednom pravcu. Naprotiv, povratak je vrlo brz i to u zajednicu. Klinika je u fazi rekonstrukcije, želimo da se čovek oseća kao da je zaista došao u bolnicu, a ne izdržavanje neke kazne. Ranije su uslovi prosto bili nedostojni čoveka. Od švajcarske vlade smo dobili izvandrednu pomoć od preko dva miliona evra. Padinska skela koja je prostornom i građevinskom smislu najteži deo Laze, se sada upravo rekonstruiše tako da ćemo za par meseci imati potpuno obnovljene objekte, uređen park. I ono što je jako važno, poslednje dane ili nedelje u ovoj ustanovi naši timovi koriste da stupe u kontakt sa porodicom, zajednicom i na taj način socijalna rehabilitacija počinje već ovde, kod nas, na Klinici.

Kakvu ulogu porodica ima u izlečenju?

Tamo gde postoje funkcionalne porodice, koje su još uvek zainteresovane za svoje članove, mi imamo najbolju saradnju. Oni dobijaju određena uputstva kako da se ponašaju. Takođe, pravimo i individualne planove jer je kod nekih pacijenata duhovnik kao terapeut, znači vezan je za crkvu, kod drugih to može da bude radnik Centra za socijalni rad ili izabrani lekar. Na taj način pravimo planove sa kim ćemo sarađivati i na koji način, posebno kada su u pitanju mladi ljudi kod kojih još nije došlo do posledica. Rano rehabilitacioni socijalni rad je kod nas veoma razvijen.

Kakvo je stanje kada su u pitanju mladi? Ima li povećanog broja omladine među vašim pacijentima?

U Lazi se leče uglavnom mladi ljudi. Prve ozbiljnije psihoze se događaju u mladosti pa otud i onaj pežorativni naziv "mladalačko ludilo", odnosno mladalačka psihoza. Zbrinjavamo mlade, ili relativno mlade, jer oni ponekad predstavljaju opasnost po sopstveni ili život drugih ljudi. Tako je zbog bolesti, pa nekada moramo pribegavati prinudnim hospitalizacijama. Ali ono što ohrabruje da je mladi ljudi dolaze po savete. Dobrovoljno. Imaju želju da dođu i razgovaraju više nego neka srednja i starija generacija, koja se toga stidi.

Zato i mislim da su mesecima unazad pravljeni koraci ka destigmatizaciji. Mi imamo jedan bedž na kome piše "I ja idem u Lazu" i onaj smešak koji govori da to nije ništa strašno, da je to nešto što prija. Ilustracija da se u Lazu ide, ne samo po lek, nego savet, razmišljanja, razgovor sa stručnjacima. Naš odnos sa pacijentima je vrlo delikatan, psihijatri i naši saradnici su, u stvari, prijatelji pacijenata.

Kakvo je vaše mišljenje o medikamentima koji su u upotrebi? Čini li vam se da se sa nekim teškim lekovima počinje prerano?

Ono što naše pacijente dodatno stigmatizuje su lekovi, kojima dugujemo veliku zahvalnost, ali koji su stari više od jednog veka. Lek Largaktil pvi put je primenjen 1952. godine. On smiruje bolesnike, uklanja patološke sadržaje ali on zbog njih bali, ukočen je, upadljiv. On hoda sitnim koracima sa polu savijenim rukama i nogama i ljudi se njega plaše. Deluje kao robot koji bali, ima okruglo lice i preplavljen je znojem. I to sve zbog neželjenih efekata leka. Danas imamo savremenu medikaciju i mi vodimo ogromnu borbu da ti lekovi budu dostupni našim pacijentima baš kao što je savremena terapija dostupna endokrinološkim ili kardiološkim bolesnicima.

Ali vidite, naš Fond za lekove za naše bolesnike izdvaja 1.9 odsto, hrvatski 4, albanski 5, neki čak i 7 ili 8 odsto budžeta. Mi još uvek koristimo mnogo starih lekova koji stigmatizuju. Lečenje, po postavljanju dijagnoze, treba da počne što pre, jer su mnoge naše bolesti sa velikim i trajnim trajnim posledicama po kogniciju, pamćenje, memorisanje, dobro funkcionisanje. Što se pre počne sa valjanom terapijom veća je šansa da se pacijent vrati u radnu, životnu sredinu i da nastavi sa svojim obavezama. Imamo lekove koji se daju jednom mesečno, lekovi koji se daju petnaestodnevno, što su novi oblici za pacijente koji uviđaju da nema potrebe da piju lekove. Tako da, nauka je dala dosta mogućnosti za kvalitetniji pristup.

Može se reći da je Laza jedan od najstarijih srpskih brendova.

Ovo je najstarija psihijatrijska bolnica na Balkanu, koja je još 1861. godine počela da se bavi mentalnim smetnjama. Tako da je ova bolnica obavezujuća za jedan emotivni, stručni i zaista valjan posao. To okuplja ljude koji vole ljude i koje vole svoj posao i znaju ga.

Ovo je ustanova gde je dvadeset dvoje lekara na raznim oblicima usavršavanja, doktoratima, supspecijalizacijama. U Lazi, od 900 psihijatara koliko ih ukupno ima, stotinu radi. Prema tome, deseti deo celokupne srpske psihijatrije je u Lazi, što je kadrovski jedan vrlo respektabilan sastav. S druge strane, lokacijski i sadržajno neophodan za Srbiju.

Šta su prednosti, a šta mane toga što je Klinika smeštena u centru dvoipomilionskog grada?

Dobro je što se nalazi u centru jer kada izolujete neku kliniku onda je to tamo negde iza, i tamo se teže ide. Lakše se, čisto i fizički, a i psihološki dođe u centar - pa tu je i hirurgija i ove "respektabilne" grane, gde nije sramota otići. Teško je što nemamo park, niti mogućnost da pacijenti izađu i provedu bar tri, četiri sata dnevno na vazduhu. Nego se dovijamo. Ali nabavili smo neke sprave od DIF-a. To je za sada zaista neka improvizacija ali se nadam da će nam grad Beograd pomoći da sredimo prostor, da će pacijent moći da izađe i bude u komunikaciji sa drugim ljudima koji ovde prolaze.

Kada ste, posle predsedavanja Narodnom skupštinom, došli na mesto direktorke Klinike, bilo je raznih pokušaja duhovitosti u smislu da "vam posle Skupštine rukovođenje psihijatrijskom ustanovom neće teško pasti". Šta je tu istina? Pada li vam teško, i šta vam više prija?

Ja se nikada od svojih pacijentata nisam odvajala, čak i kada sam obavljala najozbiljnije državne funkcije - petak, subotu i nedelju sam koristila za ogroman broj komunikacija sa pacijentima. Njima dugujem sve što znam o psihijatriji. Ona se uči od inteligentinih pacijenata. Ne samo iz knjiga, iz knjiga uče svi. I pravo da vam kažem, ja uživam u svom poslu. Obožavam svoj posao. Ujutru kada uđem u bolesničku sobu i kada vidim kako mi je pacijent koji je prethodnih dana bio uznemiren, nije spavao pa je sada bolje - to je jedan korak do njegovog normalnog života. To je jedna takva satisfakcija koju ne može nijedan politički čin da pruži čoveku.

Hvala na razgovoru.

Hvala vama.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu