Albrecht Becker
Slike perioda između 1974 i 1979. Kolaž: VICE. Sve slike dobijene ljubaznošću Ervea Džozefa Lebruna, iz njegove kolekcijeDelmes & Zander, Keln.

Kako je izgledao život gej muškarca za vreme vladavine nacista

Albreht Beker je preživeo Drugi svetski rat kako bi postao pionir fotografije. Njegov umetnički život počeo je propalim eksperimentom na njegovom penisu.
Tim Geyer
pisao Tim Geyer
26.2.19

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Germany.

Albreht Beker je preživeo kako bi ispričao priču. 1935, ovog fotografa su zarobili nacisti, zato što je bio gej, što je predstavljalo zločin koji se sankcionisao smrtnom kaznom u Hitlerovoj Nemačkoj. I dalje, preko 60 godina kasnije, 1996. on je razgovarao sa Rozom fon Praunhajm za kratak dokumentarac pod nazivom Ljubav i Patnja (Liebe und Leid), i uz osmeh podelio sa njom kako je izgledao život gej muškarca za vreme vladavine nacista.

Reklame

Beker, uredni devedesetogodišnji muškarac u to vreme, nosio je svetlo plavu košulju sa opuštenom kravatom. Tamna tetovaža izvirivala je iz njegove kragne – podsetnik na drugu polovinu njegove priče. Nakon što se iskrcao u bunker na istočnom frontu, postao je radikalni umetnik, koji je tetovirao sebe i otkrivao užitak koji se može pronaći u bolu.

Neki od Bekerovih autoportreta izgledaju kao fotošopirane slike iz nekog subžanra interneta koji pokušava da zamisli kako će ljudi istetovirani po celom telu izgledati kada budu stari. Beker je ponosan na svoju seksualnost, svoje telo i svoje eskperimente, čak i na one koji su propali – uljučujući i onaj zbog koga je oblik njegovog penisa trajno promenjen. Ovo je jedan od razloga zbog kojih je umetnički svet ponovo otkrio njegov rad. Od sedmog do desetog marta 2019, Bekerove fotografije biće izložene na Independent Art Fair-u u Njujorku.

Albrecht Becker

Beker je često crtao po svojim fotografijama.

Do momenta kada je umro 2002. godine, Beker je za sobom ostavio nekoliko intervjua, svoju autobiografiju i svedočenja koja govore pomalo o njegovom životu i o tome šta je motivisalo njegov rad.

U Ljubavi i Patnji, Beker objašnjava kako na početku vladavine nacista u Nemačkoj nije bio problem biti gej. Paragraf 175 je zabranio seksualni odnos između muškaraca, ali u Vircburgu, gde je Beker živeo u toku 1930-ih nikoga nije bilo briga za to. On i njegov partner, profesor koji je bio stariji od njega 20 godina, spavali su zajedno i nisu se trudili da to i prikriju. On kaže da nacisti nisu bili zainteresovani za njega, a politički ni on nije bio zainteresovan za njih.

Reklame

Bilo kako bilo, sve to se promenilo u julu 1934. godine nakon Noći dugih noževa i ubistva komandanta SA Ernsta Ruma. Eliminacijom Ruma, Hitlerova moć je bila konsolidovana. Progon onih koji se nisu uklapali u pogled na svet Nacionalnih socijalista je otpočeo. Nedugo nakon Božića iste godine, Bekera i njegovog partnera su pozvali na razgovor iz Gestapoa. “Otišli smo tamo i nismo imali pojma da se nećemo vratiti kući u naredne tri godine”, rekao je Beker u filmu.


Gledajte još na VICE:


“Ja sam gej i to svi znaju”, rekao je ispitivaču Gestapoa. Čak i tada, u svojim kasnim dvadesetim, Beker je bio siguran u sebe. Ali je uz to samopouzdanje išla i naivnost. “Nažalost, ispričao sam im imena prijatelja sa kojima sam spavao.” U to vreme nije razmišljao o posledicama.

Bekeru se posrećilo, i osuđen je na tri godine zatvorske kazne koju je izdržao u Nurembergu, verovatno zato što nije poricao “krivicu” i zato što je u toku procesa sarađivao i navodio imena. “Ako bi gej osobu odveli u koncentracioni logor Dahau, to bi bez sumnje značilo da je nećete više videti”, rekao je Beker USC Shoa Fondaciji kada je bi intervjuisan o progonu gej osoba od strane nacista.

Kada je pušten iz zatvora, Beker se vratio na svoj pređašnji način života. Kao dekorater, uneo je malo boje u nacističku Nemačku, a onda je kupio Leica kameru kako bi fotografisao svoje prijatelje. Ipak, 1940. je bio mobilisan i poslat u Rusiju, nadomak Staljingrada. Beker se u svojoj autobiografiji šalio na tu temu rečima da se radovao što će kada stigne na front biti okružen mladim momcima.

Reklame

Ostao je u Rusiji do leta 1944, ali kaže da se nikada nije borio na frontu. Takođe, nije našao ljubavnika u vojsci. Ali je zato dok je bio tamo istražio svoju mazohističku stranu.

Albrecht Becker

Bekeru je inspiracija za Princ Albert pirsing bilo pleme Borneo.

Beker je rekao da je tokom rata ubrzo shvatio da ne može otvoreno da izražava svoju seksualnu orijentaciju, i to u strahu da ga ne upucaju ili ne pošalju u koncentracioni logor. Drugim rečima, nije imao seks četiri godine, što ga je pretvorilo u nešto nalik seksualnom istraživaču. U bunkeru je tetovirao sebe po prvi put: plamenove na svom kurcu. Koristio je tri šiveće igle, nešto vunenog konca, olovku i crno mastilo.

Navukao bi zavesu zarad privatnosti, a shvatio je i koliko ga tetoviranje uzbuđuje. “Ležao bih tamo i tetovirao se, a onda bih svršio. Drugi momci su za to vreme igrali karte. Sve mi je to bilo začuđujuće zabavno”, objašnjava Beker. Od tada je postao opsednut tetoviranjem.

Bekerov život na frontu završio se kada je geler proleteo kroz njegovu ruku dok se njegova divizija povlačila tokom jednog vazdušnog napada. U vojnoj bolnici je upoznao reditelja Herberta Kirhofa. U toku narednih deset godina su bili zajedno, živeli su i radili jedan pored drugog.

Beker je dizajnirao desetine filmskih setova sa Kirhofom, a dva puta su dobili Nemačku filmsku nagradu. Ovo je dobro poznata i dobro dokumentovana strana njegovog života. Druga strana se dešavala u tatu-šopovima i na kvir umetničkoj sceni u Hamburgu. Beker se preselio tamo pedesetih i zaronio u sved sadomazohizma.

Reklame

Bekerovo telo je postepeno pokriveno raznim motivima, a on je to prikazivao kao umetnost. Fotografisao ih je, ponekad u kostimu, ali češće dok je bio go, a ponekad i tokom seksa.

Albrecht Becker

U to vreme kada je Nemačka bila podeljena, berlinski zid je bio u izgradnji, a svet se oporavljao od stravičnih posledica rata, Beker je stvorio sopstveni svet. Čitao je o plemenu Borneo koje ritualno buši vrh penisa i nosi nakit u tim rupama, što ga je fasciniralo. Trebalo mu je dve godine da istrenira sebe da izdrži bol, i ceo sat kako bi napokon skupio hrabrost da progura vrelu iglu kroz vrh svog penisa. Provukao je hiruški konac kroz rupu i proširio je do širine od 2 i po centimetra u prečniku. Kao starcu, ovo je bila jedna od Bekerovih omiljenih priča.

U toku sredine šezdesetih, Beker je ubedio sebe da su mu testisi premali. “Injektirao sam parafin u njih”, kaže on u Ljubavi i Patnji. Čuo je da su doktori koristili tečni parafin za kozmetičke operacije, ali nije čuo da se parafin može proširiti kroz telo. Beker je injektirao četiri litre u toku nekoliko godina, dok se napokon nije nataložio u njegovom penisu, stvarajući, po Bekerovim rečima, drugi stomačić. Više nije mogao da ima normalan seks, niti erekciju. Kao da je njegov penis nestao u ogromnoj parafinskoj izbočini.

“Moj penis je bio dug 18 centimetara, ali je na kraju bio dug tek šest”, kaže Beker u filmu. Jednom je pitao doktora da otkloni izbočinu, ali je već bilo prekasno – tkivo je apsorbovalo parafin. A umesto da pokuša da prikrije svoj penis-stomačić, on se još više fotografisao, što je postalo rezultat njegovog eksperimenta. Erve Džozef Lebrun, stvaralac dokumentarnih filmova koji je radio četiri godine sa Bekerom, tvrdi da je tada Beker zaistinski postao umetnik.

Albrecht Becker

Beker nije sakrivao svoj deformitet, niti je delovalo kao da mu je stalo do toga šta drugi ljudim misle. Takođe je imao poprilično veliki ego, čak i sa 92 godine, kada ga je Lebrun upoznao. 1998. Beker je pozvao Lebruna, koji je u tom periodu živeo u Parizu. Video je neke od radova ovog filmadžije i pozvao ga da dođe u Hamburg.

“Nakon našeg prvog telefonskog razgovora, poslao mi je mnoštvo njegovih fotografija u sadomazohističkim situacijama”, kaže mi Lebrun. “To je bio moj prvi utisak o Albrehtu. Bilo je sjajno!”

Reklame

I tako je Lebrun otputovao u Hamburg kako bi ga video.

“Albreht je živeo u prelepoj kući sa baštom”, priča Lebrun o njihovom prvom susretu. Kuća je bila puna knjiga o tetovažama. Onda je Beker otvorio veliki ormar kako bi mu pokazao svoju impresivnu kolekciju dildoa. Razgovarali su o fotografiji, seksu i ratu. “Slušao sam priče koje mi je ova osoba toplog srca pričala – i divio sam mu se”, priča Lebrun.

On i Beker su fotografisali svakog dana. “Svakog jutra kada bu se probudio, želeo je da stvori nešto novo.” Sarađivali su u toku naredne četiri godine, sve do Bekerove smrti 22. aprila 2002, kada je Lebrun govorio na poslednjoj zajedničkoj privatnoj izložbi u Lionu.

Albreht Beker nije imao bliskih srodnika i ostavio je deo svojih fotografija Lebrunu. Ostatak je ostavio Švules Muzeju u Berlinu, a posvetio ih je izložbi LGBT kulture. “Nedostaje mi”, kaže Lebrun. “Bio je svetlo u mom životu, ali i u životima svih ljudi koji su ga okruživali.”