Preživela sam zezanje sa poznatim narko-dilerom u Meksiku

Playa del Carmen u Meksiku je turističko naselje 45 minuta od Kankuna. U prethodnih desetak godina, uglavnom zahvaljujući posetiocima lokalnog BPM festivala, pretvorilo se u međunarodni centar za okupljanje fanova dens muzike – i skrovište za sve one koji bi da se izgube u masi.

Moj dodir sa tamnom stranom Plaje počeo je u oktobru 2013, dok sam radila kao konsijerž u kompaniji koja iznajmljuje luksuzne vile turistima spremnim da izdvoje preko 3,000 dolara dnevno. Bila sam zadužena za rezervacije i informacije, ali trebalo je i da se postaram da naši gosti dobiju sve što požele. Posao sam dobila kad je moja porodica iznajmila jednu od tih vila; tekila mi je pomogla da shvatim da neću da se vratim u školu, pa sam prosto pitala vlasnika kompanije da li ima neko radno mesto za mene. Ispostavilo se da ima. Mesec i po kasnije, ukrcala sam se na let u jednom pravcu iz rodnog LA do Meksika.

Playa del Carmen je mali grad, a tokom mog tromesečnog boravka bila sam u kontaktu sa raznim ljudima sa raznih strana sveta. apatridi, nomadi, internacionalni klaberi, čak i kriminalci koji su se krili od federalaca. Pa ipak, samo priču o Mići* nikad neću zaboraviti jer mi je to bio prvi (i verovatno poslednji) pogled u skriveni, glamurozni svet trgovine drogom. Čak i više od pogleda – tih par nadrealnih nedelja provela sam kao lik iz Mićinog sveta, potpuno uvučena u život međunarodnih dilera droge.

Miću sam srela u januaru 2014., kad je iznajmio petosobnu vilu na plaži. Visok, zgodan, i dobro obučen, nosio se kao mlađi policajac. Privukao me je zato što je bio otelotvorenje tradicionalne muškosti, izvajanog tela, mafijaške harizme, jake vilice koju bi stezao kad god je ljut ili zamišljen. Iz uvodnog upoznavanja, saznala sam da je iz Manitobe u Kanadi, istočnoevropskog porekla, i ranih tridesetih godina.

Mića je došao sa drugom Timom, kome je ovaj izlet do Meksika bio prvi put da je napustio Kanadu pošto je veći deo mladosti odrobijao zbog pokušaja ubistva. Tim je imao 29 godina, ali bio je energičan kao tinejdžer – kao da je prestao da sazreva u zatvoru.

Moja veza sa Mićom od početka je bila nekonvencionalna. Još pre nego što sam stigla da njega i Tima povedem u obilazak vile i izbrbljam svoju standardnu konsijerž priču, Mića je izvukao plastičnu kesu iz džepa, rekavši da u njoj ima 75 pilula ekstazija i jedan karton esida. Bila sam na trenutak šokirana, ali mi je to diglo adrenalin. Mićina drskost mi je dobro došla posle svih bogatih snobova i ludih mama sa kojima sam se te sezone nosila.

„Hoćeš malo?"

„Može."

Dao mi je pet tableta ekstazija.

Nisam razumela zašto bi neko sa sobom vukao toliku količinu droge, pa sam ih pitala čime se bave. Rekao je da rade u građevini, i izvukao tri mobilna telefona. Nastavila sam da ispitujem: „Znaš, ova vila prima do deset osoba. Zar ste samo vas dvojica?" Mića mi je objasnio da treba da mu dođe prijatelj iz Kolumbije sa nekim devojkama.

Dan kasnije, pojavile su se dve najlepše žene koje sam u životu videla i predstavile se kao Lorena i Mari. Kao da su bile iz nekog video spota; lice Sofije Vergare i telo Niki Minaž. Nosile su tesne majice i šorceve preko bikinija, duge veštačke nokte, i mnogo nakita. Misteriozno su izjavile da su njihove usluge „iznajmili za žurku preko nedelje"

Devojke su bile ljubazne prema meni. Sve smo volele elektronsku muziku i putovanja, a Lorena mi je pokazala snimke svojih DJ nastupa iz rodnog grada u Kolumbiji. Osim toga, malo smo komunicirale – devojke su veći deo vremena provele praveći selfije i šmrčući neki prašak direktno iz kesice. „Ningunas personas en Colombia les gustan cocaine" – „Niko u Kolumbiji ne voli kokain" – rekla mi je Mari. Umesto toga koristile su 2C-B, sintetičku drogu sličnu MDMA.

Dan posle njih dve, pojavio se Mićin drug Ivan – takođe iz Kolumbije. Ostavio je kofere u hodniku i iz njih izvukao još droge, kao i par hiljada u novčanicama od po sto dolara; usput je pomenuo da je novac kvalitetno falsifikovan. Objasnio je da su ga zadržali na aerodromu u Kankunu zbog saobraćajne kazne koju nije platio u Majamiju.

Mića kaže da je Ivana upoznao pre nekoliko godina u Gvadalahari i da se od tad druže. Ivan mu je praktično bio desna ruka kad god bi svratio u Meksiku; primarno je bio zadužen da mu prevodi šta kaže njegov harem latino lepotica, da ih sve razvozi, i brižljivo organizuje sve noćne izlaske.

Mići sam se odmah dopala – možda zato što sam bila jedino žensko sposobno da komunicira na engleskom. Više puta nas je sve izveo u klubove kao što su Mamita's, Kool Beach Club, Canibal Royale, i La Santanera. Bližilo se vreme BPM festivala pa su di-džejevi uglavnom puštali andergraund haus i tehno. Mića je bio više u Vegas fazonu, ali bilo mu je i ovo OK uz devojke i šampanjac.

Kad god bismo se pojavili u nekom klubu, odmah bi počeli da nas tretiraju kao članove kraljevske porodice. Doneli bi nam Moet, ali Mića to nije tolerisao, pa bi ga kao zamena odmah stigao Dom Perinjon. A račun? Bar 10,000 dolara, uvek u kešu. Svake večeri bi na meniju bilo dosta droge, astronomski skupih obroka, i kolumbijsko-kanadskog seksa. Bio je to vrhunski nesmotren hedonizam, kao u Spring Breakers, a ja sam iskreno uživala u svakom trenutku.

Par dana pre nego što će otputovati, Mića je odlučio da iznenadi prijatelje u Gvadalahari posetom. Ivan se sa devojkama vratio u Kolumbiju, pa smo ostali samo Mića, Tim, i ja. Odmah se pojavio problem: nisu mogli da plate avionske karte jer su hteli da izbegnu elektronski trag. Posle svog tog vremena koje smo zajedno proveli – Mića mi je sve vreme dozvoljavao da im se prišljamčim – osetila sam potrebu da im pomognem. Tu sam već razumela da Mića verovatno nije neki bogati građevinar, ali toliko mi je prijalo njihovo društvo da nisam previše razmišljala u tom pravcu.

Ponudila sam da platim svojom karticom, a oni da mi zauzvrat daju keš. Učtivo su odbili. Na kraju mi je Mića dao 1,000 pezosa (stotinak dolara) da odem lično do aerodroma u Kankunu i platim u kešu dve karte do Gvadalahare, za njega i tima.

Posle Meksika, Mića se vratio u Kanadu a ja u LA. Sledećih šest meseci smo ostali u kontaktu koristeći Whatsapp. Bilo mi je uzbudljivo da imam za prijatelja jednog misterioznog opasnog tipa, koji je radio na daleko višem nivou od malih dilera koje sam znala po Meksiku ili Kaliforniji. I dalje nisam znala kojim poslom se tačno bavi, ali ni to nije dugo ostalo tajna.

U avgustu iste godine, Mića mi je javio da stiže u LA na mesec dana odmora, i da će možda uložiti u lanac restorana El Pollo Loco – čuo je da imaju jako dobru meksičku piletinu. Mislio je da otvori jedan u Manitobi.

Ponudio mi je 150 dolara dnevno, plus troškovi, da radim za njega kao vozač tokom te posete. U to vreme nisam bila zaposlena, pa mi je ponuda prilično primamljivo zvučala. Uz to, ako budem radila za Miću, to bi značilo da ćemo stalno biti zajedno, a ništa mi više nije trebalo. Uvek sam se ložila na opasne tipove; Mića je bio zgodan i dobar prema meni. Sudeći po vremenu koje smo proveli zajedno u Meksiku, znala sam da je zabava u LA bila praktično zagarantovana. Jeste, znala sam i da verovatno radi nešto mutno, ali toliko me je opčinio da nisam razmišljala u tom pravcu. Samo sam rekla sebi pa šta, niko nije savršen.

Prvih par dana u Los Anđelesu bili su sjajni. Odvela sam ga par puta u El Pollo Loco, i svidelo mu se. Bili smo na plaži, u Santa Monici, u Holivudu. Svratili smo u Fred Segal gde mi je kupio nakit i platio debelim svežnjem novčanica. Baš kao i u Meksiku, svi troškovi plaćani su u kešu da ne bi ostao trag.

Ali jednog dana je prosto nestao. Planirali smo da odemo u Malibu, ali uopšte se nije javljao. Pomenuo je dan ranije da bi mogao da se nađe sa nekim prijateljima, pa sam pretpostavila da je zaglavio u Playhouse ili Greystone Manor u Holivudu – u klubovima koje je hteo da poseti. Nisam mnogo brinula.

Kasnije te večeri, u panici mi je uputio niz poruka i poziva; hteo je da se nađemo na parkingu nedaleko od njegovog stana. Preko telefona je i dalje zvučao samouvereno i mirno, ali ipak se u glasu osećalo da nešto nije u redu.

Kad sam stigla, uskočio je na prednje sedište i rekao „Samo vozi", bez objašnjenja. Spustio je sedište do kraja, da mu se lice ne bi videlo kroz prozor, a povremeno bi se osvrtao preko ramena. Nisam ništa razumela, ali bilo mi je uzbudljivo, kao da sam bila u nekom holivudskom blokbasteru.

Najzad, na desetak milja od stana, Mića se uspravio. Tražila sam da mi objasni šta se dešava, pa mi je rekao da su noć ranije FBI, DEA, i lokalna policija upali u njegov stan i zaplenili 300,000 dolara u kešu. Pratili su ga otkako je sleteo u LA, i videli ga da priča sa „nekim sumnjivim tipom u sombreru". Samo to je naveo kao razlog za raciju, ali shvatila sam o čemu se radi.

Mića je rekao da su ga prethodne večeri držali pritvoru, ali je uspeo da plati nekome da položi kauciju da bi izašao tog jutra, par sati pre nego što sam došla po njega. To je objasnilo zašto nije bio dostupan.

Hteo je da ga vozim do advokata, gde bi nekako našao način da se hitno vrati u Kanadu. Ali tu sam već počela da histerišem jer je situacija bila ozbiljna.

„Ako hoćeš da te vozim, moraš prvo da mi kažeš šta koji kurac stvarno radiš," zahtevala sam, zabrinuta za sopstvenu bezbednost.

„Daj telefon," rekao je i pogledao me oštro svojim prodornim plavim očima.

Dala sam mu telefon, a on ga je isključio i stavio u džep.

„Valjam moli i hors," rekao je nonšalantno.

„Aha, pa dobro," promucala sam, šokirana priznanjem.

„Jebote, ubiću te ako kažeš nekome," rekao je kroz smeh. Nekako sam osetila da se ne šali u potpunosti.

Iz nekog razloga mi je laknulo posle ovog „priznanja", znala sam da bar nisam luda, da Mića nije samo neki divlji građevinski tajkun sa finansijskim problemima. Tvrdio je da nisam u opasnosti, a nekako sam mu i dalje verovala.

Odvezla sam ga do advokata i ubedila sebe da ne radim ništa protivzakonito, da mogu uvek da kažem da nisam ništa znala. Advokat je radio u Van Najsu; pretpostavila sam da odatle takođe brani lokalne narko-bande, ili Van Nuys Boys ili Pacoima Piru Bloods. U čekaonici se pojavio mršavi tip u poslovnom odelu sa nabudženim satom. Uveo je Miću u kancelariju, a kad su izašli, imali su dobre vesti. Advokat je znao kako da ga pošalje u Kanadu, ali to će ga koštati 35,000 dolara – skupi su ti satovi i odela.

Kad smo izašli, Mića je obavio još par poziva sa telefona za jednokratnu upotrebu; dogovorio je da dve devojke iz Manitobe dan kasnije dođu u LA i donesu mu keš, kao i još telefona.

Čak i kao naivna, avanturistički nastrojena devojka od 22 godine, tu sam shvatila da je vreme da se udaljim od Miće pre nego što me uvuče u još neke mutne radnje. Pošto smo se razišli, pozvala sam tatu iz kola i pitala ga za savet. On je kao roditelj uglavnom radio po „lako ćemo" principu, ali kad je čuo šta se dešava, iskreno se zabrinuo. Preporučio mi je da obrišem Mićine kontakt informacije iz telefona dok nisam i sama dospela u policijski dosije, da ne bi počeli da me prate, ili ko zna šta sve još.

Dan kasnije, poslala sam Mići poruku i javila mu da ću biti van grada neko vreme. Slagala sam ga da planiram da se vratim u Meksiko, pa možda neću biti dostupna . Rekao mi je da uživam, da mu se javim kad stignem, i da ćemo se možda opet videti u Meksiku. Sa oklevanjem sam obrisala sve njegove brojeve telefona, a kasnije promenila i svoj.

Od tog prijateljskog rastanka, nikad više nisam čula ni videla Miću. I danas se desi da pomislim na njega. Ponekad ga potražim na američkim i kanadskim lokatorima zatvorenika, u nadi da ću saznati šta se desilo, ali bez uspeha. U stvari čak i ne znam da li mi je dao pravo ime.

*sva imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu