Dan kada su po Nišlijama padali NATO "paketići smrti"

Bilo ko ko se iole seća događaja 1999. godine u tadašnjoj SRJ, verovatno meri vreme po sistemu „pre rata“ i „posle rata“, kako je nazivana NATO agresija. To su bili traumatični događaji koji su promenili jednu generaciju, u manjoj ili većoj meri, ko je kako imao sreće.

Tada sam bio samo jedanaestogodišnji štreber, avio maketar koji provodi više vremena igrajući simulacije i strategije na PS1 nego sa vršnjacima. Umeo sam da objasnim razliku između aviona F-15C i F-15E, ispričam zašto je F-117 stelt avion i dam svoje “ekspertsko“ mišljenje zašto naše vazduhoplovstvo nije imalo šanse.

Postoje mnoge priče iz bombardovanja i verovatno većina ljudi ima anegdote ili svoje verzije nekih scena koje su se odigrale za ta dva meseca. Međutim, kada je Niš u pitanju, postoje dva događaja koja su ostala trajno urezana u sećanja Nišlija. Zapravo, jedan tragičan događaj, podeljen u dva “termina“ - bombardovanje kasetnim bombama 7. i 12. maja, kada su pogođeni isključivo civilni ciljevi. Sedmog maja je pogođena glavna pijaca i odeljenje za patologiju Kliničkog centra sa okolnim naseljem, dok je dvanaestog maja pogođeno stambeno naselje Duvanište.

Ukratko, šta su kasetne bombe? To je kontejner u ovom slučaju američke CBU - 87, koja u sebi sadrži 202 „bombice“, koje se oslobađaju na unapred zadatoj visini, a zatim se spuštaju padobrančićima ka svojim (ne)suđenim metama. Jedna bomba može da pokrije prostor malo veći od fudbalskog igrališta. Kao da sve ovo nije dovoljno, mnoge od izbačenih bombi jednostavno nisu eksplodirale i mogu se aktivirati ako neko na njih nabasa.

Imao sam sreću da sestru i mene tokom bombardovanja roditelji sklone u selo izvan Niša, dok su oni pod „radnom obavezom“ ostajali na poslu i radili (uglavnom) ništa. Ćale se je javio u vojni odsek, ali je vraćen kući jer je njegova jedinica odavno prestala da postoji.

Kada su 7. maja na televiziji javili da je Niš gađan kasetnim bombama i da su pogodili pijacu i bolnicu, presekao sam se, jer je bila subota, pijačni dan, a upravo tamo su moji nameravali da idu pre nego da se vrate za selo preko vikenda. Srećom, oni su bili dosta hrabriji od mene.

- Nisam se bojao. Tada nam je već bilo svejedno. Nisam mogao da sedim kući i čekam, samo sam se besciljno šetao ulicama, pa ako imam nesreću da me pogodi nešto, neka me pogodi, šta da se radi. Tog dana smo bili žena i ja bili na pijaci. Kako smo završili sa kupovinom, tako su krenule sirene za vazdušnu opasnost. Skupili smo se i otišli kući. Kada smo čuli šta se je zapravo desilo, pogledali smo se i shvatili da smo samo pukom srećom izbegli najgore – priča mi otac, Dragoljub Dinić.

On i majka su tada samo čuli seriju eksplozija koje su dolazile sa druge strane reke. Ali jedan broj Nišlija se nalazio upravo na pogođenoj strani grada. Miroslav Lavrenčić, tada fotoreporeter Narodnih novina se upravo tada našao na zadatku.

- Već sam imao neku svoju rutinu. Kad čuješ sirene, ideš da radiš. Tog dana sam bio u naselju Durlan, nešto sam radio, ne sećam se, kada su avioni nadletali i začule se eksplozije iz pravca pijace. Novinar i ja smo odmah krenuli tamo.

Zatekli smo tela na sve strane, iskidane kablove, čoveka ispred kapije presečenog na pola, kucova koji je stradao u svom dvorištu, pet metara od gazde, rasute kese, zapaljene automobile, kuknjavu i krike sa svih strana. Tada su Narodne radile crno bele slike, pa sve fotografije izgledaju manje krvavo i brutalno, ali se i dalje videla smrt i razaranje na ulici. Oni su tada gađali aerodrom, navodno, mada je pijaca makar dva kilometra udaljena od njega – kaže Miroslav.

