Zašto kritikujemo sportistkinje „snažnije“ fizionomije

Mnogo se seksističkog sranja zasniva na ideji da je uloga muškarca da zaštiti ženu. Od onih tipova koji nam pridržavaju stolice na prvom sastanku, do mog tate koji je u šali čistio pištolj kad god bih dovela dečka kući, ideja o muškarcu kao plemenitom zaštitniku stara je i beskorisna koliko i izgovor Arsena Vengera da „nije video“ prekršaj svog igrača. Iza nje stoji besmislena pretpostavka: da je krhkom i slabašnom ženskom polu potrebna zaštita snažnih muškarčina.

Spisak stvari koje se moraju obaviti da bi pao patrijarhat duži je od dodavanja engleske reprezentacije pod Semom Alardajsom, ali jedna od najvažnijih je obaranje stereotipa o suštinskoj slabosti žena. Takođe je ključno lišiti se kavaljera – ne samo zato što živimo u 2016. gde je realno nepotrebno da muškarac hoda ulicom sa strane bliže putu da bi svoju pratilju zaštitio od blata kojim ih zapljuskuju galopirajući magarci u prolazu. Važno je reći „ne, hvala“ kad se neko trudi da bude galantan jer je samo tako suprotstaviti se podeli polova na jači i slabiji. Ako se snaga definiše kao muževna karakteristika, ženama se konsekventno sugeriše slabost. Ovo možda deluje bezazleno u situaciji kad neki tip ustane u autobusu da bi ženi ustupio mesto, ali nešto je sasvim drugo kad glasači nisu spremni da ženskom kandidatu dodele pravo na lansiranje nuklearnih projektila jer se plaše apokaliptično-histeričnih tendencija njene materice.

Videos by VICE

Sveprisutna ideja ženske slabosti fizički se manifestuje u tipovima telesne građe koje definišemo kao „ženstvene“ odnosno „muževne“. Idealna žena je nežna i sitna, posebno u poređenju sa gromadom mužjačkog hegemona koja je štiti. Snažne žene nas plaše jer prkose stavu da su muškarci potrebni da bi ih zaštitili. Odbijanjem ove zavisnosti oduzima se moć kojom muškarci raspolažu kao prirodni predvodnici, zaštitnici, i vlasnici žena.

Definicija „prigodno ženstvenih“ sportova direktno proističe iz tipa fizičke građe koji se u tom sportu razvijaju. Ako ne verujete meni, pitajte torijevsku blentu Helen Grant koja bi da proširi žensko učešće u sportskim aktivnostima tako što će nam pružiti „ono što žene žele“. Zvuči kao naslov filma sa kraja prošlog milenijuma, a znači da se ženama nudi čisto pojednostavljenje problema, u vidu navijačkih i ostalih žensko-sportskih zanimacija koje sagorevaju kalorije ali ne smanjuju jebozovnost. Lak je prihvatiti ženu koja se bavi sportom koji gradi prihvatljivo ženstveno figuru, kao što je gimnastika ili umetničko klizanje. Sa druge strane, žene koje prkose ženstvenosti izborom sporta mnogo su manje prihvatljive za drkadžije koje pljuju po Sereni Vilijams, Rebeki Adlington ili Džesiki Enis-Hil zbog izgleda. Društvo i dalje vidi snažne, mišićave žene kao neprirodna stvorenja koja se usuđuju da žive u navodno muževno građenom telu.

* * *

Pre par meseci sam na Instagramu kopala po slikama svog dečka iz srednje škole, odnosno njegove žene i dece. Usput sam naletela na Dejzi, drugaricu iz srednje koja je svojevremeno patila od poremećaja ishrane. Ja sam negde tih godina počela da gutam laksative bez recepta, izgladnjujem se i opsesivno vežbam, tako da smo u to vreme imale dosta toga zajedničkog. Iznenadila sam se kad sam videla da Dejzi diže tegove od 120 kg i po Instagramu kači slike svog neverovatnog tela.

Pitala sam šta je kod nje izazvalo tako drastičnu promenu, a ona mi je odgovorila da se dizanjem tegova „potpuno izlečila“. Naučila je da uživa u nabacivanju mase i konsekventnom jačanju. Razvijajući telesnu građu koja odstupa od ideala krhke ženstvenosti, Dejzi se osetila „moćno“ čim je shvatila koliko je snažna. Ovaj stav se javio u svim razgovorima koje sam vodila sa sportistkinjama koje „muškobanjaste“ građe.

Moja drugarica Medi je sa još nekim ženama osnovala edinburšku roler derbi ligu još 2008., dakle ne treba ni isticati koliko je jebeno jaka. Kaže da su joj u početku mnoge koleginice govorile koliko im znači što imaju veliko dupe, jer je na rolerima neophodno dobro koristiti kukove. Mnoge učesnice cenile su Medi i njenu sposobnost da zauzme nešto širi prostor; nestandardna građa joj je postala prednost, a ne izvor sramote.

Bavljenjem sportom, moje sagovornice su počele da gledaju na svoja tela ne samo estetski, već kao sredstva u ostvarenju određenog cilja. Medi je sa roler derbi ligom pružila priliku ženama da se sportom bave kako njima odgovara, po uradi-sam principu. Dejzi i moja drugarica Rona – koja igra ragbi za Škotsku – kao cilj su zacrtale uspeh u kompetitivnim disciplinama svog izbora. Rona kaže da kao tinejdžerka nije želela da bude mišićava i jaka, ali sad joj je to potrebno da bi sa timom ostvarila uspeh. Slično, Dejzi kaže „Ne treniram zbog estetike, tako se ne ostvaruje uspeh. Moraš da pustiš telo da sve to zaboravi. Ima važnijih stvari od izgleda.“

Mnogo toga sam naučila u razgovoru sa Dejzi, Medi, i Ronom – pre svega da me mišići od želea neće spasiti u slučaju zombi apokalipse. Ali možda i važnije od toga je činjenica da fizička građa koju društvo vidi kao neženstvenu dozvoljava ovim ženama da svoja tela koriste kao instrumente, kao aktivne izraze sopstvene volje, a ne kao manifestacije muške požude. Pustila sam suzicu – onu feminističku, najtežu – kad mi je Medi rekla sledeće: „Uživam u svhovitom korišćenju svog tela, prija mi kad pomislim kako mi je sad važnije da li imam kvalitetan rad nogu nego da li su mi debele butine“. Medi je to izrazila elokvencijom jedne autorke koja je o rolerima napisala knjigu (ozbiljno, obožavam je) ali ista ideja je promicala kroz sva tri razgovora.

Kao i svaka aktivnost koja narušava patrijarhalne društvene norme i unapred zacrtane razlike između polova, protivljenje ideji ženske slabosti izaziva uvrede pičketina koje prave selfije po noćnim klubovima. Rona kaže da ju je nekad više mučilo to što je zovu „muškaračom“ jer igra ragbi, da je brinula o tome šta će svet reći ako doda još mišićne mase. Plašila se da će biti previše masivna za matursko veče; kao da prosečna šesnestogodišnjakinja već nije izložena dovoljnom broju pritisaka, samo joj je trebalo da se nosi sa muškim podsmehom zbog toga što se uspešno bavi sportom. U teretani u kojoj Dejzi vežba, njen trener Endži kaže da i pored uspeha na najvišem međunarodnom nivou, njeni članovi porodice i dalje komentarišu da izgleda kao muškarac i prebacuju joj zbog toga što toliko forsira fizičku snagu.

Postalo je više nego očigledno da razvoj telesne snage mora da prati i emotivna snaga da bi se izdržalo sve čemu su ove sportiskinje izložene. Dejzi kaže da je našla inspiraciju u Loren Fišer, legendarnoj u krosfit svetu, koja na društvenim mrežama vodi kampanju pod nazivom Growing Up Strong i podržava mlade žene koje se fizički razvijaju i vole svoja mišićava tela. Dejzi kaže da bi volela da bude do te mere telesno samouverena, jer moć koju oseća u teretani često nestane kad se nađe u noćnom klubu, okružena drugim ženama.

Krosfit, ragbi, roler derbi i drugi sportovi ovog tipa nude ženama priliku da zagospodare sopstvenim telom. Dejzi, Medi, i Rona prestale su da brinu o modricama i podlivima koji im ostanu posle treninga, jer im osećaj moći daje svest o tome da su im tela nešto više od puke estetske ljušture koja treba da krasi svet muškaraca. Ovo je strašno važno, i ja im se jebeno divim.

Jačanjem i razvijanjem mišića kroz sport, žene neporecivo dokazuju da anatomija nije sudbinska odrednica, da pol ne uslovljava fizičku sposobnost ili moć. One pokazuju da snaga ne zna za pol, dokazuju da je laž bila i ostala ono da muškarac mora da zaštiti ženu. One su otelotvorenje otpora narativu koji nam se servira o idealnoj ženskoj građi, one osporavaju sve što je ikada rečeno o slabijem polu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu