ilustracija: Flickr, Hey Paul Studios
Promene raspoloženja, depresija, umor, iscrpljenost, nervoza, anksioznost, pad kognitivnih sposobnosti, bes, nesanica, opsesija hranom. Sve ovo su očekivane pojave za jednu ponosnu vlasnicu materice.Tako nam je zapalo. Jebiga devojke, ako ste fiziološki slabiji pol, moraćete da budete i psihološki.
Pratiti vezu između ženskih hormona i duševnog zdravlja je put po tankoj i bolno oštroj žici za osobu poput mene, jer naravno da bi trebalo da se pozabavimo tim sranjima. Kao što Glorija Stajnam tvrdi u svom eseju „Da muškarci menstruiraju”, da je krvava bajka muka jačeg pola „doktori bi slabo istraživali srčane probleme, od kojih bi muškarci bili hormonski zaštićeni, a intenzivno bi se bavili problemom menstrualnih grčeva“. Pošto nismo pol drugog reda, ovo pitanje je vredno i vremena i pažnje, a posebno novca. Ali kao žena koja se nekontrolisano plačući ošiša do glave samo da bi dva dana kasnije okrvavila tange i shvatila da je sve ipak bilo u glupom progesteronu, nisam sklona da kvalifikujem ženski pol kao slabiji samo zbog naših hormona.
Videos by VICE
Ne, žene nisu biološki inferiorne zato što nam hormoni utiču na psihu. Ali jebote, bilo bi baš lepo da neko tu psihu jednom ozbiljno shvati, za promenu.
Znam muškarca koji je posle nekoliko meseci depresije, gojenja, plakanja, i manjka koncentracije na poslu najzad otišao kod endokrinologa, gde su mu rekli da mu je telo počelo da pretvara suvišni testosteron u estrogen. „Estrogen?” pitao je. „Ono u piluli? Tako to izgleda?”Tako to izgleda. Ne znam nijednog drugog muškarca koji zna kako je to kad te preplavi talas hormona. Zakleo mi se da ga nimalo ne bi iznenadilo ako bi se ispostavilo da su pilulu za kontracepciju izmislili da bi povećali broj samoubistava među ženama.
Kad smo kod ubistava, jedna moja prijateljica se požalila lekaru da se zbog PMS-a oseća kao psihopata, kaže da je on „samo pogledao polusklopljenih očiju, kao Garfild, i rekao da većina žena koje odluče da ubiju nekoga čine to u predmenstrualnom periodu.” To je bilo sve. Nije imao nikakav drugi savet da joj ponudi.
Osnovno pitanje je, naravno, kako? Kako ženski hormoni utiču na psihičko stanje?
Odgovor je: ne zna se tačno, zna se samo da utiču. „Tačna uzročno-posledična veza kad je PMS u pitanju nije poznata,” kaže Nik Panaj, član Državne komisije za predmenstrualne sindrome. „Ali smatra se da su ključni faktori ciklična aktivnost jajnika, te uticaj estradiola i progesterona na neurotransmitere kao što su serotonin i GABA”. Ukratko, mesečni ciklus koji oslobađa te reproduktivne hormone, nezamenljive kad je pravljenje beba u pitanju, menja način na koji nam signali prolaze kroz mozak.
Promena funkcije neurotransmitera znači da se menja hemijska tog velikog vlažnog karfiola koji koristimo za razmišljanje. Tako se bar misli, jer Panaj kaže da „Nagle promene nivoa estradiola, ne samo premenstrualno nego i postnatalno odnosno perimenopauzalno, često vode do tri vrste hormonalnih depresivnih poremećaja u osobi koja ka njima ima sklonosti.” Naravno, nismo svi u istoj meri predodređeni za depresiju.
_________________________________________________________________________
Šifra F64
_________________________________________________________________________
Po Parniju, radna verzija definicije predmenstrualnog sindroma je „stanje u kom se manifestuju fizički i psihički simptomi nevezani za postojeće organske ili psihološke poremećaje.“ Kod nekih žena PMS je vezan za postojeće duševne bolesti, ali kod većine nije. Definicija takođe dodaje da se simptomi redovno javljaju tokom lutealne faze menstrualnog ciklusa, ali potom „nestaju ili se postepeno gube tokom menstruacije”. Za neke žene ovo je tek pola priče; kod njih PMS simptomi samo vode u ređe, još manje poznato stanje po imenu PDP (predmenstrualni disforični poremećaj; PDP).
Udžbenici definišu PDP samo kao „nespecifični depresivni poremećaj“. Hvala im do mojega. Simptomi su depresija, manjak interesovanja za svakodnevne aktivnosti, letargija, kao i značajno češći ili značajno ređi periodi spavanja. Drugim rečima, sranje koje je lako pomešati sa depresijom, bipolarnim poremećajem, ili raznim drugim duševnim bolestima. Jedina je razlika, kažu psiholozi kao što je Žan Endikot sa Odseka za psihijatriju Univerziteta Kolumbija, u tome što su simptomi PDP ciklični, vezani za menstruaciju. Povlače se čim samo krvarenje počne.
Mesečni ciklus koji oslobađa reproduktivne hormone, nezamenljive kad je pravljenje beba u pitanju, menja način na koji nam signali prolaze kroz mozak.
„Upravo je to bizarno, čim krene krvarenje – sve odmah prođe,” piše Čarli Feltam, umetnica iz Kornvola koja pati od PDP-a. „Bukvalno se a pola sata-sat osetim sasvim normalno. Kao da sam nedelju dana pre toga išla kroz maglu, i sad sam tek izašla”. Sedam do deset dana pre početka menstruacije, Čarli je potpuno izgubljena. „Mirisi budu jači, zvuci glasniji, sitnice koje mi inače ne smetaju postanu nepodnošljive, trapava sam i sve mi ispada, iscrpljena, emotivna. To se pojačava kako se menstruacija bliži, plus što osećam jak samoprezir, nekad čak i mislim o samoubistvu. Gledam u ogledalo i vidim nekog drugog, neko izvitopereno lice. Zvuči ludo; i osećam se ludom.”
Ali sa ovom vrstom „ludila” vrlo dobro je upoznato nekih 5% žena. Misli se da bi procenat mogao da bude još viši; DKPMS navodi da je između 5% i 8%, uz ogradu da se poremećaj verovatno ne prijavljuje redovno, posebno među manjinskim grupama. Ako mislite da je razlog za relativnu egzotiku ovog poremećaja činjenica da malo žena pati od njega, setite se da samo 6% odraslih ljudi u UK imaju dijabetes. A o njemu smo svi čuli.
Srećom, lekar opšte prakse je bio dovoljno upućen da prepozna PDP kod Čarli i prepiše joj kontraceptivnu pilulu. Terapija je trajala tri meseca sa minimalnim pauzama. „U roku od mesec i po dana svi simptomi su prestali, osetila sam se kao nova žena. I dalje sam patila od anksioznosti, što hormoni samo otežavaju, pa sam počela da uzimam i SSRI lekove koji su pomogli jedno vreme. Sve to je bilo bizarno ali i fenomenalno; dobila sam potvrdu da je problem u hormonima a ne u tome što sam ja govno od osobe.”
Nažalost, mi mesnati majmuni smo društvena bića, pa nam nekad mentalne poremećaje izaziva kombinacija eksternih i bioloških okidača.
Nik Panaj u svojim uputstvima za PMS tretman kaže sledeće: „U terapiji žena koje pate od PMS-a, nove generacije kontraceptivnih pilula mogu biti efikasan odgovor na sindrom; preporučujemo njihovo korišćenje u vidu prve linije farmaceutske odbrane.” Ako je kombinacija pilula prvi korak u borbi protiv PMS odnosno PDP, nije jedina mogućnost. Sve je više dokaza koji ukazuju na važnu ulogu serotonina kod ovih poremećaja; mnogi SSRI lekovi (antidepresivi koji usporavaju reapsorpciju ovog neurotransmitera) se koriste kao deo terapije. Testiranja pokazuju rezultate bolje od kontrolne grupe na placebo terapiji.
Drastična opcija na raspolaganju je histerektomija. Iako bi neke žene ovu operaciju ozbiljno razmotrile, mnoge druge bi radije prvo pokušale kroz sve moguće promene u načinu življenja, psihijatrijsko savetovanje, terapiju progesteronom odnosno antidepresivima. Često se ispostavi da zdrava ishrana, redovna vežba, smanjen stres i unos ugljenih hidrata, kofeina, odnosno alkohola, mogu značajno da ublaže efekat PMS-a i PDP-a.
Pa ipak, korigovati mentalni uticaj naših pomahnitalih promenljivih hormona nikako nije lako. Ne može se samo izbaciti hleb iz ishrane i piti manje čaja. U studiji iz 2011. pod naslovom „Hormonalni psihički poremećaji: Da li postoje?” Margaret Altemus kaže: „Postoji više problema u identifikaciji sindroma vezanih za hormone. Prvi među njima su istovremene varijacije nekoliko prirodnih reproduktivnih hormona, tokom puberteta, menstrualnog ciklusa, trudnoće, dojenja, i menopauze.” Što je apsolutno tačno.
„Često se psihijatrijski simptomi po navici vezuju za fluktuacije samo estrogena, umesto kompleksnijeg seta hormona.” Ne možemo uzeti jedan hormon, jedan neurotransmiter, jedan organ, jedan deo mozga, i okriviti ga za sve. Bilo bi lepo da možemo. Nažalost, mi mesnati majmuni smo društvena bića, pa nam nekad mentalne poremećaje izaziva kombinacija eksternih i bioloških okidača. Ko zna da li je postporođajna depresija vezana za hormonalne promene, ili manjak sna, nepravilnu ishranu, značajno drugačiji stil življenja, ili hronični bol – obično se svih šest faktora zajedno javljaju. Kako odrediti da li devojka koja menstruira oseća samoprezir i anksioznost zbog hormona, pritiska u društvu, loše veze ili finansijske nesigurnosti, ako pati od sve četiri stvari istovremeno?
Kako odvojiti uzroke od simptoma, ako su doktori, partneri, prijatelji i kolege spremni da i jedno i drugo otpišu kao „ženske probleme”?
Kao što je Dr Venkatraman Čantra Moli iz Svetske zdravstvene organizacije rekla u ovom intervjuu „Menstrualni problemi ne ubijaju. Zato nikoga nije briga, osim žena koje od njih pate.” Ali nekad i ubijaju. I žene stvarno pate. Ne samo žene u siromašnim zemljama gde se umesto tampona i uložaka koristi kora drveta, pesak, krpa, ili novinski papir. Menstrualni problemi ubijaju žene tako što im napadaju um. Kao što kaže Parni, „PMS je i dalje slabo shvaćen fenomen, a često i neadekvatno tretiran. Posledice mogu biti u značajnoj meri morbidne, ili čak smrtne.”
Dakle, ako ti deluje da bes i očaj i frustraciju i samoprezir i bedu i mizantropiju i maniju koju izazivaju tvoje mesečne telesne tečnosti ne možeš da podneseš – ne bih da zvučim kao Džudi Blum, ali – zapiši to u dnevnik. Kad budeš zabeležila kako si se osećala tokom nekoliko meseci i otišla kod doktoru (svakako idi kod doktora), imaćeš nešto konkretno da mu pokažeš. Testiraj tiroidnu žlezdu. Pitaj o metodama kontracepcije koje koristiš. Kreći se, jedi zdravo, spavaj što više. Ne daj da ti neko kaže da su „samo hormoni” u pitanju, i ne plaši se da zatražiš pomoć.
I duh i telo su divne stvari, makar ih ponekad mrzela.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