On kaže da je zbog takvih i sličnih zadataka verovatno razvio odbrambeni mehanizam, štiteći se na taj način od čitavog ludila koje takve scene mogu da prouzrokuju. Iako se ne može sa preciznošću govoriti o učestalosti ovakvih situacija, jedna slična usledila je svega pet dana kasnije, 12. maja. Dvasetešestogodišnji Nemanja Stevanović se jasno seća tog dana kada je kao devetogodišnjak čekao ćaleta da se vrati sa posla.

- Zasvirale su sirene, ćale se javio da stiže, a ja sam po navici otrčao na terasu da ga sačekam. Tada smo već uveliko izašli iz improvizovanog skloništa u podrumu zgrade, što zbog mirenja sa sudbinom, što zbog gužve i vlage koja mi je smetala. U trenutku kada je keva došla da me uvede u stan videli smo da iznad parka Svetog Save nešto pada, kao neki paketići sa sve padobranima. Ćale je stigao i prvo što je rekao je - "Bacili su kasetne bombe na Duvanište, sad sam video kad sam dolazio" i izašao na terasu, a iz pravca zgrada u Ulici Pariske komune izvijao se gusti dim – priča Nemanja.

Čak i oni koji se do tog trenutka nisu bojali bombardovanja, 12. aprila su se uplašili, u najmanju ruku. Dušan Dragosavljević pamti trenutak kada je bombardovanje počelo.

- Čuo sam oca kako sa nekim komšijama komentariše kako su avioni sve niže i niže. Nekoliko trenutaka kasnije, čuje se nadlet aviona i prve eksplozje. Nastaje apsolutni haos. Zaglavili smo se na stepeništu do skloništa. Sećam se neopisive buke meteža, čak i kuknjave. Sledeće čega se secam je kako sedimo u mraku, u skloništu. Ljudi uglavnom ćute, čujem plač moje sestre jer je majka u to vreme trebala doći sa posla. To je verovatno jedan od par trenutaka kada sam osetio pravi strah i strepnju – priča Dušan.

Ono što ih je napolju dočekalo po prestanku vazdušne opasnosti više je odgovaralo scenografiji za Call of Duty nego realnosti.

- Asfalt ispred zgrade je posut gelerima, zapaljeni automobili, bojažljivo komentarisanje da li ima poginulih. Doneo sam jedan geler kući i dobio ozbiljne kritike od oca da nisam normalan i isti geler je istog trenutka završio u đubretu.

Na mestima u Duvaništu gde su sada izgrađene zgrade i poslovni prostori, ranije su se nalazile livade i njive. Upravo na tim mestima je najviše kasetnih bombi bačeno.

Ovde se kasetna odmah aktivirala. Ovde dovodim goste iz drugih gradova ponekad, čisto da vidi šta se desilo, gde se desilo na metar od prve u nizu zgrada i dodam da još nismo potpisali konvenciju protiv ove municije - čisto da ih štrecnem i pokažem licemerje države - priča Nemanja.

Nemanja i njegovi vršnjaci dugo nakon bombardovanja nisu smeli da se kreću tim prostorima, a veliko je pitanje da li su sve površine u gradu adekvatno očišćene od kasetnih bombi ili sama šetnja i dalje predstavlja rizik.

Svakog 7. maja lokalna vlast, predstavnici vojske i preživeli postavljaju vence na spomenik na keju, na početku Šumatovačke ulice u znak sećanja na stradale tog dana, a građani naselja Duvanište 12. maja organizuju litije u znak zahvalnosti Svetom Vasiliju, za koga veruju da ih je zaštitio tog kobnog dana 1999. Ban-advokati i nevladine organizacije koriste priliku da podsete državu na to da je prilično licemerno da jedna od zemalja koja je stradala od kasetne municije još uvek nije potpisala konvenciju o njenoj zabrani.

Iako je tadašnja vlast pričala kako kasetna municija zabranjena, a NATO kršio konvenciju, ne može se reći da je to u potpunosti tačno. Konvencija o zabrani upotrebe kasetne municije je stupila na snagu tek 2010. godine, a jedan od uzroka jeste upravo veliki broj civilnih žrtava za vreme bombardovanja SRJ, kao i činjenica da je ogroman broj bombi ostao neeksplodiran, da ubija ljude daleko pošto je sukob završen.

Srbija je čak učestvovala i u inicijativi pokrenutoj 2008. godine, takozvani Oslo proces, ali na kraju nije potpisala konvenciju, iz istih razloga iz kojeg nije nijedna od velikih sila. Srbija i dalje ima velike zalihe kasetne municije, koje bi bila obavezna da uništi u slučaju potpisivanja konvencije.