Kad su u pitanju hrišćanski propagandni filmovi, većina ljudi odmah pomisli na nepodnošljivi Bog nije mrtav (God’s Not Dead) ili na Ostavljeni (Left Behind) čija je svrha bila da reši probleme Nikolasa Kejdža sa dugovima kod poreskog — od kritike sahranjeni napadi na sekularni svet koji s vremena na vreme zarade gomilu novca. Ali postoji još jedan žanr koji, čini se, ima potpuno isti cilj sticanja sledbenika slavljenjem hrišćanstva i satanizovanjem svih ostalih vera (uključujući nevernike): horor filmovi.
Svake godine moramo da trpimo sve više ovih predvidivo montiranih, loše smišljenih trilera o mladoj devojci koja se nepromišljeno igra sa nekim Sotoninim oruđem (obično Pločom duhova), zaposedne je demon, koga potom iz nje mora da isteruje sveštenik koji je ranije sumnjao u svoju veru, ali sada uviđa sve mane racionalne misli.
Videos by VICE
Ruku na srce, ne služe svi horor filmovi kao glasnogovornici hrišćanstva — ima čak nekoliko primera koji osuđuju crkvene poglavare — ali skoro svaki horor film koji se dotakne natprirodnog ili će osuditi nevernike ( Prizivanje zla [The Conjuring], Obred [The Rite]), predstaviti neisusovske religije kao jezive ( Čovek od pruća [The Wicker Man], Isterivač đavola [The Exorcist], Zlokoban [Sinister]), ili će tvrditi da će se ostvariti biblijsko proročanstvo ( Legija [Legion], Predskazanje [The Omen]). Čak i slešeri koji nemaju veze sa verom često se hvataju stereotipnog moralizovanja o drogama, predbraničnom seksu ili bilo kojim aktivnostima koje su i najmanje pohotne.
“Mnoge filmadžije svoj posao vide kao misionara hrišćanstva, a film je njihova misionarska alatka. Strah je misionarska alatka.” — Hektor Avalos
Dok sam kao dete odrastao u vreme satanističke panike ranih devedesetih, nije mi bio dozvoljen pristup odeljku sa hororima u našem lokalnom video klubu. Bili smo evangelistički hrišćani koji su verovali u “duhovni rat”, ideju da su anđeli i demoni sve vreme tu oko nas, u borbi za naše duše. Gledanje filmova kao što su Kučke iz Istvika (The Craft) ili Drakula Brema Stokera mogao je da bude otvoreni poziv da vas zaposedne đavo. Kad se na sve to osvrnem danas, kao odrasli ateista, ne vidim mnogo razlike između poruke kojoj nas je učila crkva (Sotona je svuda i treba vam Biblija da se zaštitite) i one iz mnogih filmova strave i užasa. Hrišćanski roditelji su ‘ladno mogli da prikazuju ove filmove svojoj deci kao biblijsku verziju obrazovnog programa!
Ali pravo pitanje je: da li nas producenti ovih filmova svesno izlažu hrišćanskoj propagandi (onako kao što su komunisti u Holivudu bili optuživani da nam truju umove četrdesetih i pedesetih) ili su to samo dovoljno prepoznatljiva kulturološka sredstva kojima lakše mogu da nas uplaše?
“Mnogi od ovih filmova eksplicitna su hrišćanska propaganda sa misionarskim ciljem”, kaže Hektor Avalos, profesor verskih studija na Državnom univerzitetu u Ajovi koji drži predavanja iz religije i filma. Avalos poredi filmove kao što su Predskazanje sa Stradanjem Isusovim Mela Gibsona, tvrdeći da oba imaju svoju misiju. “Mnoge filmadžije zapravo veruju u poruke svojih filmova. Oni svoj posao vidi kao misionarski za hrišćanstvo, a film je njihova misionarska alatka. Strah je misionarska alatka. Poruka je da je zlo dovoljno stvarno da ga se treba plašiti i da na hrišćanstvo ili veru treba gledati kao na najbolje rešenje.”
Avalos kao primer navodi film Prizivanje zla iz 2013. godine (“istinitu priču” o hrišćanskim lovcima na duhove u međuvremenu pretvorenu u uspešnu franšizu), koji se završava citatom lovca na duhova iz stvarnog života po kome je rađen film: “Đavolske sile su moćne. Te sile su večne i postoje i dan-danas. Bajke su istinite. Đavo postoji. Bog postoji. A što se nas ljudi tiče, naša sudbina direktno zavisi od toga koga ćemo odlučiti da sledimo.”
Film u Vornerovoj produkciji direktno je reklamiran verskim institucijama, a u intervjuu za Hrišćanski post o nastavku, koscenarista Čed Hils je izjavio: ” Prizivanje zla 2 je priča ispričana kroz oči vernika, čije je najjače oružje njihova vera u Boga. Naš film omogućava vernicima i nevernicima da pođu na putovanje sa njima i da to, na neki način, možda utiče na nekoga ko se nalazi na ivici vere i da im preko potrebnu snagu.”
Većina horor filmadžija nije tako otvorena u svom pokušaju sticanja sledbenika i verovatno nema nikakav svesni verski cilj, prema rečima Dejvida Morgana, profesora religije i istorije umetnosti na Univerzitetu Djuk. Morgan je proučavao viševekovno slikarstvo i književna dela koji koriste verski strah kako bi uticali na društveno ponašanje, i iako se slaže da u horor filmovima često ima moralističkog priprećivanja prstom, on ne veruje da to spada u hrišćansku propagandu.
“Filmadžije ne koriste nužno propagandu, već iskorišćavaju kulturološko nasleđe”, rekao je on. “Oni znaju da je veliki segment populacije kulturološki pismen u vezi sa grehom i vrlinama, i paklom kao konceptom. Religiozni arhetipovi su više sredstvo čiji je cilj da zabavi ljude.”
Čovek je verovatno u pravu, ali vredi pogledati odakle potiče svo to kulturološko nasleđe demonske posednutosti i ukletih kuća: ili iz crkve ili iz filmova strave i užasa, a oba se obično upijaju u detinjstvu. Deca uglavnom nisu skeptična prema religiji ili horor filmovima, retko ih kritikuju na osnovu nauke ili racionalnosti. Ona obično u sve veruju bezuslovno, a njihova uverenja učvršćuju se u skladu sa stepenom doživljenog straha, što ih čini savršenim kandidatima za propagandu religioznog užasa u horor filmovima. Kad sam bio dete, moji prijatelji i ja nismo imali problema da poverujemo u skandalozne glasine o koncertima Merilina Mensona, brojna “satanistička” ubistva širom zemlje ili ideju da će vam ako samo taknete Ploču duhova telo ili dušu zaposesti demon. Živeli smo u skoro stalnom strahu od zla koje nas okružuje.
‘Obred’
Pretpostavljam da do neke određene mere filmsko iskustvo želi da nam prizove osećaj strahopoštovanja i začudnosti iz našeg detinjstva. Dakle, ima smisla što horor filmadžije nastavljaju da iskorišćavaju detinje predstave o svetoj vodici i krstovima. Ali za odraslu osobu, natprirodni filmovi koji tvrde da su “zasnovani na istinitoj priči” prosto vređaju inteligenciju. Vernici tvrde da postoje mnogi “neobjašnjivi događaji” koji dokazuju postojanje Boga, kao što su egzorcizmi tokom kojih neobrazovana seljančica govori drevni latinski ili zidovi uklete kuće krvare tri šestice. Ove priče obično potiču iz horor filmova kao što su Egzorcizam Emili Rouz ili Amitivilski užas, čije su “istinite priče” ubedljivo kritikovane i osporene.
Čitava ova ujdurma ima mnogo opasnije implikacije od običnog nerviranja jednog ateističkog milenijalsa. Iako moram da priznam da je film Veštica iz 2015. godine bilo malo kinematografsko remek-delo, on je zasnovan na istoj premisi kao i Prizivanje zla, izlažući pretpostavku da su žrtve puritanskog lova na veštice iz 17. veka pogubljivane s razlogom, pošto su bebe ubijale po Sotoninom nalogu. Takve pretpostavke imaju konkretne posledice u stvarnom životu, kao što se videlo u dokumentarcu Spasavanje veštičje dece u Africi, gde se deca izlažu mučenju, napuštanju, izgladnjivanju i ubistvu nakon što evangelistički misionari ubede Nigerijce da među njima ima veštica.
Isto važi za svaki film o egzorcizmu. Vekovima su mentalno obolele kojima je bilo preko potrebno naučno medicinsko lečenje sistematski mučili sveštenici ubeđeni da bolesni komuniciraju sa đavolom a ne sa sopstvenom bolešću. Šta je sledeće, film o tome kako su španski inkvizitori zapravo bili heroji dok su razvlačili, seckali i spaljivali žive ljude?
Kad sledeći put pomislite da date 15 dolara kako biste pogledali još jedan film o žrtvama uklete kuće, vampira ili Ploče duhova koje može da spase samo sveštenik i njegova magična vodica, zapitajte se zašto su vam te stvari i dalje strašne — i kakve sve opasne ideje finansijski podržavate u potrazi za prijatnim dizanjem nivoa adrenalina.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu