Od sada možete da rezervišete sto u amsterdamskom Eenmaalu; šik, svedenom restoranu u kom se poslužuju samo ljubitelji hrane koji dođu sami. Vlasnici tvrde da su prvi lokal te vrste; sala za ručavanje usamljenih.
Zarađivanje na usamljenom uživaocu u hrani je, očigledno, veliki biznis. Prema studiji Hartman grupe , skoro polovina odraslih Amerikanaca jede većinu svojih obroka sama. U Velikoj Britaniji, prema Birou za nacionalnu statistiku , samci broje 7,7 miliona – gotovo trećinu – svih domaćinstava. Ako zadovoljite apetit ove nezanemarljive demografske kategorije, smejaćete se čitavim putem do bara.
Videos by VICE
Pre više godina morala sam da se skinem sa antibebi pilula nakon što sam gledala ženu u čarapama za vene i ručno pletenom vunenom prsluku kako kašikom jede jaja i krompiriće. Nisam preispitala svoje kontraceptivne mere predostrožnosti zato što sam čitavu tu scenu doživela kao nepodnošljivo erotičnu. Ne. Prizor ove usamljene žene, dok u tišini sedi za okrnjenim pultom i stidljivo prebira po tanjiru sa jajima i krompirićima, naterala me je u plač narednih 45 minuta.
Estrogen je kod mene očigledno izazvao napad ludila jer ljudi koji jedu sami ne zaslužuju vaše sažaljenje. Otvoreno cmizdrenje pred prizorom nekog ko zadovoljava jednu od najvećih životnih potreba i najistančanijih zadovoljstava potpuno maši poentu. Zašto? Zato što koncentrisati se na ono što unosite u sebe, naći se u prilici da u potpunosti doživite svoje okruženje dok jedete sami, jedan je od kamena temeljaca samodovoljnosti. Pošteđeni ste glupih komentara na svoj izbor hrane, dosadnih ograničenja u ishrani drugih, neobavezne ćaske, prisiljenosti da se nalazite sa nekim ko toliko kasni da ste već pojeli salvete pre nego što je stiglo predjelo i, što je najvažnije, kompromisa. Vi ste samostalno ostrvo.
“Ne brine me da li će bilo ko misliti da sam neki tužni jadnik”, kaže mi restoranski kritičar i posvećeni usamljenik u ishrani Džej Rejner . “Ne zanima me šta bilo ko misli u tom pogledu.” I ne treba da ga zanima. “Jedno od mojih najvećih grešnih zadovoljstava jeste kad tokom radne nedelje sam zbrišem na ručak u londonsku Kinesku četvrt ili dok sedim leđima okrenut vratima sa primerkom Njujorkera i pola pečene patke u ‘Four Sizons’ u ulici Džerard. To je kako ja doživljavam raj.” Užitak može biti još veći, kaže on, ako vas služi dobar konobar koji “shvata da vas ne treba sažaljevati; tu ste zato što želite sebi da udovoljite. Zabavljate samog sebe.”
Ako niste navikli da jedete sami, možda ćete doći u iskušenje da preterate sa nadoknađivanjem odsustva društva tako što ćete se kobajagi intenzivno dopisivati sa nekim ili čak ukrasiti svoj obrok izmišljenim telefonskim razgovorima. Ali ne treba to da radite. Naravno, nekoj hrani bolje pristaje da je jedete sami nego nekoj drugoj. Kao što će vam reći svaka žena koja je ikad jela bananu, kobasicu ili lizala sladoled dok ju je posmatrala grupa lascivnih muškaraca, neka jela su u odsustvu društva prosto mnogo upadljivija. Međutim, takav strah od felacija nad hranom je, kaže Džej, prokletstvo žena. “Ja tako nešto nikad neću iskusiti”, kaže on. “Sem ako, ne znam, ne budem lizao neke školjke ili tome slično.”
Kao i kod svih najboljih onanističkih zadovoljstava, kad jedete sami to obično radite jednom rukom; jednom rukom držite knjigu, novine, časopis ili telefon, dok drugom prebacujete hranu od tanjira do svog lica. Sem, naravno, ako ste spremni da zaronite facu u neko lepljivo, gnjecavo jelo koje je prosto suviše neprijatno jesti pred bilo kim ko nije vaša majka ili perverznjak sa erotskom fiksacijom na hranu. Ako želite to da radite, verovatno bi vam bilo bolje da se negde sakrijete. “Imam svoj ćošak u ‘Bodeansu’ (Meka za ljubitelje rebaraca u Londonu) gde niko ne može da me vidi”, kaže Džej. “Ili imate odličan bar za ostrige, sada u vlasništvu Ričarda Korigana, u Mejferu, gde možete da gledate muškarce kako se upuštaju u borbu na život i smrt sa nekim ozbiljnim ostrigama.” Može li neko, molim vas, da postavi kameru za nadzor na tom mestu?
Ali pored sve te priče o uživanju u tome kad jedete sami, za neke je to prosto dosadna nužda. Trenutno vozim bicikl po Novom Zelandu i provela sam mnoge sate u svom sunđerasto postavljenom šortsu gledajući sredovečne muškarce u plavim džemperima od poliestera kako tiho žvaću pogače sa sirom, srču mlaku kafu i zure negde napola u daljinu. Oni su vojska vozača autobusa na duge staze bez kojih bi horde turista sa ogrlicama od školjki i bongosima koji šire seksualno prenosive bolesti svoju godinu pauze pre studiranja verovatno provodili u hotelima kraj aerodroma. Kamo lepe sreće.
“Mislim da ljudi ne shvataju koliko je ovaj život usamljenički”, kaže Dekster, vozač autobusa više od dvadeset godina koga sam zatekla kako jede pitu od krompira i mesa na obali jezera Vanaka. “Danju ste zauzeti, ali ste noću potpuno sami. Iskradete se, pojedete nešto na brzaka i vratite se u sobu. Sve vreme ste daleko od kuće, većinu noći provodite u nekoj drugoj sobi, a ujutro se budite znajući da ćete sve to morati ispočetka. Uvek bih radije jeo sa drugim ljudima, ali često nisam u prilici.”
Brz utovar goriva punog ugljenih hidrata u slučaju usamljenika kao što je Dekster sasvim je drugi svet od one vrste solo obedovanja koje je fetišizovao Ijan Fleming u romanima o Džejmsu Bondu. Baš kao savršeno udeljene karte u partiji pokera, vožnju kroz alpske predele i pobeđivanje protivnika u golfu, Fleming je ubacivao i više dugih deskriptivnih pasaža o Bondovim ekskluzivnim navikama usamljenog uživaoca u hrani. U romanu Dijamanti su večni, posle četvrtog tuširanja tog dana (čovek mora da je imao najmirišljaviji pazuh na Severnoj hemisferi), Bond je skoknuo do “Voisinsa, gde je popio dva votka-martinija, pojeo Oeufs Benedict i jagode” dok je čitao sportsku prognozu.
Ali u doba ajfona, mi zapravo ne znamo kako je to istinski jesti sam. Zahvaljujući Tviteru, Fejsbuku, elektronskim čitačima i Instagramu, većina nas jede ručak imajući među svojim majonezom umazanim prstima pristup obimnijoj lektiri nego što sadrži čitava Kongresna biblioteka i većem broju ljudi nego u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Postalo je pitanje discipline samo sedeti i posmatrati svoju hranu i ljude oko sebe, a ne prepustiti se utešnom društvu konstantno skrolujućih avatara i sajtova sa vestima koji se ažuriraju u realnom vremenu. Ali kao i sa svim stvarima koje zahtevaju makar trunku snage volje, verovatno bi se isplatilo.
Prošle nedelje zatekla sam sebe kako sedim sama za suncem izbeljenim stolom ispred Sweet Mother’s Kitchen u Velingtonu, na Novom Zelandu, jedem korpu punu vrelog kukuruznog hleba i pijem pivo. Bilo je četiri popodne i morala sam da ubijem dva sata. Da sam bila upućena na nečije tuđe hirove ili da mi je smetalo što jedem sama, verovatno bih morala da se šetkam po muzeju, posetim strvinu ogromne ukiseljene lignje, pretvaram se da uživam u kupovini odeće ili — Bože me sačuvaj — da mi “ugađaju” u nekom salonu lepote. Ovako sam sedela na suncu, prisluškivala neprijatni izlazak dvoje mladih ljudi do sebe i jurila za toplim puterom koji sam iskapala sebi po licu, grudima i butinama poput psa koji kopa po bašti u potrazi za kostima. Bilo je veličanstveno. Kao što Džej kaže: “Kad jedete sami, to treba da bude večera sa nekim koga volite”, pa ako niste sposobni da se zasitite dok ste sami, verovatno ste u ozbiljnom sosu.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu