Dalvič Hamlet protiv Vitam Tauna 2015. godine; fotografija Džejk Luis
Francuski filozof Žak Derida je u intervjuu još 1991. otkrio da uprkos svim akademskim dostignućima, od detinjstva sanja o karijeri profesionalnog fudbalera. Alber Kami, francuski egzistencijalista i bivši golman RUA (Racing Universitaire d’Alger), jednom prilikom je rekao sledeće: “Video sam mnogo toga za života, ali ono što najpouzdanije znam o moralu i ljudskoj odgovornosti naučio sam braneći za RUA.”
Ovo možda iznenađuje one koji na fudbal gledaju kao sport kojim se bave preplaćeni nikogovići a gledaju ga huligani. Ali Džo Kenedi, autor nove knjige o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu pod naslovom Games Without Frontiers, kaže da mu je oduvek zvučalo sasvim smisleno da toliki učeni ljudi vole fudbal. „Zanimljivo je da sam se kroz prizmu fudbala trudio da sagledam ne samo manje-više bliske oblasti kao što su politika, istorija, ili ekonomija, već i one naizgled nepovezane: literaturu, muziku, filozofiju, kritičku teoriju,” kaže se u uvodu.
Videos by VICE
Kenedi, akademik Univerziteta u Saseksu, fudbalu posvećuje onu vrstu ozbiljne analize koju ovaj sport zaslužuje ali retko dobija. Osim ličnih prisećanja na iskustva dugogodišnjeg navijača Darlingtona i Dalvič Hamleta, takođe istražuje internu poetiku same igre, njen odnos prema moderni, i gubitak kolektivnog praćenja utakmice u doba Sky Sports i taktičkih blogova. Pozvao sam ga da nam nešto više kaže na tu temu.
VICE: Analiziraš fudbal na isti način na koji bi neko drugi slikarstvo, književnost, ili muziku. Zašto mu pripisuješ toliki značaj?
Džo Kenedi: Uočio sam da mnogo „intelektualnih” dela posvećenih fudbalu pišu ljudi kao što je Nik Hornbi, koji kažu „Ja sam u stvari književnik, ali osećam potrebu da opravdam svoju ljubav prema fudbalu”, i onda kontriraju te dve perspektive. Na taj način se fudbal prosto opisuje kroz književne termine, a usput potvrđuje da književnost i sport nisu i nikad neće biti u istoj ravni – da je inferiornost u fudbalu utemeljena. Pomislio sam da bi bilo interesantno pozabaviti se tim detaljnije, otkriti stvarnu poetiku u srži fudbala. Interesantna stvar u vezi sa fudbalom je činjenica da on nezavisno prati istorijski razvoj estetike na mnogo dubljem smislu od onog što tvrde Nik Hornbi i njemu slični. Ovaj sport nastao je u istom istorijskom periodu, kapitalistička industrijalizacija šezdesetih godina 19. veka, baš kada se razvila i poezija moderne. Smatram da ga treba posmatrati kao specifičnu formu modernizma, kao jedan od aspekata moderne kulture.
Reci nam o tome nešto više. Jedna od osnovnih tvrdnji koju u knjizi iznosiš je da fudbal predstavlja „modernu za mase” – šta to znači?
Moderna za mase, široko govoreći, je čitava sfera pop kulture koju je društvo proizvelo beležeći rasparčano iskustvo modernizma, konkretno industrijalno-kapitalističkog i kasnog kapitalističkog modernizma.
Na primer?
Već se zna kako se ovo odigralo u kulturi. Na primer, od 1860 slikari poput Monea i pesnici poput Bodlera počeli su da traže način da prikažu svet koji ubrzava, koji grabi napred maglovitom brzinom, u kom je teško zadržati bilo kakvo iskustvo. Fudbal je u tom smislu oblik popularnog modernizma jer se, baš kao i moderna umetnost, temelji na nečemu nestalnom, promenljivom, na stalnom brisanju prošlosti. Kao što znamo, pobeda u fudbalu ne traje dugo; tvoj tim dobije utakmicu, osetiš zadovoljstvo nekih pet minuta, i onda već misliš o sledećoj. Ne može se dugo uživati u tom ostvarenju. Navijači dobro znaju i prihvataju tu nestalnost u korenu igre. Kad sam ja bio mali, ta nestabilnost i resetovanje bili su od ključnog značaja za moje odlaske na utakmicu: ironija tribina, fanzinska kultura, blago beketovski crni humor. Otkrio sam Kafku i Beketa čitajući fudbalske fanzine.
___________________________________________________________________________
Pogledajte VICE Srbija film Jedini romski fudbalski klub u Srbiji
___________________________________________________________________________
Takođe tvrdiš da se u najvišim rangovima takmičenja gubi onaj osećaj zajedništva među navijačima na stadionu. Zašto se to dešava?
Tejlorov izveštaj povodom tragedije na Hilsborou sadržao je preporuku da stadioni prve lige uvedu mesta za sedenje umesto stajanja. Vlasnici klubova nisu to shvatili kao preporuku već kao izgovor za potpunu komercijalizaciju stadiona da bi se privukla nova i bogatija publika. Ovo je počelo u najvišem rangu, a kasnije procurilo u sve ostale. Nema kluba koji nije želeo tako da posluje. Dakle, samo petnaestak godina posle Tejlorovog izveštaja, u četvrtoj ligi ima klubova koji za kartu naplate 20 funti, za program 7 funti, za pivo 5 funti i za pitu 4 funte.
Kažeš da se ovaj proces ogleda između ostalog i u opsesiji javnosti „metrikom”, statističkim podacima i taktikom. Šta tu ima loše?
Mislim da su ljudi uvideli da je ono kolektivno učestvovanje u fudbalu do te mere uništeno da su praktično odustali od toga. Kao posledica, sve je više ovog gurmanskog pristupa; ljudi se preko svake mere unose u mehanički aspekt igre. Čitaju blogove posvećene taktici, opsesivno prate statistički učinak, ponašaju se kao da igra više nema veze ni sa čim osim sa merljivim učinkom na terenu. To je uteha za gubitak navijačkog iskustva, ali to je takođe i komodifikacija same igre. Kad se fudbal odseče iz svega onog što ga okružuje, od svega društvenog i masovnog, lakše ga je zapakovati i prodati.
Sa druge strane, sve je više i navijačkih klubova kao što su oni u Dalviču i Kleptonu koji insistiraju upravo na kolektivnom iskustvu, na političkom angažmanu i sudelovanju. Šta misliš o tim društvenim pokretima?
Ja mislim da je političko delovanje, otvaranje fudbala za šire segmente društva od onih tradicionalnih, sjajna stvar. Ali ne bih rekao da su inicijative u Dalviču i Kleptonu – iako sam i sam učestvovao u onoj prvoj – baš to za šta se izdaju. Postoji rizik da navijači pokvare ono što zaista dobro funkcioniše u fudbalu, da nametnu klubu određeni identitet. Na kraju dobijemo, izvinite na izrazu, hiperrealnu verziju realnog fudbala, u kojoj se svi upadljivo prave da učestvuju u tom realizmu, da nisu ni slučajno prosto došli na utakmicu kao i svake subote. Politički angažman tako i sam postaje komoditet koji se prodaje. Ljudima se kaže „Dođite na stadion da vidite angažovane navijače – ko zna šta će ovog puta napraviti!” Tako da je cela stvar ipak vremenski ograničena.
Upozoravaš na nazadni karakter pokreta kao što je Against Modern Football. Možeš li tu da nam ponudiš neke primere?
Mislim da je taj pokret oduvek i bio reakcionarski, skoro po definiciji. Kao da žele da kažu „ovo novo je loše” a „ono staro je bilo dobro”. AMF je od samog začetka, tamo u Italiji, privlačio ljude kojima smetaju inkluzivni aspekti „modernog” fudbala. Kad se jedan navijač žalio na mizoginu pesmu sa tribina, na njega su se drugi obrušili preko svake mere, optužili ga da je jedan od onih koji kvare fudbal, čine ga homogenim. Dok, eto, u dobrom starom tradicionalnom fudbalu uvek ima mesta za takve „pošalice.”
Na fudbal i fudbalere obično se gleda kao na demonstraciju današnjeg neobuzdanog kapitalizma. Ali ti ističeš da je većina ljudi koji se bave ovim sportom loše plaćena, da im preti nestabilnost na radnom mestu kao i eksploatacija.
Ko privatno zna nekog profesionalnog fudbalera, verovatno ne zna Vejna Runija ili Pola Pogbu. Mnogo je veća verovatnoća da poznajete penzionisanog sportistu koji se danas bavi nekim drugim, mnogo manje glamuroznim poslom. Na primer Nil Veb, koji je 1990. imao prilike da nastupi u finalu FA kupa i na Svetskom prvenstvu u Italiji, danas radi kao poštar. Jedan od strelaca u finalu FA kupa drži trafiku nedaleko od moje kuće u Noriču. Takvi ljudi nisu nestali prosto zato što fudbaleri danas nose šarenije kopačke nego nekad. Mislim da većina ljudi koji se bave fudbalom dobro zna da, ako nisu dosegli određen nivo uspeha, njihov izbor karijere predstavlja ozbiljan finansijski rizik. U amaterskim ligama postoji gomila klinaca koja šutira loptu iako su ih otpisale preopterećene fudbalske akademije klubova iz Premijer lige; neki igraju tek da pokriju cenu registracije, u nadi da će ih jednog dana neko negde ponovo zaposliti. To su sve rezervisti radničke klase, podložni svim vrstama eksploatacije. Naravno, imaš i uvoznu radnu snagu koja se u fudbalu žestoko zloupotrebljava. Agenti pozivaju ogroman broj igrača, često iz centralne Afrike, obećaju im da će igrati za solidan evropski klub a posle im nađu angažman u nekom kiparskom trećeligašu. Dakle, mislim da za odbojnost koju mnogi osećaju prema fudbalerima ima vrlo malo osnova, a često se o njima sudi i na osnovu sumnjivih kriterijuma kao što su društveni stalež ili boja kože.
