Otkad znam za sebe, volim fudbal. Na stadion (naš najveći) idem od svoje osme godine, dakle evo, već 34 godine. Odgledao sam stotine utakmica uživo, po mojoj gruboj računici, bar 400.
Pre neki dan sam ukapirao da su od toga samo dve (2) u kojima je igrala nacionalna selekcija moje zemlje.
I meni zvuči neverovatno, znam.
Može slobodno da se kaže da to nije normalno, ako uzmemo u obzir da nije baš da ne volim fudbal, zar ne?
Prosto, otac me je učio da više volim klub nego reprezentaciju. Najradije bih sada sa njim pričao o tome, ali to nije moguće, na žalost. A pitao bih ga otvoreno zašto me nije kao klinca vodio da gledam reprezentaciju.
Iako sam nemam usađenu ljubav prema reprezentaciji, već nekoliko godina se ozbiljno nerviram što nacionalni tim Srbije nema podršku. Prosto mi je žao ovih momaka koji igraju pošteno za reprezentaciju, i pokušavam da odgonetnem u čemu je problem.
Verovatno smo mi jedina zemlja na svetu u kojoj se desilo da gostujućih navijača bude 5.000 a domaćih 500, kao na utakmici Srbija – Poljska 2007. godine.
Videos by VICE
Zašto je jesenas naše majstore i talente, igrače vrhunskih klubova, protiv majstora iz Francuske gledalo 10.000 ljudi na stadionu JNA, ne mogu da razumem. Svakako je mnogo lakše ustanoviti zašto je protiv Albanije došlo 30.000 ljudi. Sigurno ne zbog takmičarskog značaja utakmice.
Gde je uzrok problema, kada je prestalo da se navija za reprezenzaciju svoje zemlje?
Večiti rivali, tačnije navijači Crvene zvezde
Realno, navijači Zvezde su se u poslednjih 25 godina svojski trudili da pokvare reprezentativnu žurku.
Dobro, imali su i period kada su to radili sa višim, opravdanim ciljem, kada su prkosili režimu Slobodana Miloševića. Ali sve ostale “akcije” nisu baš za pohvalu.
Pa evo, priznajem da sam čak i ja na te dve utakmice reprezentacije koje sam gledao uživo išao da bih video protivnika.
Prvi put je to bilo 1987. godine kada su na Marakani gostovali Englezi, kada su majstori Gari Lineker, Brajan Robson i Džon Barns pregazili Marka Elsnera i ostatak YU vedeta sa 4:1. Drugi put, 1998. godine, hteo sam uživo da vidim majstore iz Nigerije – Amunikea, Amokačija i Džej Džej Okoču. Tu smo tekmu ubedljivo dobili.
Ono po čemu pamtim utakmicu sa Englezima je užasna atmosfera na stadionu, na kojem je bilo 60.000 ljudi. Već posle četvrtog gola Engleza, sredinom prvog poluvremena, masovno se zviždalo našim igračima, a sa severa koji je bio okićen zastavama Zvezdinih navijačkih grupa (Ultras, Zulu warriors…) krenulo je navijanje za Zvezdu.
Naravno, sa juga je odgovoreno Partizanovim pesmama, ali ne tako strastveno.
Mislim da je već tada utaban put smrti navijanja za reprezentaciju, koji se deset godina kasnije nastavio zviždanjem Savi Miloševiću, a dvadeset godina kasnije vređanjem Vladimira Stojkovića ili rušenjem Toleta Karadžića u Đenovi.
A ovaj poslednji, popularni Tole, nije se baš proslavio.
Štaviše, često kao da je namerno vukao poteze koji će razbiti i ono malo nacionalne homogenosti u fudbalu.
Na primer, nekada se pazilo na to da ako reprezentacija SFRJ igra u Sarajevu, na terenu obavezno bude i neki igrač Želje ili Sarajeva, u Splitu vedeta Hajduka… A Tole povede u sred Zvezdinog šampionskog slavlja Darka Lazovića na američku turneju i ne ubaci ga nijedan minut u igru.
Pa koji si ga đavo vukao preko bare? Ili pomenuta utakmica sa Francuskom u septembru, u kojoj nije pozvan nijedan igrač šampiona Srbije Crvene zvezde.
Jebiga, zvuči nevažno, ali život je u detaljima.
Nacionalni identitet
Ako se ne varam, od početka raspada Jugoslavije 1990. godine, za “repku” se među Srbima navijalo, onako iskreno, samo u dva navrata. Na EP u Belgiji i Holandiji 2000. godine i pod Radomirom Antićem, osam godina kasnije.
U pokušaju da odgonetnem, opovorgnem ili potvrdim svoje stavove o ovom problem, pozvao sam dva drugara, fudbalska fanatika da vidim šta oni kažu.
Zoran je navijač Zvezde i ne zanima ga reprezentacija.
– Na ovim prostorima nikada do kraja nije izgradjen kult nacije. Jugoslavija je Srbima nametnuta, bez obzira na njeno društveno uređenje. Iz rata smo izašli kao gubitnici, sa pomerenim etničkim granicama i prihvaćenim avnojevskim. Srpstvo je devalviralo svih ovih godina. Kad čovek vidi ko sve nosi majicu sa nazivom ili obeležjima Srbije, podiđe ga jeza. Zato je uvek postojala vera u klubove. Niko ne može da me ubedi da Hrvati više vole fudbal od nas. Oni su dobili svoju državu, mi smo svoje teritorije izgubili. Kad nemaš već odnos prema reprezentaciji, uz tebe je uvek klub – kaže.
Ognjen je okoreli navijač Partizana sa ozbiljnim stažom na tribinama i ide na utakmice nacionalnog tima.
– Za Srbiju, za razliku od kluba, navijam na racionalnom nivou. Ustanem kad je himna, četvrtkom ponekad igram fudbal u dresu reprezentacije, a u prodavnicu idem u onoj trenerci sa SP u Južnoj Africi. Ali znam da verovatno nikada neću drhtati zbog rezultata, niti ću otići na stadion po kiši. I to me nervira, isto kao što me nervira što kad odem na more, a svi mali Nemci nose Milerov dres, svi mali Španci Inijestin, svi mali Englezi Runijev, a mali Srbi nose Mesijev. To je pitanje ličnosti, zemlje, vremena, pitanje veće od fudbala, pitanje zemlje koja je menjala i ime i himnu i sve, i zemlje u kojoj nam nije dozvoljavano da sami uokvirimo njen identitet, niti da nam bilo šta od toga što sam nabrojao bude 100 odsto naše. Čak ni dres. Moje navijanje za nju je moj pokušaj i moja potreba da uokvirim taj identitet. Njen, a verovatno i svoj. I očinstvo me je promenilo, jer ne želim da sina vodim samo da gleda Donji Srem ili Jagodinu, samo ponekad loše male klubove iz Evrope, a vrlo retko potpuno nezainteresovane velike klubove iz Evrope, objašnava mi.
Zoran smatra da je Tole Karadžić umnogome doprineo lošem imidžu reprezentacije:
– Odnos prema čelniku FSS je manje više nepodeljen, a on opstaje duže nego Milošević. Nemo posmatramo njegove neuspele avanture sa skidanjem Antića, pronalaženja figura koje će svoj autoritet staviti u senku njegovog, kao i eksperimente sa strancima. Nama je potreban autoritet na čelu saveza, autoritet na klupi, a onda će onih 11 na livadi imati za šta da se bori. Rezultati će vratiti publiku, stvoriće se makar kult reprezentacije, kada nam je već kult nacije diskutabilan – kaže.
Naravno, ne treba ni u potpunosti amnestirati igrače i prebaciti svu lošu karmu na navijače poput mene.
Kada oni budu odvalili nekog velikog rivala, na primer Portugal u Lisabonu, euforija koja nam je tako svojstvena u Srbiji, brzo će zahvatiti i ove “neverujuće” kao što sam ja.
Dobro ne mene, ali neke mlađe hoće sigurno. I treba.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu