Fotografije su vlasništvo autora

Sreda je, petnaest do četiri popodne, i ja se nalazim u sobi osvetljenoj svećama, grleći se sa čovekom kog sam tek upoznao. Zove se Stiv Mejer. Bili smo zagrljeni čitavih deset minuta. Nismo drogirani.

Stiv je licencirani praktičar Core Energetics koji se specijalizovao za terapiju grljenjem. „Grlim već petnaest godina“, kaže mi pre prve sesije. Core Energetics je vid psihoterapije koncentrisan na telo. Stiv mi to ovako objašnjava: „Recimo da si napet i da ti se sve skuplja u stomaku. Telo registruje tvoju prošlost. Reč je o tome da se stvari odglave“. Za njega je grljenje integralan deo procesa emotivnog i fizičkog izražavanja. „Mislite o grljenju kao o nekom jeziku: jeziku razumevanja, brige, utehe i sigurnosti“, kaže on. Iako priznaje da neki od klijenata dolaze kod njega zbog „iskustva povezivanja“ kada se grle s nekim, takođe kaže da na nekim klijentima koji su u ranom uzrastu bili povređivani prilikom povezivanja sprovodi „prilično dubinsku terapiju. Mnogi od njih imaju traume vezane za dodir“.

Započeli smo sesiju grljenja tako što smo se grlili stojeći. Stiv, krupni veteran bezvremenske umetnosti zagrljala je savio grudi, i stomaci su nam se dodirnuli. Diše duboko, kao prilikom meditacije ili joge. Ja sledim njegov primer, i uskoro nam se disanje sinhronizuje. Kaže mi da oseća napetost u mojim ramenima – drhtanje koje često sreće kod novih klijenata. Ostajemo u tom položaju par minuta, tu i tamo pričajući o mojim osećanjima, ali uglavnom samo grleći se. Fino je, skoro ophrvavajuće fino. To je iskustvo koje te natera da se zapitaš, dok si u zagrljaju drugog ljudskog bića, zašto to ne radiš češće.

Ako ste muškarac ili provodite bilo koje vreme s njima, verovatno ste primetili da umeju da budu veoma nepoverljivi kada je reč o razgovoru o emocijama, i da se služe raznim aktivnostima – piju, gledaju televiziju, sport, puštaju muziku – da bi izbegli razgovor o emocijama. Ja znam da i sam imam problem da razgovaram o svojim osećanjima, čak i sa svojom devojkom; imam problem čak i da priznam da ne pričam o svojim osećanjima.

U poslednjih šest meseci sam se preselio na drugi kraj zemlje, u Los Anđeles, prestao sam da pijem, uzeo stan sa devojkom, promenio posao, počeo da radim jogu, popravio odnose s roditeljima, i uzeo psa. Ali uprkos svim ovim promenama, otkako sam došao u Los Anđeles, imam problem koji mislim da ga imaj mnogi muškarci, a to je da imam teškoća da se povežem s drugim muškarcima. U Njujorku sam bio dobar sa mnogo ljudi – ne bih mogao da zafrljačim mačku u nekom baru, a da ne pogodim makar nekog površnog poznanika – ali sam imao i malu grupu bliskih ortaka, prijatelja sa kojima sam se zbližio živeći u istom gradu. Sada uglavnom razgovaramo preko interneta, i nisam ih zamenio drugim vezama.

Prema naučnim izvorima, moja situacija je reprezentativna za mnoge muškarce. 1982. godine, istraživači katedre za psihologiju UCLA-a su objavili studiju u kojoj tvrde da se, dok se veze između žena uglavnom vrte „oko deljenja emocija i razgovora“, prijateljstvo između muškaraca uglavnom zasniva na „zajedničkim aktivnostima“. Utvrdili su da su muškarci „zatvoreni“. „Zbog toga što seksualna uloga muškarca ograničava njegovo poveravanje drugim muškarcima, čak i najmanje priznanje prijatelju se smatra za ozbiljnu intimnost“. S druge strane, žene su sklone tome da podele lične stvari čak i sa ženama sa kojima nisu posebno bliske.

Sve to zajedno se naziva „model muškog manjka“, čiji je postulat da muškarci imaju tri tipa prijatelja: „prijatelje za aktivnosti“, „podesne prijatelje“ i „prijatelje koji su im mentori“. Sve to se svodi na ideju da, iz ovog ili onog razloga, kod muških prijateljstava često postoji neko posredno sredstvo, bez obzira da li je u pitanju zajednički provod (aktivnost), blizina na radnom mestu ili u nekom ustrojstvu (podesnost) ili im neko drži lekcije iz života (mentor).

Mnogi muškarci su i dalje praistorijske, kromanjonske životinje iz čopora, nesposobne da pokažu ranjivost ili fizičku naklonost.

Ali iako ova teorija nije baš savršena – na primer, ignoriše bliskost koja se javlja nakon nekog intenzivnog zajedničkog iskustva – tu svakako ima nečega. Moja prijateljstva u L.A. se uglavnom zasnivaju na aktivnostima: imam emisiju na internet radiju sa nekim momcima, i pravim muziku sa još jednim, što nam uglavnom daje izgovor da blejimo i zezamo se. Kada upoznam nekoga i pomislim u sebi, „Hej, trebalo bi češće s njim da se družim“, na neki način ne znam kako da mu priđem, ako ga ne pozovem da nešto radimo zajedno.

Pročitajte i: Srećan 10. rođendan Reddit, lepo ste to zakuvali

Nije da je ovo nov problem. U svom delu „Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere“, prvi put objavljenom u mračnom srednjem veku, 1993. godine, Džon Grej tvrdi da su muškarci skloni tome da ustuknu pred problemima. Projekat „Čovečanstvo“ postoji još od 1985, i nudi utočište i pomoć muškarcima koji pokušavaju da spoznaju ceo spektar svog bića. S druge strane, tu grupu optužuju da održava bizarne obrede prilikom kojih goli muškarci čekićima razbijaju kuvane piliće, pa oni možda i nisu najbolji primer.

Savremeni muškaraci ne moraju da masakriraju perad da bi imali osećaj bratstva – postoji aplikacija za to. Zove se „Čopor vukova“ i služi za održavanje neobaveznih prijateljstava zasnovanih na aktivnostima. Lansirao ju je Najl Najami, producent koji je postao trgovac nekretninama i preduzimač, koji trenutno gradi kuću u Los Anđelesu koja je procenjena na 500 miliona, i čovek koji je za 39 miliona prodao Didiju kuću koja je imala podvodni tunel. Najami mi je preko telefona ispričao da mu je ideja za „Čopor vukova“ pala na pamet kada mu je jedan nedavno razvedeni prijatelj priznao da nema s kim da se druži.

„To je počelo kao aplikacija za razvedenog tipa koji je izgubio kontakt sa svim svojim drugarima i koji mora ponovo da se poveže i pokuša da nađe nove drugare sa kojima može da provodi vreme“, kaže Najami. U ovom trenutku aplikacija ima oko 8000 korisnika, većinom iz L.A, kaže Najami, ali kao i svaki sopstvenik aplikacija, ima velike snove o tome da u nastupajućim godinama privuče „milion, dva miliona“ usamljenih batica.

Ali uprkos aplikacijama za prijateljstvo, sajtovima na kojima nam govore da moramo da delimo svoja osećanja, kao i golim obredima, mnogi muškarci su i dalje praistorijske, kromanjonske životinje iz čopora, nesposobne da pokažu ranjivost ili fizičku naklonost. Nismo u stanju jedni drugima da priznamo da smo i sami u staklenoj klopci emocija.

Da bih stekao bolji uvid, obratio sam se profesoru Džefriju Grifu sa Univerziteta u Merilendu, autoru dela „Ortački sistem“ iz 2008, naučne studije o prirodi muških prijateljstava. Iako kaže da, sociološki gledano, „dolazi do generalne promene i da je muškarcima sve manje neprijatno da se izražavaju, zamisao o nekoj neverovatnoj bliskosti između muškaraca je zastrašujuća“. On opisuje ženska prijateljstva kao „prijateljstva licem u lice“, dok muška prijateljstva opisuje kao „prijateljstva rame uz rame“. Time želi da kaže da će muškarcima biti prijatnije da jedni s drugima učestvuju u nekoj aktivnosti, nego da samo razgovaraju. „Muškarci jednim delom vole da provode vreme jedni s drugima“, kaže on, „i zbog toga što im ne prija emotivni pritisak pod koji ih žene stavljaju“.

