Pitali smo Katalonce da li navijaju za Španiju na Svetskom prvenstvu

Prvobitno objavljeno na VICE Spain.

Tokom 24 časa u julu 2010, ulice Barselone su bile pune besnih demonstranata sa zastavama, koji su – nakon pobede Španije nad Holandijom od jedan prema nula, u finalu Svetskog prvenstva – uskoro postali srećni navijači. U to doba, osnovna ideja nezavisne Katalonije je delovala jednako nerealno kao i da Španija postane „svetski prvak u fudbalu“. Kao što nedavno svrgnuti španski premijer, Marijano Rahoj, voli da kaže, „Volim Katalonce, zato što vole da rade stvari“. Između 10. i 11. jula 2010, Katalonci su učinili mnogo stvari.

Kao prvo, desetog je više od milion Katalonaca demonstriralo u Barseloni, protiv odluke Ustavnog suda da odbaci zakon koji bi Kataloniji dao više autonomije – zakon koji je podržalo 74% glasača. Pod geslom, „Mi smo narod, mi treba da odlučimo“, Katalonija je iskusila nešto što sada mnogi smatraju za prve demonstracije za nezavisnost u savremenoj istoriji.

Dan kasnije, Španija je po prvi put pobedila na Svetskom prvenstvu. U Gradu fudbala, Johanesburgu, vezni igrač Barselone Andres Inijesta je u 116. minutu postigao pobedonosni pogodak protiv Holandije. Došlo je do velike spontane proslave širom Španije, ali takođe i u Barseloni – najvećem katalonskom gradu – gde su se hiljade ljudi okupile da gledaju finale. Trg Plaza Espanja je bio pun španskih zastava, koje su zamenile zastave nezavisnosti, od dana ranije. Sirene automobila su satima svirale u znak trijumfa, a ljudi su do jutra slavili po ulicama.

Osam godina kasnije, 2018, ekipa Španije će pokušati da ponovi taj uspeh u Rusiji. Ali od tada se mnogo toga promenilo, naročito u Kataloniji, gde su napori za sticanje nezavisnosti postali nasilni 1. oktobra 2017, kada je katalonska regionalna vlada održala referendum o autonomiji – glasanje koje su španske vlasti i španski sud proglasili neustavnim. Da bi sprečile glasanje, interventne jedinice španske policije su zatvarale biračka mesta i palicama i gumenim mecima sprečavale glasače da ostvare svoje pravo. Do kraja dana, 844 ljudi i 33 policajaca je bilo zbrinuto u urgentnim centrima zbog povreda.

Od tada su separatistički političari zatvarani, dok je Karles Puđdemon – koji je bio regionalni lider u doba referenduma – bio prinuđen da napusti zemlju. A sada, usred svog tog nepoverenja i ozlojeđenosti, počelo je još jedno Svetsko prvenstvo, na kome razuzdani nacionalizam praktično pokreće čitav turnir. Ali, barem u Kataloniji, mnogi se muče da zaborave i oproste.

Razgovarao sam sa četvoro Katalonaca da bih shvatio da li, nakon događaja iz prošle godine, mogu sebe zaista da nateraju da navijaju za sopstvenu zemlju.

Havi, 30, je navijač Barselone. Prošlog oktobra je iz prve ruke iskusio brutalnost policije, kada je upala u zgadu škole u kojoj je glasao, i pokušala da otme glasačke kutije.

Uvek je bio pomalo ravnodušan prema španskoj nacionalnoj selekciji, ali ovog puta, njegove emocije su jasne: Havi navija za Argentinu, zbog zvezde Barselone, Lajonela Mesija. „Da su ovo normalna vremena, ne bi me zaista bilo briga da li će Španija da pobedi ili da izgubi“, kaže mi on. „Ali ovog puta želim da izgube, da vlasti ne bi mogle da ispolitizuju njihov uspeh“.

Važnost fudbala za narod Katalonije prevazilazi sport, dodaje Havi. To odslikava čuveni moto Barselone: "Més que un club" (Više od kluba). „Barsa je uvek bila više od kluba, a Katalonija je uvek bila više od regiona“, kaže on. „Mi smo zemlja koja nije država“.

Za razliku od Havija, Antonio će proslaviti svaki gol Španije. Ovaj pedesetsedmogodišnjak pripada generaciji španskih navijača koja se seća da je fraza „Igramo kao nikada ranije, a gubimo kao i uvek“ bila česta među navijačima Crvenih. Ali delovalo da se Španiji nasmešila sreća kada je osvojila Evropsko prvenstvo 2008, a onda i Svetsko, dve godine kasnije. „Bio sam tako srećan 2010“, kaže Antonio. „Ali mogu da razumem zašto nekim Kataloncima nije toliko do slavlja“.

Antonio nije glasao na referendumu o nezavisnosti, ali misli da su španske i katalonske vlasti jednako krive za sve što je usledilo. „Obe strane su pravile greške“, kaže mi on. „A sada je preostao samo bes“.

Karlota, 28, će rado gledati Svetsko prvenstvo sa neutralnim stavom, i podržavati samo autsajdere. Nije mnogo marila za veliku pobedu Španije 2010, ali ju je iznenadio broj ljudi u Barseloni koji su toliko slavili. „Nije mi baš bilo prijatno kada sam videla koliko navijača je pohrlilo na ulice i mahalo svojim španskim zastavama“, kaže ona.

Karlota je glasala na referendumu i priznaje da joj je zbog onoga što se dogodilo tog dana sada teško da aktivno navija za Španiju. „Osećam se rastrzano, zato što bi bilo lepo da Španija pobedi, ali ne verujem da bih mogla da nateram sebe da slavim, ne posle toga kako su se španske vlasti ponele prema nama“, kaže ona.

Ni igrači ne mogu da izbegnu politiku. „Mislim da bi neko ko je za nezavisnost mogao da igra u reprezentaciji“, rekao igrač Barselone i reprezentacije Španije Žerar Pike na pres konferenciji, ubrzo nakon referenduma. Pike je odavno rečit zagovornik prava Katalonije da odluči. Ovaj odbrambeni igrač je glasao u oktobru, a posle toga je žestoko kritikovao policiju. Zbog svog zalaganja, sada mu deo španskih navijača neprekidno zviždi kada igra za svoju zemlju.

Kao i Pike, Luis ne samo da je glasao na referendumu, već želi i da Španija osvoji Svetsko prvenstvo. „Bio sam na Plazi Espanja sa svojim kolegama, kada je Španija postala svetski šampion“, smeška se on. „Pili smo iz ručno izrađenih čaša u obliku pehara, i skakali u fontanu Monžuik. To je bilo neverovatno veče“.

Prema istraživanju iz 2017. koju je sproveo Centar za studije mišljenja, Luis je jedan od 55 posto Katalonaca koji navijaju za špansku nacionalnu reprezentaciju. Ali od tog broja, 67 posto njih bi se prebacilo na navijanje za katalonski tim, kada bi postojao. „Ako jednog dana postanemo nezavisni, rado ću nastaviti da navijam za Španiju, ali ću takođe podržavati i katalonsku stranu“, dodaje Luis.

Ali dok ne dođe do toga, Katalonci kao što su Luis, Karlota, Antonio, Havi, pa ćak i Žerard Pike će videti kuda će ih srce odvesti, na svakom narednom turniru. S druge strane, pretpostavljam da niko ne može da bude siguran kako će reagovati na gol koji osvaja Svetsko prvenstvo na samom kraju zaustavnog vremena.

„Tokom Svetskog prvenstva, u Barseloni će biti postavljen džinovski ekran, i neki će slaviti pobede Španije, a drugi neće“, kaže mi Luis. „Ali ono što je najvažnije je da vlada mir“.