Radikalne žene Njujorka iz sedamdesetih i osamdesetih godina

Marša Reznik već preko pola veka beleži razvoj njujorških umetničkih zajednica. Tokom šezdesetih, kao srednjoškolka, družila se sa ocvalim hipicima po Grinič Vilidž klubovima kao što su Café Au Go Go i Café Wha? Tokom sedamdesetih, živela je u susedstvu žena poput Lori Anderson.

Tih najluđih godina grada Njujorka, Reznik je večeri provodila po mestima kao što su CBGB, Max’s Kansas City, odnosno Mudd Club. Tada je i počela da fotografiše „opasne“ pripadnike umetničke svene. Želela je da ustanovi kako uticajni muškarci – Žan-Mišel Baskijat, Igi Pop, Vilijam S. Berouz – reaguju kad se sa druge strane kamere nađe jedna žena, kako se ponašaju kad ih ona procenjuje.

Reznik je takođe bila očarana ženama sa kojima je živela, radila, i zabavljala se. Prethodno navedena serija kasnije je bila objavljena kao Punks, Poets and Provocateurs, NYC Bad Boys 1977-1982 (Insight Editions, 2015) ali je u svojoj seriji Wild Women ovekovečila revolucionarni i kreativni duh Džoan Džet, Debi Hari, Suzan Zontag, i drugih umetnica.

Wild Women je malo poznat rad po „uradi sam“ pristup karakterističnom za to vreme. Evo šta za VICE Reznik ima da kaže o pokretu za prava žena sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

VICE: Šta vas je privuklo umetnosti i fotografiji?
Marša Reznik: Oduvek sam volela slike. Kad sam imala pet godina, tata je postavio moj crtež u izlog radnje na Brajton Biču. Jednoj mušteriji se rad dopao, pa ga je uvrstila u selekciju za Bruklinski muzej dečije umetnosti. To mi je bila prva izložba.

Dve godine sam studirala NYU pa prešla na Kuper Junion gde me je opčinila fotografija. Postdiplomske sam upisala u Kaliforniji, kod Džona Baldesarija, mentor mi je bio Robert Hajneken sa UCLA, a konsultant Ben Lifson.

Na CalArts sam bila nagrađena 1973. kad je krenuo ceo pokret za oslobođenje žena. Svi koledži su gledali da zaposle neku ženu da bi uravnotežili odnos u nastavnom osoblju. Ja sam dobila posao u Kvinsu, odvezla se kolima preko kontinenta, usput fotografisala. Na haubi sam tada imala ispisana imena svih muškaraca sa kojima sam bila.

Kakav je bio Njujork kad ste mu se vratili?
Opasan, na ivici bankrota, ali jeftin i pun potencijala. Našla sam stan sa nekadašnjom cimerkom sa Kupera, umetnicom i igračicom po imenu Pu Kej, koštalo je 70 dolara mesečno. Držala sam dva časa fotografije, četiri sata nedeljno, i zarađivala 100 dolara.

Soho je bio centar sveta. Pu i ja smo išle po izložbama, barovima, zabavama u studiju umetnika… Miki Raskin je držao Max’s Kansas City gde su svraćali Vorhol i njegove superzvezde. Pu je radila kao čistačica kod Mikija pa smo tako imale pristup.

Kako ste potom stigli u potkrovlje puno umetnika?
Našla sam zgradu na Kanal Stritu, između Vašingtona i Vesta, u kraju koji se danas zove Trajbeka. Svaki sprat bio je izdeljen na dva dela od po dvestotinak kvadrata. Na niža dva sprata radila je lokalna metadonska klinika, ali ostala četiri bila su napuštena. Cimerka Pu je živela u na istom spratu, delile smo kupatilo i kuhinju. Imala sam četrnaest prozora sa svoje strane zgrade. Napravila sam ogromnu mračnu komoru, tri prozora je pokrila. Preko zime sam živela tu, u vreći za spavanje, jer je ostatak sprata bio užasno hladan. Toliki prostor nije bilo moguće zagrejati kad dune vetar sa reke.

Videla sam performans Lori Anderson o tome kako joj je stan u potkrovlju izgoreo, pa sam je pozvala da se useli kod nas. Postala mi je komšinica sa gornjeg sprata. Pacijenti sa metadonske klinike bi nam ponekad zalutali u stan, ali ubrzo su kliniku izmestili.

Kakav je bio noćni život tih dana?
Slikari su snimali, pisci izvodili performanse, vajari pravili instalacije. Svi umetnici su na neki način sarađivali jedni sa drugima.

Ja sam svako veče izlazila da slušam muziku – CBGB, Max’s, i moj omiljeni Mudd Club. Bar za umetnike u kom su kasno noću nastupali razni bendovi, teatarske trupe, modne revije, a bilo je i performansa poput Rock n’ Roll Funeral Ball. Svraćali su Džo Stramer, Dejvid Bouvi, Merien Fejtful, Niko, Grejs Džons, Dajana Ros…

Bilo me je sramota što samo visim po klubovima, pa sam ubedila sebe da se bavim umetnošću tako što fotografišem sve redom. Kad sam se probijala kroz gužvu na nekom koncertu, to je bila umetnost. U bekstejdžu bih pravila studijske portrete.

Na kojim ste sve projektima radili tokom sedamdesetih?
Dobila sam državnu stipendiju 1975. pa sam izdala tri konceptualne kolekcije slika: Landscape, See, i Tahitian Eve. Tri godine kasnije izdala sam Re-visions za Coach House Press, autobiografiju sa šaljivim fotografijama.

Posle introspekcije u Re-visions, naglo sam se udaljila od svog hladnog konceptualnog stila. Htela sam da upoznam neki drugi svet, da promenim temu, i izabrala ono što nikako nisam mogla da razumem… muškog homo sapiensa. Serija Bad Boys inspirisana je fascinantnom dinamikom žene koja fotografiše muškarce.

A šta je inspirisalo Wild Women?
Dok sam radila Bad Boys, paralelno sam snimala i Wild Women. U pank bendovima uglavnom su svirali muškarci, ali bilo je nekoliko zaista fascinantnih žena koje su svoje projekte gurale napred u svetu slikarstva, muzike, literature, i filma.

Peti Smit i Debi Hari su sa vremenom postale komercijalno uspešne. Lori Anderson je na UK top listama dogurala so drugog mesta sa avangardnim singlom O Superman, što je i nju iznenadilo. Pre su za njene multimedijalne performansi znali samo drugi umetnici.