Zašto je Tito triput posetio Kraljevo

Sve fotografije ljubaznošću Narodnog muzeja Kraljevo

Verovatno ne postoji istorijska ličnost sa brdovitog Balkana koja izaziva toliko interesovanje kao nekadašnji doživotni predsednik SRFJ i maršal Josip Broz Tito. Čak i nakon tri decenije od kada se preselio u večna lovišta, “najveći sin naših naroda i narodnosti” iz Kuće cveća ne prestaje da uznemirava javnost bivših jugoslovenskih republika.

Videos by VICE

Kao što duh Gavrila Principa šeta po bečkim dvorovima i uznemiruje gospodu, tako i Titov duh neprestano pohodi ove naše krajeve i ne da nam mira. Njegov život je česta tema svih porodičnih skupova, poslovnih sastanaka, pijančenja ispred dragstora, razgovora u javnom prevozu i na pijaci, pa izgleda kao da gotovo svi imaju neko mišljenje o drugu Valteru. Broj fantastičnih teorija o Titu umnožio se neverovatnom brzinom, i nastavljaju da se množe kao kakve bakterije, pa je linija između ovih suludih teorija i stvarnih istorijskih činjenica jednostavno izbrisana.

Čim se približi datum njegovog neformalnog rođendana, takozvani Dan mladosti (25. maj), postane izuzetno napeto jer kojekakvi stručnjaci počinju da se raspisuju o novim, do tada, navodno neotkrivenih detaljima iz života najpoznatijeg, “ćopavog”, Zagorca. Prateći trend ekskluzivnosti pred vama je tekst o Titovim posetama Kraljevu (Rankovićevu), uz do sada neotkrivene detalje i fotografije.

Evidentno je da, kada se govori o Titu, neizbežne su nedoumice i oprečne informacije, pa je upravo broj njegovih poseta Kraljevu jedno od takvih nerešenih pitanja. Podaci u literaturi i na internetu se razlikuju, jedni tvrde da ih je bilo tri, dok drugi četiri, zato je prvo pitanje jednostavno – koliko je puta Tito, zapravo, posetio Kraljevo?

Definitivno je bio tri puta – 1951, 1966 i 1973. godine. Međutim, jednom prilikom, 1959. godine Tito je prošao kroz Kraljevo, izašao je iz Plavog voza, pozdravio okupljeni narod na stanici i nastavio dalje, tako da je verovatno nekom i ovo izgledalo kao prava poseta – jasna je Silvija Krejaković, istoričarka Narodnog muzeja u Kraljevu.

Od svih poseta svakako najkontroverznija je prva, iz 1951. godine. U periodu od 1948. do 1955. Kraljevo je nosilo ime Rankovićevo, po Aleksandru Rankoviću, drugu Marku (Leki), direktoru Ozne. Međutim, nakon Brionskog plenuma i afere prisluškivanja drug Ranković je završio svoju karijeru i povukao se iz javnog i političkog života. Zato je njegovog ime brisano iz svih dokumenata, literature, pa i svakodnevnog života. Zbog ove činjenice, za života Tita i nakon njegove smrti, Ranković i sve što ima veze sa njim je nekako nestalo iz kolektivne svesti. Otud i brisanje njegovog imena iz članova delegacije koja je posetila Kraljevo te godine, pa u knjizi “Kad nam je Tito bio gost” iz 1981. godine, stoji da je Kraljevo posetio “predsednik Tito i njegova pratnja”. On je brisan i iz zvaničnih fotografija, pa se na zajedničkoj fotografiji Tita i preživelih pripadnika IV kraljevačkog bataljona objavljenoj u gorepomenutoj knjizi ne vidi Ranković, iako ga na originalnoj ima. A na kraju, izbrisano je i ime grada, pa Tito nije posetio Rankovićevo već Kraljevo, o čemu svedoči fotografija sa dočeka na Železničkoj stanici gde se jasno vidi da je neko cenzurisao ime grada.

Razlozi za posete su bili raznovrsni, ona prva je upriličena zbog proslave desetogodišnjice početka ustanka u Drugom svetskom ratu, ali i osnivanja Prve proleterske brigade u Rudom, čiji je važan deo bio i čuveni IV kraljevački bataljon. Dakle, vrhovni komadant je došao u Kraljevo, tj Rankovićevo, kako bi posetio svoje bivše saborce. Druge dve su bile deo jedne obimnije posete jer pored Kraljeva, u nekoliko dana, posetio je i susedne gradove: Vrnjačku Banju, Trstenik i Kruševac. Prilikom prve posete se neodoljivo nameće jedan interesantan detalj – Tito sve vreme nosi maršalsku uniformu.

Kako mi Silvija Krejaković objašnjava, može se reći da nošenje maršalske uniforme ima izvesne veze sa Tršćanskom krizom, jer ju je nosio do sredine 50-ih godina, dok kriza nije konačno završena. Ali treba naglasiti da je u svim posetama inostranstvu takođe nosio – recimo, u poseti Velikoj Britaniji – čizme prilikom posete Parlamentu, itd; osim pri susretu sa kraljicom Elizabetom, kada je obuo cipele (salonke) i to je verovatno jedina prilika kada je nešto promenio u svom odevanju.

– Smatram da to ipak ima mnogo više veze sa revolucionarnom prošlošću – kako bi se posle rata uspostavila konekcija sa ratnim pregnućima, tekovinama revolucije i u miru. Uniforma, posebno maršalska, nosi veliku simboliku, pa je bila izuzetno važan segment cele ikonografije. Uostalom, on je vrhovni komadant, pa kao takav svakako da je nosio uniformu – kaže Silvija.

Ostale posete su upriličine u nešto mirnijem periodu, maršalsku uniformu su zamenila skupocena odela, a glavni cilj poseta je bilo uživanje u dostignućima socijalističkog samoupravljanja, pa su glavne Titove destinacije ovog puta bile dve najvažnije kraljevačke fabrike, Magnohrom i Fabrika vagona. Tamo je dočekan kako dolikuje, a prilikom posete “Magnohromu” ostalo je zabeleženo da je na reči radnika da im ponovo dođe u posetu, Tito odgovorio: “Kada budete imali izvoz od 25 miliona dolara!”.

Kraljevo je već ’60-ih i ’70-ih godina postalo pravi radnički opštejugoslovenski grad, sa velikim brojem radnika iz čitave Jugoslavije. To je bilo neminovno jer je trebalo nadomestiti gubitak jedne trećine stanovništva u Drugom svetskom ratu, te otud dolazak radnika iz Hrvatske, Makedonije, Bosne i Hercegovine.

– Svi oni su učestvovali u posleratnom privrednom razvoju Kraljeva, pa su Titove posete na neki način doživljavane i kao svojevrsna pohvala i podrška tim radničkim pregnućima da se Kraljevo privredno razvije – kaže Ivana Hasanović, nastavnica istorije u OŠ “Jovo Kursula”.

Svakako da su sve posete bile brižljivo planirane i unapred dogovorene, o tome govore i mnogobrojni dokumenti koji se čuvaju po arhivima i muzejima, ništa nije prepuštano slučaju. Međutim, tokom prve posete se dogodilo nešto potpuno neočekivano jer je Tito u jednom trenutku promenio plan i posetio manastir Žiču. Po svemu sudeći, ovo je bila njegova ideja.

Silvija Krejaković kaže da su u Muzeju istorije Jugoslavije sačuvani protokoli. Iz razgovora sa kolegama iz MIJ shvatila je da je Tito, često mimo protokola, voleo da radi neočekivane stvari – kao na primer da uđe u crnačko kolo ili pojede bananu sa drveta, kaže ona.

– Imao je izvesnu dozu spontanosti, nisam naišla na podatak da je poseta manastiru Žiči bila isplanirana, nigde se ne pominje u literaturi, pa je to verovatno bilo na njegovu inicijativu, pošto je glavni skup bio u obližnjoj Mataruškoj Banji – objašnjava Silvija.

Slike Tita, kako sa skinutom maršalskom šapkom, vrlo zainteresovano posmatra freske srednjovekovnog manastira ili u blagom naklonu pozdravlja monahinju su sve do skoro bile sakrivene od javnosti, u nekoj vrsti “muzejskog azila”, pa su prvi put prikazane na izložbi “Fotografije kao svedočanstva prisustva. Drug Tito i drug Ranković u Rankovićevu i Kraljevu”, čija je autorka upravo Silvija Krejaković. Inače, prilikom ove posete manastiru Žiča Tito je priložio 20000 dinara za obnavljanje vladičinog konaka, koji će uskoro biti pretvoren u muzej, a istovremeno je pohvalio uspeh žičkih fresaka na velikoj izložbi u Parizu, održanoj 1950. godine. Zato će u sledećoj poseti dobiti na poklon kopiju žičkih fresaka, koje još uvek stoje među njegovim mnogobrojnim poklonima u Muzeju istorije Jugoslavije.

Svaka poseta je sa sobom donosila i brojne protokolarne, organizacione probleme, ali i bezbednosne rizike, pa je tako ostalo upamćeno kako su protivnici Titovog režima tih dana sklanjani van grada, najčešće na obližnju planinu Goč.

– Bio je neki Rade Miločajac, stari kraljevački komunista, za vreme rata je bio jako blizak Titu, deo njegovog ličnog obezbeđenja. Međutim, nakon rata se propio, pa je puno pričao i onda, za svaki slučaj, njega i još par drugih razočaranih komunista koji nisu ništa dobili, slali su na planinu Goč – objašnjava mi Ivana Hasanović.

Međutim, sudeći po fotografijama i drugim svedočanstvima Tito je sasvim prijatno dočekivan, pa je tako ostalo zabeleženo da je prilikom prve posete njega dočekalo 50 hiljada ljudi, iako je Kraljevo u tom trenutku imalo svega 15 hiljada stanovnika. Iz današnje perspektive, kada znamo da nije nimalo neobično prebacivati ljude iz jednog kraja države na drugi uz obavezni „lanč paket” odnosno sendvič i flašu vode, pomislili bismo da je slična matrica upotrebljena i tada. Sa ovim se moje sagovornice ne slažu. Njihov glavni argument, koji je sasvim na mestu, je da tada nije bilo lako organizovati toliki broj autobusa, pa je po svemu sudeći toliki narod jednostavno želeo da vidi svog predsednika.

Ivana Hasanovic iz Muzeja istorije Jugoslavije kaže da ljudi tada “jesu bili instruisani, ali ne odjednom”.

– U njihovom slučaju nije bilo današnjeg „dođi dobićeš sendvič” već su postepeno stekli ljubav prema predsedniku, a samim tim i sigurnost. Nije bilo autobusa, ili neke ozbiljnije organizacije. Svakako da je postojao jedan broj Titovih tajnih mrzitelja, ali sigurna sam da je 98% ljudi došlo zato što su hteli da vide svog lidera. Verujem da bi i danas svi voleli da imaju nekog vladara koji je bitan u svetskim okvirima, kao što je Tito nesumnjivo bio – kaže ona.

Ivana je i sama bila svedok jedne, treće po redu, posete, pa joj je taj upečatljiv momenat ostao zauvek zabeležen u pamćenju. Tito je dolazio kada je imala dve godine, a baka juje nekoliko dana pred toga pripremala za ovaj događaj. Seća se gužbe, dece koja su mahala zastavama i kola iz kojih se Tito, kroz otvoren prozor, pozdravljao sa stanovništvom.

– Bila sam obučena u belu haljinu, imala sam kovrdžavu kosu sa mašnicama, izgledala sam kao jedna od onih devojčica iz reklame za čokolade. Titov auto je stigao do centra, tamo je bio svečani doček i tu mu je neko predao cveće. Nekako mi je sve izgledalo jako kratko, više se sećam velikog uzbuđenja u danima pre i nakon posete. Takođe sećam se mnogih ljudi u odelima, nije bilo puno milicije, više nekih likova u odelima, znam da su gurali kamermane i pomerali ih dalje od Tita – priseća se Ivana.

Za posete su ostale vezane i dve anegdote, ili čaršijske legende. Naime, prilikom jedne od njih, kako je Tito osetio miris kreča, pa je upitao o čemu se radi. Navodno su nekoliko dana pre njegovog dolaska grad čistili krečom u nameri da ga što više ulepšaju pre dolaska ovako važnog gosta. Druga anegdota je vezana za govor na gradskom trgu pred okupljenim građanima, kada je, opet prema čaršijskim pričama, rekao „Dobar dan Valjevo”. Potvrde da su se ovi događaji desili nema, ali svejedno ostaju kao zanimljivi detalji.

Činjenica da se ove urbane legende i nakon toliko godina prepričavaju govori da su ove tri posete maršala Tita ostavile neizbrisivi trag u kolektivnoj svesti stanovnika Kraljeva. Zlobnici će možda reći da više nije moglo da ih bude jer “Magnohrom” nije ostvario izvoz od famoznih 25 miliona dolara. Elem, imajući sve ovo u vidu nameće se pitanje ko je sve od narednih predsednika pohodio grad na Ibru, pa se dođe do podatka da neki od njih nikada nisu ni posetili Kraljevo, poput Slobodana Miloševića, do toga da neki kao da ga izbegavaju, poput sadašnjeg premijera/predsednika Aleksandra Vučića koji, paradoksalno i ambiciozno, sebe često upoređuje upravo sa Titom.

Još na VICE.com:

Druže Tito, još ti se kunu

Sarajevo: kako je umrla Jugoslavija u malom

Kako se sećamo Tita na dan njegove smrti