Prema Grifu, iako su muškarci dovoljno socijalizovani da prihvate emotivno odbijanje žene, biti platonski odbijen od nekog drugog muškarca je sasvim druga priča. Sprijateljiti se s nekim znači spustiti gard, kaže on: „Većina muškaraca, naročito kada steknu novo prijateljstvo, ne žele prijateljstvo na kojem treba mnogo da se radi. To umeju da protumače kao ranjivost“.

U tom procesu, propuštamo neke stvarno sjajne zagrljaje.

Fotografija: Wiki Commons

Ne vraćam se na zagrljaje samo zbog toga što Stiv Mejer tako dobro grli; ispostavilo se da postoje stvarni, hemijski razlozi zašto je grliti nekoga tako dobar osećaj. „Telo je napravljeno tako da na zagrljaje reaguje pozitivno“, kaže mi Stiv. „Kada se ljudi grle i osećaju bezbedno“, „njihovo telo luči oksitocin, koji je hormon koji izaziva dobar osećaj“. I zaista, Nacionalni zdravstveni institut (NIH)izveštava da ljudi koji se često grle i imaju fizičke kontakte obično imaju viši nivo oksitocina u organizmu. Oksitocin okida lučenje dopamina, neurotransmitera koji pomaže kontrolisanje iskustva zadovoljstva, i smanjuje stres u telu. Stiv mi kaže da se veza između zagrljaja i oksitocina stvara veoma rano, kada majke grle svoju novorođenčad. „Od samog rođenja, zagrljaji čine da se osećamo bezbedno u svetu“.

Ali toplina nije jedino što u ovom trenutku osećam. Kao i svi, i ja negde u sebi imam nagomilani bes, koji je u mom slučaju možda vezan za jedan prošlogodišnji događaj, kada me je jedan tip udario u glavu zbog toga što mu se nije dopalo nešto što sam napisao. Mentalno sam to prebrodio, ali podsvesno, ko zna? Zbog toga mi je Stiv posle zagrljala predložio da teniskim reketom udaram u ogromni komad sunđera.

„Mi to u Core Energetics-u zovemo ‘Udaranje kocke“, kaže on. „To je mesto na kome jake emocije mogu fizički da se izraze.

I tako sam počeo da ubijam boga u sunđeru, zamišljajući šta bih rekao tom tipu koji me je udario. Uradio sam to. Dobro sam se osećao. Stiv mi je kasnije u mejlu napisao, „Mislim da je u tom trenutku u tvom telu strujalo mnogo energije, i od udaraca, ali i od energije koji su oslobodio zbog tog napada na tebe“.

Deluje mi blesavo kada kažem da su mi zagrljali pomogli da se osetim dovoljno bezbedno da bih bio u stanju da oslobodim svoj bes i da mi je izražavanje osećanja o tom incidetu možda pomoglo da se bolje pomirim sa njima. A opet, ja ne volim da pričam o svojim osećanjima.

Verovatno bi bilo novinarski neodgovorno od mene da izbacim nekakvu teoriju o tome zašto su muškarci zatvoreni. Kako naučimo da postanemo ovakvi kakvi smo? Da li je tako zato što nas od malih nogu uče da muškost povezujemo sa nadmetanjem i pobeđivanjem drugih dečaka i muškaraca na raznim bojnim poljima? Da li je tako zbog nekakve uvrnute, sjebane, urođene mizoginije? Da li je jednostavno u pitanju homofobija? Da li je tako zato što veći deo zapadnjačke literature dolazi iz pera tipova kao što su Mark Tven, Vilijam Fokner i Ernest Hemingvej – tipovi koje bismo mogli da nazovemo baticama, da je taj izraz postojao u njihovo vreme? Da li je tako zbog svih onih filmova koji idealizuju skoro neme, ponekad čak i bezimene tipove nalik Klintu Istvudu , koji jezde po svetu i ubijaju sve što im stane na put? Ili zbog onih drugih filmova koji opisuju muškarce kao nezrele krelce koje moraju da rehabilituju pribrane i zrele žene, sa gotovo majčinskom vođstvom, i koje su takođe i mnogo zgodnije od njih?

Rizikujući još novinarske neodgovornosti, dopustiću Takeru Maksu da iznese svoje viđenje svega ovoga. „Većina tipova“, kaže mi Maks u telefonskom razgovoru, „misle da se od njih očekuje da prikrivaju emocije, da sve vreme budu jaki, i da moraju da podignu barijeru da bi mogli da se nose sa tim stvarima. To su stari kulturološki obrasci, ali su i dalje duboko ukorenjeni“.

Naravno, Maks se proslavio kao problematično dete izdavaštva, sa knjigama kao što su „Nadam se da u paklu služe pivo“, „Seronje svrše prve“ i „Sledi veselje“, u kojima do detalja i eksplicitno, ponekad i prilično mizogino, opisuje seksualne dogodovštine i neuspehe. Iako nije bez oponenata (filmska adaptacija „Piva u paklu“ iz 2009. je doživela žestoke kritike zbog toga kako se u njoj prikazuju žene, a 2012. je bio na udaru zbog toga što je pokušao da ubedi „Planirano roditeljstvo“ da nazovu jednu kliniku za abortuse po njemu, u zamenu za donaciju od 500 hiljada dolara), Taker Maks 2015. barem naizgled deluje drugačije od Takera Maksa iz prošlih dana.

Kao prvo, oženjen je i ima dete. Ulaže u start ap projekte, i navodno se kloni vatrenih obožavatelja i pijančenja. Zajedno sa evolutivnim psihologom Džefrijem Milerom, Maks je pokrenuo novi sajt pod nazivom „Teren za parenje“, koji je blog i podkast namenjen tome da pomogne mladićima u „celom procesu parenja – od početka (od puberteta), preko različitih vrsta i stepena ljubavnih susreta, sve do braka (ili kakve god vrste odnosa da muškarac izabere)“. Naravno, ovo nije baš „Ženstvena tajanstvenost“, ali je daleko od Maksove priče o detinjastoj radosti koji je osetio kada je spavao sa patuljicom.

Na svom podkastu, Maks i Miler obučavaju mladiće o svetu seksa i zabavljanja na način koji je prilično odgovoran, moram da priznam. Iako podkast svakako može da se shvati kao „Taker Maks pomaže tipovima da nešto kresnu“, postoji velika razlika između toga što radi on i onoga što radi, recimo, neki obični ulični zavodnik.

„Veliki deo podkasta“, kaže mi on, „je posvećen objašnjavaju muškarcima osnovnih stvari o ženama“. U suštini, ideja je da se mladićima pomogne da pronađu devojke tako što će im pružiti ruku, razumeti i poštovati položaj žene u društvu, i tako što će bolje razumeti sebe, da ne bi bili deo problema. On se nada da će „momci biti u stanju da se okupe i da budu u fazonu, ‘Možemo da izlazimo i upoznajemo devojke sa ciljem da nađemo neku sa kojom ćemo biti u vezi, umesto da se pretvaramo da je bitno samo to da spavamo s nekom’“.

„Većina momaka su dosadni, naporni, nametljivi, uvrnuti ili očigledno objektivizuju žene. Na ženu bukvalno gledaju kao na parče mesa“, Taker Maks

Maks spremno priznaje da „zvuči jebeno smešno i ironično da ja budem taj koji će pokušati da uči momke kako da nađu devojke“, ali ja moram da priznam da njegovi saveti imaju određenu dozu legitimnosti.

Na primer, Maks započinje jednu epizodu tako što kaže, „Većina momaka su dosadni, naporni, nametljivi, uvrnuti ili očigledno objektivizuju žene. Na ženu bukvalno gledaju kao na parče mesa. Žene to primećuju, i to ih užasno nervira“. U toj epizodi se kaže i da, „ako želiš telo u obliku žene da bi se zadovoljio, probaj sa ‘flešlajtom’ ili lutkom na naduvavanje“.

„Nije da sam izmislio sve te stvari“, kaže mi Maks. „Sve što govorim na tom podkastu je poznato onima koji su bili na bilo kakvoj terapiji, ili u nekom savetovalištu, ili bilo gde gde ljudi otvoreno razgovaraju o svojim emocijama. Maks na sebe gleda kao na tumača. „Zaista, ako radimo bilo šta novo, to je onda to što iznosimo mnogo ideja o kojima drugi ljudi i druge grupe ljudi razgovaraju već dugo vremena, ideje koje mogu dobro da posluže muškarcima, na način na koji muškarci mogu da ih prihvate“.

On misli da je nedostatak prijateljstva kod muškaraca, kao i njihova nemogućnost interakcije sa ženama, rezultat istog osnovnog problema, a to je da ne umeju da komuniciraju, i tačka. „Mladi momci misle da su svi ostali sve shvatili, i da moraju da budu kul kao da su i sami sve shvatili, i da su iskusni, ili šta god. Ali ispod te tanke opne lažnog samopouzdanja i junačenja, oni su duboko nesigurni, isprepadani i uplašeni, i nemaju pojma šta da rade, i sve ih veoma zbunjuje“.

Fotografija: Flickr user Friskytuna

Stiv i ja smo legli postrance na dušek. On mi kaže da ga obgrlim otpozadi. Tada mi već više nije bilo nimalo nelagodno da obgrlim nekog neznanca. Jedno od Stivovih osnovnih pravila je, „Ne sme da ti bude fizički neudobno“. To je imalo i bukvalno (ako mi utrne ruka, smem da promenim položaj) i preneseno značenje. Ovo je okruženje, kaže on, „gde su heteroseksualni muškarci van svoje zone sigurnosti“. On pokušava da napravi „okruženje u kojem će se osetiti dovoljno prijatno da to istraže“.

Ovo iskustvo je za mene svakako novo – zaista mislim da mi je to bilo prvi put da obgrlim drugog muškarca – ali nije bilo nimalo nepoželjno. Iako sam ja obgrlio njega otpozadi, jasno je da je on glavni, zaštitnički je stavio svoju ruku preko moje, i povremeno me tapkao. Ponovo smo sinhronizovano disali, pomalo pričali, ali uglavnom smo samo ležali. Onda mi je rekao da mu prislonim glavu na grudi, objasnivši mi da je to veoma očinska poza. Rekao mi je da sam bezbedan, a onda mi rekao da sam sebi kažem da sam bezbedan. Osećao sam se, pa, bezbedno.

Kada te grli veliki čovek koji ima profesionalnu obavezu da te ne osuđuje, osetiš se nekako duboko, skoro praiskonski sigurno. Ta sigurnost mi dozvoljava da pustim sve latentne strahove i anksioznosti, da artikulišem nedorečene misli koje mi se roje po glavi. Pričam o tome kako sam se osećao glupo kada su me udarili u glavu. Pričam o svojim problemima sa zloupotrebom nezakonitih supstanci. Pričam o svom odnosu sa roditeljima. Pričam o svom odnosu sa devojkom. Pričam o odnosu sa svojim psom.

Dok sam se vraćao sa terapije sa Stivenom, osetio sam neku naknadnu jezu, za šta mi je Stiven rekao da može da se dogodi. Nisam se obavezno osećao bolje, već samo drugačije – ispostavilo se da mi je popodne provedeno u razgovoru o mojim osećanjima pomoglo da mi se neke stvari razjasne. Ceo život uslovljavam sebe da ne pričam o svojim osećanjima, da ih suzbijam do te mere da ponekad ne mogu ni da shvatim šta me zaista muči. Artikulišući i puštajući napolje do tada neizrečena sranja koja su mi na pameti, uspeo sam da otčepim mozak.

U nastupajućim danima sam se trudio da ne opažam samo svoje reakcije na stresne situacije, već i osnovne uzroke tih reakcija. Osećao sam se manje odsečenim od sveta, jer sam bukvalno počeo da otvaram kanale koji su me sprečavali da sam sebe razumem.

Nekoliko večeri kasnije, sastao sam se sa ortakom iz benda da pravimo muziku i zezamo se. Preneo sam mu svoja iskustva sa terapije grljenjem, i po prvi put u više meseci, razgovarao s njim o svojim osećanjima. I on je meni pričao o svojim. U tom trenutku smo prevazišli „prijateljstvo zasnovano na zajedničkim aktivnostima“, po „modelu muškog manjka“. Bili smo samo dva ljudska bića koja razgovaraju o životu. Na rastanku smo se zagrlili. Bio je to dobar osećaj.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu