Zašto je hrana bila tako čudna sedamdesetih godina?

Tekst je prvobitno objavljen na VICE Quebec

Bliže nam se praznici, pa se većina nas sprema za brojne tradicionalne gozbe. Ali u razgovoru sa kolegama, shvatio sam da smo mahom iz porodica u kojima se pravi bar jedno sasvim nenormalno jelo, čisto tradicije radi. Salate u pihtijama (onaj mesnati žele), sendvič vekne, bezbroj je neobičnih jela koja se spremaju oko praznika, a većina potiče iz kuvara sastavljanih u periodu od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka.

Uzmite bilo koji kuvar iz doba Hladnog rata i naći ćete egzotična jela kao što su banane sa šunkom i puterom, ili puding od tunjevine. Ali lako je nama danas da dižemo nos nad ovim nekadašnjim gadarijama, jer nismo ni svesni da su one svojevremeno bile kulinarski revolucionarne.

Ipak, zašto je hrana bila tako čudna u ono vreme?

vintagerecipecards.com

Suptilne srednjevekovne tradicije

Kao i najveći broj muka modernog doba, ove kulinarske monstruoznosti potiču iz Srednjeg veka. Bogati vlastelini prisvajali su najhranljivije resurse za sebe, i spremali razmetljive gozbe. Popularan trend bile su takozvane „suptilnosti“, jela pripremljena kao deo neke šire slike, u neočekivanom prikazu. Kuvari koji su radili za plemstvo morali su da budu kreativni, pa bi praseće pečenje pripremili tako da podseća na ježa. Tu je i čuveni primer iz 1454., kada je kuvar Filipa III od Burgundije ispekao pitu oko čitavog orkestra od 28 muzičara. Kako u Pulp Fictions of Medieval England: Essays in Popular Romance kaže istoričar Nikola Mekdonald, „ova i slična jela trebalo je da, naizgled samo u šali, stave do znanja gostima da reč vladara bira da li će se živeti ili će se umreti.“

Na nešto manjem planu, srednjevekovni kuvari voleli su da prikazuju kuvanu ribu u pihtijama, kako bi ostavili utisak da riba još pliva. Pihtije su providne želatinozne mase od kolagena iz kostiju. U ono vreme bilo ih je izuzetno teško i skupo napraviti, mahom su se na to odlučivali kuvari željni dokazivanja. Neki misle da ovako složena jela nisu ni bila za konzumaciju, više za demonstraciju bogatstva. Najraniji počeci kulinarske umetnosti performansa.

Viktorijanska vladavina konzervi

Ekstravagantnih večera bilo je tokom Renesanse, proširile su se kroz Evropu a zatim i Severnu Ameriku gde su se pripadnici elite trudili da prihvate kulinarske trendove starog kontinenta.

Početkom devetnaestog veka, tokom Napoleonovih ratova, francuski pekar Nikola Aper našao je način da očuva kuvanu hranu u hermetički zatvorenim staklenim teglama, što je bio idealan način da se prehrani vojska na frontu. Posle rata, stanovništvo je počelo da se bogati pa se definisao koncept srednjeg staleža, čiji pripadnici nisu imali pojma šta bogati u stvari jedu. Tada su počeli da izlaze kuvari i priručnici za bon-ton, pa se s vremenom razvio koktel-parti koncept koji se do danas održao – majušni sendviči odsečenih korica hleba, zalogajčići služeni sa umakom…

Ali glavno jelo je, naravno, ipak moralo da impresionira. Autori kuvara gledali su unazad kroz vekove i vratili u žižu javnosti nekadašnje „suptilnosti“. Industrijska revolucija donela je nove kulinarske tehnike, želatin je postao pristupačniji nego ikad, voće i povrće bilo je na raspolaganju cele godine zahvaljujući konzervaciji, a takođe je omogućen i uvoz egzotičnih sastojaka – ananas se ubrzo odomaćio na Zapadu.

Industrijalizacija je grabila napred: krajem Prvog svetskog rata većina domova imala je pristup električnoj energiji, sve više porodica moglo je da priušti šporet na gas i frižider. Ovi novi izumi olakšali su posao domaćici dvadesetog veka, težilo se efikasnosti i čistoći. Jela u želatinu smatrala su se za idealna: sastojci su stizali iz konzervi, a vizualno su i dalje podsećala na nekada elitnu hranu. Spremala su se lako, nisu mnogo koštala, a po standardima tog vremena bila su estetski zadovoljavajuća. Iz tog perioda nam stižu danas popularne praznične salate u želeu.

Posleratne kulinarske traume

Prehrambena industrija se već u vreme Velike depresije trudila da na jeftin način prehrani stanovništvo, a za vreme Drugog svetskog rata to je postao prioritet. Meso iz konzerve ponovo je hranilo vojsku. I jedan gadan mesni narezak mogao je da probudi nostalgiju.

Posle rata, kompanije koje su masovno pravile konzerve za vojsku nisu htele da uspore. Višak proizvoda trebalo je uvaliti narodu umesto prave, sveže hrane. Cajtgajst je tu pomogao: vojnici su se vraćali s fronta naviknuti na konzervirano meso, a žene su se sve češće zapošljavale. Jeftina brza hrana kakvu su nudili Heinz, Jell-O, i Hi-Liner postala je dominantna u ovom novom svetu.

Pa ipak, proizvođači su ustanovili da i u modernom dobu mentalitet ostaje isti. Iako žena više nije bila isključivo domaćica, od nje se ipak očekivalo da spremi večeru. A žena koja bi se oslanjala isključivo na proizvode iz konzerve izneverila bi porodicu.

Znate li zašto Beti Kroker torte u prahu zahtevaju da im se doda jedno jaje? Originalno je pisalo da se samo sipa voda, ali potrošači su smatrali da ne mese stvarno tortu ako se od njih samo očekuje da odvrnu slavinu. Jaje je ubačeno u jednačinu kako bi domaćica bila ponosna na svoje kulinarske veštine dok sprema gotovu hranu.

Ovaj mentalitet doneo nam je odvratne posleratne recepte. Da majka ne bi pomislila da previše lako sprema obroke, morala je da ih sprema što kreativnije. Giganti ove industrije počeli su da nude kuvare u kojima se opisuju najrazličitiji načini da se njihovi proizvodi pripreme. Posebno je kompanija Jell-O uspela da iskoristi nisku cenu svojih proizvoda i nostalgiju domaćica prema pihtijama koje su njihove bake pravile u post-viktorijanskom periodu. Mesni naresci koristili su vojničku sklonost ka odvratnom mesu iz konzerve, a svi su koristili sklonost konzumenta ka egzotici. Na neki neobičan način, ljudi su se ponovo okretali srednjevekovnim suptilnostima. Uz skroman trošak i malo truda, bilo je moguće zadiviti goste egzotičnim đakonijama i spektakularno spremljenim jelima. Nažalost, ulažući sve u marketing kompanije su počele da nam valjaju sasvim sumanuta jela kao što su jestive sveće od želea sa ukusom brusnice.

Čovek je ono što jede, kaže izreka, pa tako popularna jela iz prošlih dana odražavaju društvo u kom su nastala. Iako su u posleratnom periodu u Severnu Ameriku stigli rolati od mesa u obliku igloa i bezbroj varijanti želatina, takođe su nam po prvi put stigla i strana jela, od raznih primera azijskih kuhinja do pice i ostalih danas popularnih jela.

Ono što je nama danas gadno, generacije naših baka i deka prihvatale su iz sentimentalnih razloga. (Bila je to prva generacija, vredi istaći, koja je mogla da jede iz zadovoljstva a ne da bi preživela.) Iz istih razloga mi danas pristajemo na Dunkaroos keks, Pepsi Blu, ili Double Down sendviče.

Imajte to u vidu kad vam baba bude poslužila rolat s mesom za praznike. Možda vam estetski ne odgovara za Instagram, ali ipak se radi o kulinarskom čudu modernog doba.

JOŠ NA VICE.COM:

Šta jedu zaposleni u fast fudovima u Beogradu

Suvi makaroni i organski hamburgeri: Bolnička hrana širom Evrope

Zašto hrana ima bolji ukus kad mrziš život