U mladosti sam baš dosta vremena provodio plačući.
Ali sa godinama plač je postao toliko redak da mogu bez problema da nabrojim sve prilike kad mi se to desilo u poslednjih par godina. Jednom 2015. kad sam video snimak eksplozije u bolnici u Homsu, i još jednom ovog leta kad sam ponovo gledao Brokeback Mountain.
Videos by VICE
Ovo počinje da me brine. Plač je prirodan, zdrav ventil koji moje telo tako retko koristi da mi se čini da negde postoji neki kvar.
Kad pokušam da se setim prilika u kojima su moji muški poznanici zaplakali od emocija a ne od fizičkog bola, toliko moram da se pomučim da me hvata migrena. Dakle bar nisam sam. Prilično sam emotivna osoba, relativno često se rastužim, ali plačem češće od prašine i luka nego od osećanja.
Kad pitam prijatelje, uglavnom kažu da praktično nikad ne plaču. Jesu tužni, jadni, često depresivni – ali suze im ne teku.
Moj tata je plakao kao kiša, ali on je bio izuzetak. Njegovi vršnjaci plakali su koliko i statue. Mislim da je ispravna ova procena stanja muških suza za 2017 godinu: Muškarci su tužni koliko i ranije, ali tuga se više ne manifestuje mokrim obrazima.
Kao i većina problema u društvu, i ovom koreni leže u maskulinitetu, pa sam se obratio kognitivno-bihejvioralnoj terapeutkinji po imenu Luiz Benke.
Ona mi kaže da bar njeni pacijenti često plaču. „Moje seanse su vrlo intimne, nije im to svakodnevno okruženje. Meni muškarci veruju i zato mogu lako da zaplaču. Ipak, često kažu da imaju problema da zaplaču van terapije jer to još nije društveno prihvatljivo.”
Pitao sam je kako bi pomogla nekom nalik meni, ko bi voleo da više plače ali mu ne ide.
„Pitala bih te o sećanjima”, kaže ona. „Analizirali bismo sećanja na prilike kad si iskusio tugu ili bes ili nemoć. Tuga je vezana za gubitak. Zajedno bismo pokušali da nađemo šta si izgubio.”
Ja sam prolazio kroz raskide, sahrane prijatelja, i porodične bolesti bez da sam suzu pustio. Hteo sam da zaplačem ali nije išlo. Ne mislim da sam u tim situacijama osetio stid, pomislio da me neko slučajno ne vidi. Problem mi deluje više mehanički. Koliko god ludo zvučalo, mislio sam da mi nisu blokirane suzne žlezde. Radio sam ranije kao zidar, tu ima mnogo prašine, nikad se ne zna.
Dr Karla Šmarc, oftalmolog iz Luksemburga, odbacila je tu teoriju. „Ti kanali nemaju ulogu u proizvodnji suza. Postoje razni sindromi, neki su posledica hirurgije, jedan se prosto zove suvo oko, a i neke terapije smanjuju vlagu u očima. Ipak, u vašim godinama i bez ikakvih drugih simptoma, moje stručno mišljenje glasi: nikakvo začepljenje suznih žlezda ne može biti krivo za izostanak suza.”
Znači, da se vratimo na maskulinitet. Oisin Batler sa Instituta Maks Plank u Nemačkoj objasnio mi je da sa neurološkog stanovišta nema apsolutnih razlika između polova. „Razlike se uočavaju na širem planu, može se na primer reći da su muškarci u proseku viši od žena. Ali muški i žensku mozak su identični.”
Nauka danas nije previše zainteresovana za ispitivanje razlika između polova”, zaključuje on i tako uništava sve amaterske zastarele binarne teorije na kojima sam radio.
Znam da poričemo polnu fluidnost ako se držim teze po kojoj se muškarci odlučuju za borbu ili beg, dok se žene sprijateljuju i pregovaraju. Meni se dešavalo da se i borim, i bežim, i sprijateljujem, i pregovaram, sve u rasponu od pet minuta. Znam da smo i moji prijatelji i ja prilično feminizirani, tako da pol ne bi trebalo da bude presudan faktor u našem manjku suza. Ali zašto bi se onda većina muškaraca koje znam predamnom radije usrala nego zaplakala?
Oisin me je ipak uputio u pravcu amigdale i istraživanja iz 2000. godine na temu razlika između muškaraca i žena koji osećaju tugu. Sprovedena je indukcija emocija na trinaest ispitanika oba pola; moždana aktivnost i kod radosti i kod tuge bila je najveća kod amigdale, ali je zaključak glasio da različiti centri u mozgu upravljaju ovim emocijama kod muškaraca i kod žena. Muški bol fokusiran je skoro isključivo na amigdalu, što je region koji se inače bavi strahom i traumom – što možda objašnjava zašto tugu mi često manifestujemo kroz bes a ne kroz suze.
„Tugu muškarci često kompenzuju alkoholom”, kaže Benke. „Ili je emotivno rastrojeni manifestuju u vidu agresije.”
Pitao sam da li nekad prepisuje terapiju plakanja da bi suzbila bes kod pacijenata. „To ne postoji”, kaže ona. „Postoje samo sredstva za smirenje, koja suzbijaju sve emocije.”
Kad pričam na ovu temu sa drugarima neplakačima, oni tužno konstatuju da su naučili da ne plaču, da društvo još uvek ne prihvata tu mušku potrebu. Kao da u svetu danas nema dovoljno ljutitih muškaraca.
Poslednja sagovornica bila mi je Natalija Portnoj, feministkinja i umetnica koja pati od dakrifilije – suze joj izazivaju uzbuđenje. Ranjivi mačo muškarci su joj prava poslastica, pa bi volela da snimi scenu seksa sa uplakanim muškarcem.
Zašto je ne snimiš, pitam ja. Kasting bi bio neizvodljiv, kaže ona.
Još na VICE.com:
