Misli na temu „šta bi bilo kad bi bilo” obično nadjačaju sećanje na ono što jeste bilo. Mnogi od nas imaju nekog ko im je „izmakao” – savršenog partnera koji se nekako izmigoljio, sa kojim poredimo sve buduće. Istraživanja su pokazala da jedna sedmina ispitanika čak i u svojim sedamdesetim godinama pati zbog ove vrste propuštene prilike; ma koliko stari, mnogi od nas se uporno pitaju šta bi bilo kad bi bilo.
„Studirala sam u inostranstvu i zaljubila se u jednog tipa. Posle neke žurke pozvao me je da ostanem kod njega, ali htela sam da budem kul pa sam odbila i vratila se u svoju sobu”, priča Alison. „Par dana kasnije, shvatila sam da ga je to jako povredilo. Pokušala sam da spasem šta se spasiti moglo, ali bilo je prekasno. Našao je neku drugu.”
Videos by VICE
Mnogo godina kasnije, Alison je ubeđena da bi joj taj semestar u inostranstvu bolje prošao da nije propustila tu priliku. Ova vrsta sujeverja nije retka, kaže Dr Sara Milstin, terapeut i socijalna radnica iz Njujorka koja je mnogo puta nailazila na taj tip razmišljanja. „Mislim da se tu ne radi o stvarnoj osobi. Osoba koju zamišljamo je puka projekcija svega i svačega, često potpuno nezavisna od stvarne verzije”, priča ona za Broadly. „Koje sve željene karakteristike nesvesno dodeljujemo toj projekciji? Težnja za savršenstvom teško pada, posebno osobama koje su mnogo toga u životu izgubile.”
Opsesija „propuštenima” posebno je ozbiljna ako sprečava formiranje zdravih odnosa. „Zdrava osoba je sposobna da retroaktivno sagleda nečije osobine i shvati da on ili ona nisu bili savršeni – nisu bili ti jedni i jedini”, objašnjava Milstin. Ali kod opsesivnih ljudi, trauma ili stečeni obrasci ponašanja primoraju ih da usvoje projektovanu fantaziju kao sećanje na stvarnu osobu.
Bila sam ubeđena da mi je to najveća greška u životu.
„Emotivno sam se zbližila sa čovekom koji je bio u ozbiljnoj vezi sa nekim drugim”, kaže Alena. „U jednom trenutku sam imala priliku da pređem granicu ka fizičkoj bliskosti. Nisam to uradila, a kasnije kad su se njih dvoje venčali, bila sam ubeđena da mi je to najveća greška u životu. Došla sam sama na venčanje, sedela u zadnjem redu, plakala i pretvarala se da su u pitanju suze radosnice. Bila sam očajna u svakom smislu.”
Alena, koja je sada već godinu dana u vezi, smatra da joj je opsesija kvarila nove prilike. „Svakog sam poredila sa njim”, kaže ona. „Čak se nismo ni poljubili, nisam imala pojma kako bi stvari išle sa njim, ali u mojoj glavi on je bio apsolutno savršen.”
Milstin se slaže da opsesija „propuštenim prilikama” znak lošeg mentalnog stanja, ali ističe da su tu pojavu mnogi ljudi iskusili i to ne samo u romantičnom kontekstu. „Interesantno je kako se taj princip primenjuje na razne stvari – najbolji odmor, najbolje cipele, i tako dalje. Svi se vajkamo što nismo osvojili zlato.”
Preterano pojednostavljenje kom se u ovim situacijama pribegava postaje očigledno tek kad se stvari preokrenu. Alenu je nedavno kontaktirao bivši dečko sa fakulteta, koji je pohađala pre više od deset godina. „Pozvao me je da pođem na put sa njim. Bilo je to potpuno neočekivano, malo me je čak uplašilo. Kako je on mogao da zna kakva sam ja osoba danas, posle toliko vremena?” Tek pošto je to uporedila sa svojim razmišljanjem o nesuđenom idealnom čoveku shvatila je da je i ona bila nečija „propuštena prilika”.
*imena izmenjena radi zaštite identiteta
Foto Gabrielle Lutze via Stocksy
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
