Da li nas tehnologija navodi na promiskuitet?

Vanity Fair je letos objavio članak u kom je aplikaciju Tinder označio kao pokretača "apokalipse klasičnog zabavljanja". Nedugo zatim, prevejani paničar AIDS Healthcare Foundation počeo je da objavljuje oglase u kojima sugeriše da korišćenje Tindera dovodi do porasta broja seksualno prenosivih bolesti. Zaključak je ovde jasan: kao aplikacija koja povezuje korisnike sa teoretski neiscrpnim izvorom voljnih seksualnih partnera, Tinder je korisnike pretvorio u nezaustavljive seksualne robote koje ne zanima ništa drugo sem da obezbede novu neobaveznu šemu (očigledno toliko zaluđeni požudom da se ne sete da stave kondom).

Lako je razumeti atrakciju jednog tako prostog stava, što bi moglo da objasni zašto se isti argument upotrebljavao toliko puta pre, u slučajevima najrazličitijih oblika seksualne tehnologije.

Čitavu deceniju ranije, u svojoj knjizi Pornified Pamela Pol je tvrdila da onlajn porno industrija, tada još u začetku, uništava našu sposobnost da uživamo u ozbiljnim vezama. Negde u isto vreme, Arijel Levi je na sličan način bio ubeđen da je popularnost kulture vulgarnosti stvorila generaciju " ženskih šovinističkih svinja ". Vredi napomenuti da je samo dve godine pre nego što se Vanity Fair dohvatio Tindera, isti časopis bio podjednako zabrinut zbog destruktivne moći seksualnih poruka preko društvenih mreža .

Kao kultura, imamo običaj da se plašimo navodno dehumanizujućeg potencijala tehnologije i seksualnosti. Društvene mreže i "pametni" telefoni, rečeno nam je, oduzimaju nam našu sposobnost da uspostavimo iskrene i lične veze sa drugim ljudskim bićima — da ne pominjemo kompjutere, televiziju i telefone, koji su i sami svojevremeno izazvali određene stepene tehnološke panike.

Isto tako, prevelika izloženost seksu navodno će nas pretvoriti u plitke prostake željne telesnih uživanja, nesposobne da se na bilo koji način prepuste iskrenoj ljudskoj intimi. A kad tehnologija i seks udruže snage, ne možemo da ne strahujemo da će krajnji rezultat biti katastrofalan — pod pretpostavkom, naravno, da mnogo seksa sa mnogo različitih ljudi doživljavate kao definiciju katastrofe.

A opet je najveći deo naših uverenja zasnovan na utiscima pre nego na činjenicama. Mi "znamo" da će aplikacija koja potencijalno može da omogući brojne večeri bahanalija i beskrajnog anonimnog seksa izvući ono najprizemnije iz nas, pa smo onda ubeđeni da to vidimo i na delu, čak i ako toga zapravo nema.

A ako smo nekim čudom zaista promiskuitetniji nego što smo bili (a porota još zaseda po tom pitanju), nema načina da utvrdimo je li Tinder (ili seksualne porukice ili onlajn pornografija ili bilo koja druga tehnološka novotarija) suštinski uzročnik problema. Kao što mi je u mejlu rekla doktorka Debi Herbenik, lekar za seksualno zdravlje sa Univerziteta Kinsi: "Nema pravog načina da se utvrdi kako je to tačno 'tehnologija' promenila broj seksualnih partnera… pošto se mnoge stvari menjaju sve vreme."

Kao što su "pametni" telefoni omogućili diskretno i lako razmenjivanje poruka seksualne sadržine, a aplikacije za povezivanje ljudi omogućile seks po potrebi, tako su i brojni drugi faktori promenili naše svakodnevne živote. Koji od njih su mogli da utiču na seksualno ponašanje? Herbenik navodi promene putovanja, strukture veza, demografskih brojki i javnog zdravlja kao moguće faktore koji su uticali na naš neprestano promenljiv odnos prema seksu.

Na primer: kako se prosečno godište stupanja u prvi brak pomerilo i za muškarce i za žene ( od tri do četiri godine posle 1990. godine) , ne iznenađuje da se povećao i broj seksualnih partnera i kod jednih i kod drugih. Duže vreme provedeno van veze može da se pretvori u više vremena posvećenog akciji, naročito kad društveni običaji postanu opušteniji i liberalniji (pomenute promene u demografiji stanovništva). Ali budući da je izuzetno teško istražiti svaki od ovih faktora za sebe, teško je i definitivno zaključiti koliko je uticaj svaki od njih do sada izvršio.

Što ne znači da tehnologija ili društvene promene nemaju direktnog uticaja na seksualno ponašanje. Najjasnije korelacije se, međutim, dešavaju kad su te promene direktno povezane sa samim seksualnim činom, a ne sa nebuloznom idejom potencijalnog pristupa većem broju partnera. Kao što osnivači lezbejske društvene aplikacije Her vrlo dobro znaju , puko omogućavanje pristupa velikom broju potencijalnih partnera ne znači automatski da će svi seksualno da se omaste. Ljudi koje zanima da se dokopaju niza poluanonimnih seksualnih partnera obično nalaze načina da to urade sa ili bez "pametnih" telefona (jeste li zaboravili na muvanje po kafićima?); a oni među nama koji su monogamnije nastrojeni neće preko noći postati razbludni samo zato što odjednom shvate da možda više od jedne osobe želi seks s njima.

Pogledajte i naš dokumentarac o tome kako izgleda hakovati auto:

Ali kad se realni rizici u vezi sa seksom promene, to je onda već druga priča. Ne može se poreći da je izum anti-bebi pilule, koja je ženama omogućila da kontrolišu plodnost i upuštaju se u seks bez straha od neželjene trudnoće, imao uticaja na seksualno ponašanje. Na drugom kraju spektra, HIV panika osamdesetih i devedesetih, koja je za mnoge neobavezni seks pretvorila u nešto čega se treba plašiti, "ohladila" je slobodnije običaje seksualno liberalnih sedamdesetih.

Ako zapravo postoji neka seksualna tehnologija koja je zaista omogućila "kulturu neobaveznih veza" o kojima kukamo već više od decenije, onda bi to mogli biti lekovi i tretmani koji su virus HIV-a od zastrašujuće smrtne presude pretvorili u podnošljivo hronično stanje. Na isti način na koji su pojavljivanje antibiotika i kontracepcije sredinom veka potpomogli izbijanje seksualne revolucije, uspešnije lečenje virusa HIV-a (kao i gardasil, naprednija kontracepcija i stari dobri kondom) mogu podstaći slobodnije ponašanje tako što će seks učiniti bezbednijim nego tokom panike devedesetih — ali jeste, to ne čini nešto posebno uzbudljivo štivo u Vanity Fair-u.

Naravno, ništa od toga ne znači da Tinder ili seksualne poruke ili onlajn pornografija ili kakve god da nam se libidozne tehnološke novotarije smeše u budućnosti, nemaju uticaja na nečije seksualno ponašanje. Taj uticaj je samo verovatno izraženiji kod pojedinca, nego na društvenom nivou.

"Kod svojih studenata na koledžu vidim da određene stvari — na primer, Tinder ili Grindr — radikalno menjaju seksualno ponašanje kod jednog vrlo malog broja ljudi, ali kod većine vrlo verovatno nema nikakvog uticaja na seksualno ponašanje", kaže Herbenik. "Dakle, ima li bilo kakvog uticaja? Naravno, samo povremeno i na mali procenat ljudi. Ali uticaj na veliki segment populacije? Ne baš."

Šačica anegdota o promiskuitetnim korisnicima Tindera koji zapate hlamidiju može biti dovoljna osnova za histerično izbečeni članak o novom trendu. Samo ga nemojte pomešati sa pravim trendom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu