Ove žene kažu, čak garantuju, da su veći muškarci od onih koji dolaze na tribine da bi navijanjem podržali svoj klub. Iako su iz suparničkih tabora, slažu se u tvrdnji da je njihova ljubav iskrenija.

Ne obaziru se na prozivke hejtera da to rade zbog trenda, kao i na primitivne parole poput „Tribine su za navijače, a ne za kučke koje traže jebače“, kojima neki pokušavaju da ih vrate za šporet.

Za njih je to ljubav u najiskrenijem obliku, kažu, isti je osećaj kao kad si zaljubljen, samo pomnožiš sa deset puta.

Danka Savić, Zvezdašica, terapeut sportske masaže, Bijeljina, 33 godine

– Ceo život navijam za Crvenu zvezdu. Mi smo iz Sarajeva, moj tata je vatreni navijač Partizana, i vodio me je redovno na utakmice na Koševo i gde god su igrali. Ali nikad nisam navijala za Partizan. Kada sam videla u Tempu naslovnu stranu sa Zvezdom, od tada sam imala svaki broj. Ne mogu da ti kažem iz ove perspektive šta me je privuklo, ljubav prema toj boji, dresu, i kako dete može da proceni šta zavoli.

Kad uđem u Pionir, to me diže, ne znam kako bih to opisala. Pukne te adrenalin, u nekim situacijama misliš da će ti srce otkazati. Ne bih otišla u salon lepote ili potrošila na neku krpicu, radije bih otišla na utakmicu.

Ne izlazi se u grad ako se igra neka bitna utakmica, ne volim da ih gledam u kafiću, jer mi buka odvlači pažnju, ne čujem komentatora i ne osetim atmosferu, a ne mogu ni da se svađam s televizorom. TV prenose pratim sama, najviše to volim, tata je u drugoj sobi i namerno navija za protivnički tim, pa je bolje zarad mira u kući.

U mom okruženju žene slabo prate utakmice. Vodila sam jednom sestru na košarku, ona je samo gledala u Navara na klupi, i lepe momke na tribinama, utakmicu skoro da i nije pratila. Meni je samo bitno da vidim šta se dešava na terenu, jer nisam platila kartu da bi me neko ometao.

Meni je van svake pameti to šta navijačke grupe rade i kako se upravlja njima, jer oni zakuvaju atmosferu da ne možeš normalno da navijaš, a da se ne dogodi neki incident, tragedija.

Dešavalo se da naletim na protivničke navijače, nije mi bila frka, ali šal ipak stavim u torbu. Meni je to bolesno, imam pravo da navijam za koga hoću, imamo drugare koji su Grobari, ali samo se peckamo. Da me neko udari, jer sam Zvezdaš mi je fascinantno i prelazi okvire ljudskosti.

Sportistima ne zameram što su često u tabloidima. Imam utisak da žele da se istaknu, ali čemu bančenje, a treba da pretrčiš ne znam kolko kilometara. Neću uticati na svoju decu da navijaju za Zvezdu, ali znam da ću na utakmice ići dok god me zdravlje bude služilo.

Nevena Popić, Zvezdašica, defektoloŠKINJA, Beograd, 28 godina

– Svi u kući su mi Zvezdaši, od malena navijam za Zvezdu, brat je trenirao fudbal, stric je doktor u Zvezdi, pre toga bio u Obiliću. I ja sam igrala odbojku svojevremeno i rasla u zdravom okruženju. Na prvu utakmicu me je i poveo on kada sam imala deset godina.

Živela sam na Autokomandi, dok sam studirala, prozor mi je gledao na Marakanu i sećam se, sutra imam jako bitan ispit, odlučim da moram da učim, ali čim čujem huk mase, oblačim se i trk na stadion, naravno padnem ispit.

Uglavnom sam na Severu, na tribinama, iako mi je upadljiva boja kose, nikada se nije desio neki incident zbog mene, ali se dešavalo da ispadnu neki neredi, zapale se baklje. Nema mesta gde si maksimalno zaštićen, ali kad vidimo da negde kreće haos, povlačimo se i izlazimo, osim ako je sredina utakmice, nema tu nekih pravila, jednostavno kako se snađeš.

Imam mnogo drugova i poznanika Partizanovaca, bude sitnih provokacija, ali nikad ništa vulgarno. Jesmo zaraćene strane, ali se družimo, putujemo zajedno.

Naravno da me često iznervira sudija, ali ipak sam došla da gledam utakmicu, isključim se, iznerviram se, u svoja četiri zida odbolujem, ne izlazim na društvene mreže da ne čitam prozivke.

Svaki meč koji Zvezda dobije, za mene znači jako mnogo. Ružno pamtim samo kada dođe do incidenata, i bude povređenih. Kada je bio jedan od derbija, i zapaljene tribine, bila sam na severu i bukvalno sam jedva živu glavu izvukla. Nije se niko tukao od naših, ali sama ta gomila kada je krenula ka vratima, nije se znalo kuda ko ide.

Nemanja Vidić mi je broj jedan. Najdraži suveniri su mi majice sa autogramima igrača koje sam dobila zahvaljujući stricu.

Drugarice me ne kritikuju neke sam čak i vodila na tribine, njima je sve lepo, oduševi ih koreografija, nema negativnih komentara da ih zapostavljam. Kad mi je rođendan, uvek mi donesu tortu s grbom Zvezde. Nemam želju da upoznajem fudbalere, nemam nikakvih dodirnih tačaka s njima, drago mi je što ih vidim i kad se radujemo zajedno našim uspesima.

Garantujem da je od svih tih muškaraca na tribinama, većina žena veći muškarac od njih po svemu, i što se tiče navijanja i dolazaka.

Snežana Gačić, Partizanovka, ekonomista, radi u Telekomu, Beograd, 46 godina

– Navijam od obdaništa. Otac mi je nudio šta god želim, samo da navijam za Zvezdu, ali nisam htela. Na prvu utakmicu sam otišla kad sam imala sedam godina, bila je to košarkaška, Zvezda – Radnički LMK. A na fudbal, 1982. finale kupa Dinamo -Zvezda, bila sam na severu i navijala za Dinamo.

Baklju sam držala na sopstvenoj svadbi, znaš ono kad baciš bidermajer pa ti dodaju buket cveća? E, meni su kumovi dodali baklju pa sam tako stajala ispred crkve.

Svako ima neku svoju ljubav, ja sam je pronašla u Partizanu. Oduvek sam imala višak energije koju sam morala nekako da kanališem. Odem na utakmicu, tamo se izvrištim, iskačem. Nikad me nisu zanimali izlasci, splavovi, iako su mi preko puta, jer živim u bloku 45. Ljubav prema Partizanu se dogodila spontano, čim sam čula huk na tribinama, to me je povuklo, dopalo mi se, tu sam pronašla sebe.

Srećno sam razvedena, a baklju sam držala na sopstvenoj svadbi, znaš ono kad baciš bidermajer pa ti dodaju buket cveća? E meni su kumovi dodali baklju pa sam tako stajala ispred crkve.

Kao dete, igrala sam klikere, košarku, fudbal, lopta mi je bila preokupacija, a ne lutkice. Za sebe ne mogu da kažem da sam muškobanjasta, osim što volim da se oblačim sportski. Na utkamice ne idem namontirana kao za izlazak, trudim se da ne izazivam i ne upadam u oči, okružena sam drugarima.

Sve više žena dolazi na utakmice, ali budu sezonu, dve dok se ne zaljube u nekog navijača ili igrača koji im je interesantan. Idem na Istok, koji je stari Jug, jer te nove navijačice dolaze polugole, pa često vole da se pobiju zbog njih. Na utakmice sam počela da idem onda kad nije bilo ni jedne žene na stadionu i nagledala se svačega, ali sam ostala svoja, sa obe noge na zemlji. Danas su drugačija vremena i devojke su mnogo slobodnije.

Navijačke vođe me gledaju kao sestru i nikada nisam čula da neko ima nešto protiv što sam tu, jer se ponašam prikladno u skladu sa kodeksom navijanja.

Nikada nisam imala probleme, iako je bilo čarki kad sam bila mlađa, kad me vođe upozore da ne idem, jer će biti gusto, al ja ne mogu da odolim.

Partizan je igrao 1988. godine sa Jugoplastikom u Splitu, a Nevena, drugarica, trebalo je da napiše reportažu o fudbalerima s priprema. Onda smo još jedna drugarica, Divna, i ja otišle u Makarsku po nju, pa u Split da bi odgledale utakmicu. Pošto nismo imale karte, tražile smo da nas neko preporuči pa da se javimo nekom za ulaz. Tada je Vermezović napisao pismo Paspalju da nabavi tri ulaznice za nas. Ja sam sa tim papirićem otišla u Split, pre početka, sačekala Paspalja koji nije imao karte. Na kraju smo zahvaljujući Aleksandru Đorđeviću ulaznice dobile od Tonija Kukoča i bile same na tribinama.

Drugarice su mi rekle da ne budemo previše glasne, da ne izazivamo pažnju, ali ja nisam htela, navijala sam za Partizan iz sve snage i pobedili smo. Onda su Splićani počeli da nam nešto prete, ali je prišao njihov vođa navijača, rekao im da nas ne diraju i dodao – svaka im čast. Lav sam u horoskopu, puca me adrenalin, volim taj fajt, al to nikad ne bih uradila kad sam u grupi muškaraca, da im navlačim problem. Ipak kada sam sama može.

Sećam se i utakmice u Mostaru 1989. godine, kada je nas petnaestak putovalo 13 sati da bi gledali 15 minuta igre, jer smo morali da se vratimo zbog reda vožnje. Eto to je ljubav, a neko kaže bolest.

Neostvarena želja mi je da Partizan bude prvak sveta i mislim da je sasvim realna.

Imam još jednu. Da se ukine Zvezda, da ne postoji, jer mi je dosta više tog Barija, samo pričaju o tome, žive u toj prošlosti. I moja baba je nekada bila devojka, ali više nije.

Na utakmice planiram da idem dok god me zdravlje bude služilo, do kraja života.

Katarina Pešić, Partizanovka, radi u kazinu, 25 godina, Beograd

– Deda mi je bio vatreni Partizanovac, tako da osim što je moja ljubav, to je i veliki deo mog detinjstva i uspomena na mog dedu koji me je naučio šta znači biti druželjubiv, voleti ljude i igrati za jedan tim. Među tolikim različitostima u današnjem svetu, kada naiđeš na nešto tako, kada upoznaš ljude sa istim ciljem, da taj tim vode do pobede, to je nešto fantastično.

Smatram da bi takav ideal i način života mnogo doprineo u razvijanju naše sadašnjosti i budućnosti, a ne da se samo svađamo, umesto da gledamo neki viši interes. To je više od igre, sama ta ostrašćenost, kako je mnogi nazivaju, više od fudbala. Ne verujem da je navijanje kod žena postao trend, čini mi se da su se devojke najzad osmelile da napokon pokažu šta vole, za koga navijaju. Bilo bi glupo da mi neko kaže, tebi je mesto u kuhinji, a ne na stadionu, to samo pokazuje mentalitet tog muškarca. Sve ima dve strane medalje, mogu da izađem na ulicu i da mi se nešto desi. Sve je rizik, pa je najbolje da ne izlazimo napolje?

Provokacija uvek ima, i sa moje i sa suparničke strane, ali ja gledam da uvek okrenem na šalu. Svaki pravi navijač poštuje nepisani kodeks časti, a to je, između ostalog, da se devojke ne diraju.

Prva utakmica na koju sam otišla bila je Partizan-Zeta 2006. godine kada su Nenadu Brnoviću slomili nogu, a bio je veliki talenat. Planiram da idem na njih dok god budem mogla da stojim i dok mi oči budu bile otvorene.

Najdraži suvenir mi je PAOK-ov dres, Partizan i PAOK su u bratskim odnosima, dobila sam ga pre sedam godina. Od tada ga brižljivo čuvam u ormaru, nije nijednom opran. U početku je moja okolina mislila da je to moj pubertetski hir, govorili su mi: „ Bože, pa zar si od svih stvari našla baš fudbalom da se zaluđuješ?“ Vremenom su shvatili da je moja ljubav prema Partizanu postojana, i sad me često pitaju za rezultate, shvatili su da je to sastavni deo mene.

Najveći poklon u životu bi mi bio da upoznam Sašu Ilića.

Nisam viđala navijačice ostalih klubova, iako sam čula da pored Zvezdašica ima devojaka koje prate Rad. Vođe podržavaju nas devojke koje poznaju duže vreme i znaju da je naša ljubav iskrena. Oni drugi nas možda gledaju sa nipodoštavanjem, ali meni to nije bitno. Ukoliko bi dečku, a trenutno ga nemam, smetalo što pratim Partizan, morao bi da promeni stav, i da to prihvati kao deo mene.

Gledam utakmice sa tatom i mlađim bratom uglavnom. I on je navijač Partizana. Trenira košarku i zbog Dušana Kecmana nosi broj 7.

Ne krivim samo sudije kada izgubimo, nekad smo krivi mi, nekad je viša sila, nekad se igrači pogube, proradi im adrenalin, stres, ljudi su kao mi, ispali su, pa Bože moj, dovešćemo novog špica, trenera, promenićemo upravu, Partizan ostaje, svi drugi su prolazni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu