Ako nisam najgora, šta sam?

FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Ako nisam najgora, šta sam?

Nikad nisam bila preterani obožavalac ljubavi prema samoj sebi. Kao prvo, baždarena sam upravo na suprotno — na samoprezir — tako da sam mislila da je nemoguće da ikad zavolim samu sebe.
17.4.16

Nikad nisam bila preterani obožavalac ljubavi prema samoj sebi. Kao prvo, baždarena sam upravo na suprotno — na samoprezir — tako da sam mislila da je nemoguće da ikad zavolim samu sebe. Drugo, i verovatno kao rezultat te prividne nemogućnosti, oduvek sam taj koncept ljubavi prema samoj sebi doživljavala kao ljigavo ugađanje sebi, u konačnom zbiru nepotrebno za sam opstanak. Uvek je prijatnije redefinisati ono što mislimo da nikad nećemo imati kao nešto što ne bismo ni želeli, kako onda ne bismo bili tužni što to nešto nemamo.

Takođe, za ideju ljubavi prema samoj sebi vezano je previše komercijalizacije, zbog čega je tako lako odbaciti je. Od Soul Cycle-a do industrijskog kompleksa zvanog Ted Talk, od Juice Press-a do 23-godišnje učiteljice joge u pantalonama od 200 dolara koja želi da mi saopšti smisao života, lako je dotični koncept proglasiti pukim marketinškim trikom.

Reklame

Imam prijateljicu ovde u Los Anđelesu — pozamašnoj materici iz koje se rađa svetska hegemonija kulture zelenog soka — koja uvek ide na radionice "otvaranja duše". Ono, ta žena nikad ni ne radi ništa drugo sem što ide na radionice "otvaranja duše".

Čak sam počela da prezirem tu svoju prijateljicu zbog tog njenog silnog otvaranja. Mislim da je to zato što znam, i vrlo lako mogu da primetim, da duboko u duši i dalje mrzi sebe. Kad vidim njen samoprezir, ispod sve te priče o izlečenju deteta u sebi i koliko je napredovala, sve to mi žešće ide na živce. Zašto zavarava samu sebe? Zašto nije iskrena u vezi sa svojim samoprezirom? Ljudi koji otvoreno mrze sebe prosto su bolji od latentnih ljudi koji mrze sebe. Mi smo mnogo zabavniji za druženje.

Pročitajte i: "Ništa se loše nije desilo sem mog mozga"

Nikako ne želim da kažem da uživam u svom samopreziru. Nakon što sam nedavno objavila knjigu uglavnom o sebi koja nije bila instant neuspeh (i koja se izgleda dopada priličnom broju ljudi), neusklađenost između mog vrednovanja same sebe i onoga kako me drugi vide postala je šokantno očigledna. Znam iz svojih ranijih pokušaja da se osećam dobro u vezi sa sobom zasnovanih na spoljnim dostignućima da je svaka pohvala koju dobijem samo privremena doza dopamina i da, u konačnom zbiru, ne donosi nikakav duševni mir. A opet, u poslednje vreme, čini se da deo te sveukupne pozitivne reakcije nekako uspeva da dopre do moje psihe. Zbog toga sam počela da imam neke veoma uznemirujuće misli. Šta ako nisam totalno bezvezna? Šta ako nisam najgora osoba na planeti? Šta ako, Bože me sačuvaj, zaslužujem sreću?

Naravno, gajiti ove sumnje nije isto što i zapravo verovati u njih. Zaista verovati da bih mogla da budem dobra, da možda čak zaslužujem sreću, deluje zastrašujuće. Osećam se kao da bi verovanje da nisam tako loša moglo biti opasno i lišiti me veoma značajne zaštite. Šta ako budem verovala da nisam tako loša i onda mi posle bude samo još gore? Šta ako se sve pogorša i neko drugi otkrije da je to da sam bezvezna činjenična istina? Više neću biti pripremljena da to prihvatim.

Da budem iskrena, nemam čak ni neku konkretnu definiciju zašto sam tako kosmički loša. Je li to zbog mog lošeg snalaženja na ovoj Zemlji? Nesigurnosti povodom mog fizičkog izgleda? Usredsređenosti na samu sebe? Osećanja umetničke i duhovne prevare? Saučesništva u američkom kapitalizmu? Svega toga skupa? Kad ih dobro izanaliziram, intelektualno mogu da pobijem svaku od navedenih samokritika. Nisam ubedljivo najgora osoba ni u jednoj od tih oblasti. Ali kad se u obzir uzme dominantni osećaj manjkavosti, veoma je teško poverovati u mogućnost da nisam najgora. U to sam za sebe verovala čitavog svog života.

A opet sama ideja da bih nešto i mogla da vredim, da bih čak mogla da zaslužujem sreću, nastavlja da se krišom uvlači u moje postojanje. Na neki čudan način, to je kao da te misli nastaju same od sebe. Ako želite to da nazovete "izlečenjem", reći ću vam da nema načina da sam mogla svesno da dovedem do tog izlečenja. Oduvek sam išla na terapiju, radila "na sebi" i sva ta sranja. Nije to kao da sam tek sad počela da se trudim. Čini se da je na delu neka čudna alhemija kad sve odjednom počinje da se zgrušava. Ljudi kažu da je čudo zapravo promena percepcije. Ali ne mislim da sam mogla da izdejstvujem ovo ranije.

Takođe, čini se da sam preduzimala neke radnje koje bi mogle da se definišu kao činove ljubavi prema samoj sebi pre nego što sam i počela da verujem u to da nešto vredim. To je kao da su te radnje lokomotiva, a moja osećanja rep kompozicije. Ne osećam da bilo šta radim drugačije, ali preko tih radnji sam počela da se osećam drugačije. Zatičem sebe kako postavljam sebi granice u odnosima sa ljudima. Kad se dogodi neki izazov ili sukob, ja se zapitam: Čije je ovo sranje? Ranije bih uvek automatski pretpostavila da je to sranje moje ili makar da sam dobrano učestvovala u njemu. Osećala sam da me pretpostavka krivice čini boljom, odgovornijom osobom. Ali mislim da je za osobu koja se oduvek uništavala iznutra u redu da ponekad kaže da je to sranje totalno tuđe.

Postavljanje granica i njihovo održavanje je novo i neobično iskustvo. Oduvek sam zamišljala da su ljudi koji postavljaju granice, ono, elegantne osobe. Da ću, ako budem postavljala granice, piti zeleni čaj i voditi budistički dnevni kalendar. Ali, u mom slučaju, čini se da je na delu upravo suprotna stvar. Nedavno sam zatekla sebe kako vrištim u ponoć sa natrpanim koferom u rukama na prilazu prigradskoj kući mojih roditelja. Nisam znala da urlanje može da bude čin ljubavi prema samoj sebi. Ali sam se zbog toga zapitala, šta ako ljubav prema samoj sebi može da bude haotična, mračna, glasna, pa čak i nevaljala? Možda ne moraš da se oblačiš u jebenoj Lululemon da bi to radila. Može li ljubav prema samoj sebi da bude pomalo pankerska? Može li istovremeno da bude i satanska i dobra?

Ne znam odgovor na sva ta pitanja. Definitivno neću držati predavanje o tome šta je ljubav prema samoj sebi a šta nije, ili kako da je postignete. Hoću samo da kažem: "Šta ako"? I reći ću to ovde, zato što mi deluje šokantno, a možda su i drugi osetili tu vrstu prijatnog šoka. Ali najviše to govorim samoj sebi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu