Fotografije Tima Hederingtona su nežan pogled na mušku seksualnost i rat

Tekst je prvobitno objavljen na VICE US.

20. aprila 2011, dva meseca od početka građanskog rata u Libiji, britanski fotoreporter Tim Hederington je bio na liniji fronta sa snagama pobunjenika u Misrati, kada je došlo do tragedije. Gadafijeve snage su razbile njegovu grupu, ubivši fotografa Krisa Hondrosa, i teško ranivši fotografa Gaja Martina. Hederington je ranjen šrapnelom i preživeo je napad, ali je kasnije umro usled teškog gubitka krvi.

Hederington je prezirao nasilje, ali je preuzeo na sebe da istraži temu rata na liniji fronta, zajedno sa vojnicima u Liberiji, Avganistanu i Libiji. Dok je boravio u Avganistanu na zadatku za Veniti fer (za šta je 2007. dobio nagradu Vorld Presa za najbolju fotografiju godine), Hederington je uvideo da je rat usko povezan sa muškom seksualnošću.

Hederington je doživeo prosvetljenje, zahvaljujući fotografiji koju je nazvao „Rajski vrt“, na kojoj su prikazani američki vojnici na pikniku u prirodi. Verovao je da primalna žudnja za sukobom i neposredna pretnja smrti pružaju muškarcima priliku da otvoreno izražavaju ljubav jedan prema drugome, bez sumnje, straha ili osude. Mislio je da pravi prikaz muževnosti ne može da se nađe u herojskim, dramatičnim ili umetničkim prezentacijama rata. On leži u neobaveznim i nenameštenim snimcima vojnika u najintimnijim i najranjivijim trenucima.

Stiven Mejes je bio Hederingtonov dugogodišnji prijatelj i kolega; on je sada izvršni direktor Zadužbine Tima Hederingtona. Da bi obeležio sedmu godišnjicu njegove smrti, VICE je razgovarao sa Mejesom o tome kako je Hederington promenio način na koji gledamo na rat. Takođe je govorio i o svom poslednjem razgovoru sa Hederingtonom, u kome je fotograf sa njim podelio kako mu je vreme koje je proveo na frontu promenilo život.

VICE: Kako bi opisao misiju Tima Hederingtona?
Mejes: Upoznao sam Tima dok je studirao foto-novinarstvo na kardifskom Univerzitetu u Velsu. Od trenutka kada je 1997. diplomirao, već je prevazišao fotografiju. Do kraja devedesetih, u našim razgovorima stalno je provejavalo, „Sve je to lepo, ali šta ćeš s tim da uradiš“?

Tim sebe nikada nije zaista smatrao za fotografa. Koristio bi bilo koji medij da prenese poruku: rad za časopise, izložbe u galerijama, multimedijalne instalacije, knjige, film, i sav publicitet za sve ostalo u sklopu čega je bilo reči o radu; nikada se nije radilo samo o fotografiji; u pitanju je bio životni poziv.

2003. sam prvi put čuo Tima kako govori o ratu i muškoj seksualnosti. Nekoliko godina je proveo u divljini sa snagama pobunjenika u Liberiji, što je bio prilično surov život. On ga je živeo, i bio je tamo sa razlogom. Slike su bile gotovo slučajne. Kada se vratio iz divljine, pričao je o stvarima koje nije fotografisao, i koje nije ni mogao. Želeo je da zna zašto ljudi to rade.

Šta je otkrio o prirodi rata?
Za Tima, to se svodilo na to kako je glavna stvar iza sukoba muška seksualnost – ali nije seksualna. Mnogi problemi muškosti potiču iz nesposobnosti da se izrazi ljubav. Imamo veoma rudimentarne poglede na mušku seksualnost – da se pali i gasi na dugme – ali iza se krije toliko mnogo toga. Zato što muškarce ne ohrabruju da razmišljaju o tome, istražuju to, ili išta preduzimaju po tom pitanju (osim da se „ponašaju pristojno“). U ćorsokaku smo.

Razlog zašto je sukob toliko zanimljiv je to što se muškarci tokom njega izražavaju; tada pokazuju najveću ljudskost, u najnehumanijem okruženju. On je mislio da su tada u stanju da se povežu sa sobom i drugima, na načine na koje to ne mogu da čine kada su kod kuće. Tim je tragao za onime zbog čega se muškarci suzdržavaju i što ih sprečava da budu ekspresivniji.

Šta sukob čini „muškim“?
U poslednjem razgovoru sa mnom, Tim je govorio o tome zašto je radije slikao prvu liniju fronta nego izbegličke logore. Mislio je da je emotivni razlog za to bio taj što je muškarac, i da ne bi bio zadovoljan boravkom u izbegličkom logoru, zato što je sazdan od istog materijala kao i muškarci koji su se borili.

Tim se mučio sa time da shvati šta ga tome privlači. To nije toliko jednostavno, tu se ne radi o teritorijama, novcu ili bilo čemu sličnom. On je na to gledao kao na duboko urođenu potrebu muškaraca da traži sukob. Ipak, u privatnom životu, Tim je bio neverovatno miroljubiv čovek. On nije bio neko ko je tražio konflikt u svakodnevnom životu, ali rat ga je ipak privlačio. Delom je bilo tako i zbog osećaja avanture. Tu je takođe i pitanje ljubavi. Tim je našao osećanje ljubavi koje nije mogao da izrazi u drugim aspektima života.

Kada kažem da je Tim to živeo, zaista je to i živeo. Dok je u Avganistanu patrolirao s vojnicima, slomio je članak i nije im dozvolio da mu pomognu. Dva dana je sa slomljenim člankom i sa rancem na leđima hodao po avganistanskim planinama da bi našao pomoć. On je bio jedan od njih, i tako mu je na pamet pala ideja da su vojnici softver rata.

Kako je Timu boravak u Avganistanu postao prekretnica u karijeri?
Kada je Tim 2011 bio nominovan za Oskara za Restrepo, došao je do tačke u kojoj je stekao publiku i imao nešto da kaže o muškoj seksualnosti i sukobu. Usnuli vojnici, njegov rad za Veniti fer, bio je prvi pravi korak u tom pravcu.

Usnuli vojnici su meditacija. To nije fotoreportaža, ali čak i danas na nju gledaju tako. Ako prestaneš da tragaš za onim što očekuješ da vidiš i počneš da razmišljaš o onome šta bi to što vidiš moglo da bude, Timov rad ti često pruži drugačiju perspektivu.

Tim je mesecima spavao u kampu, i osim eksplozija, ništa posebno se nije dešavalo. Niko nije bio iznenađen kada je slikao vojnike kako se glupiraju unaokolo, ali sve je veoma začudilo kada je uzeo kameru, šunjao se unaokolo i slikao vojnike dok su spavali.

Tim mi je rekao, „Ovde se radi o nečemu drugom osim pasivnosti. Radi se o postojanju“. Bez uniforme na sebi, ovi muškarci su bili veoma drugačiji. Tim mi je objasnio da je američki vojnik internacionalna robna marka prepoznatljiva koliko i koka-kola. Vojnici su brend, sve dok ne skinu odeću. Onda odjednom postaju ljudi. Fotografije polugolih i usnulih ljudi usred žestokog sukoba u Avganistanu podsećaju ljude na ranjivost i agresivnost.

Interesantno je što kažeš da Usnuli vojnici nisu fotoreportaža. Kakve fotografije se smatraju za „fotoreportažu“?
U svojoj suštini, novinarstvo je proces isključivanja. Na primer, ako slikate glad, neće slikati ljude koji idu u prodavnicu da kupe hranu, iako to čine. To je protivrečno. U fotoreportažama to nije prihvatljivo. One identifikuju jednog pojedinca ili neki scenario, da bi predstavili širi problem.

Pojam klišea ima svoju funkciju, a to je da nas veoma brzo dovede do ideja, i to je veoma korisno. Na primer, ako imate naslovnu stranu, znate šta je, iako niste pročitali članak. Šifra za prepoznavanje je tu, bez obzira da li su u pitanju rat, siromaštvo ili glad. Smisao fotoreportaže je da se ispune očekivanja o onome što ćete videti. Taj medij nije informativan. Taj medij je afirmativan.

Koji su motivi rata, i kako ih je Tim prevazišao?
Motivi su hardver: uniforma, oprema i oruđa. Tim je želeo da govori o softveru: o ljudima. Želeo je da pokaže iste te ljude koji učestvuju u sukobu, ali bez tih rekvizita, ili sa rekvizitima koji su preuređeni na takav način koji ukazuje na jednodimenzijalnost konvencijalnog izveštavanja. Misija nije bila da se izloži reporter. Tim je pokušao da pruži širu sliku onoga što se dešava. Želeo je da govori o stvarima koje ne mogu da se kažu na mestima na kojima niko ne želi da čuje za njih.

Možeš li da govoriš o prekretnici u Timovoj karijeri?

Živo se sećam kada je ušetao u moju kancelariju u DUMBO-u. Nije rekao ni reč. Samo je izvadio pozitive radova koje je napravio u Avganistanu i pitao me šta mislim o fotografijama. Tu se događalo nešto mnogo više od konvencionalne ratne fotografije. Uočio sam muškarce koji se igraju, štipaju se za bradavice, dodiruju se bez majica. To nije bilo seksualno ili erotično, ali u isto vreme, omogućilo im je slobodu izražavanja. To je ono što je on pokušavao da kaže: to da ovo izgleda drugačije.

Sa Usnulim vojnicima, Tim je ispričao očekivanu priču iz svakog mogućeg ugla. Dobio je nagradu Vorld Presa za fotografiju godine, zato što tu nije moglo više ništa da se kaže. Tim je shvatio da bi sve posle toga bilo ponavljanje.

Zbog toga je „Rajski vrt“ postala njegova ključna fotografija. Nije shvatio to kada je snimio, već kada ju je gledao. Shvatio je da nije borba ono što je najbitnije borcima – najbitnije im je bilo da budu u prirodi po sunčanom danu i da uživaju u međusobnom druženju.

Kako nam Timov rad pomaže da razumemo značaj muške seksualnosti?
Ovde je istina izložena, a istina nije to što muškarci nose puške. Istina je u tim dubljim stvarima. Tim je želeo da govori o tome na načine koji neće biti izazovni – ne želimo da izazivamo muškarce, zato što onda dobijamo uobičajenu reakciju. Mora da se radi o beleženju onoga što je u njia: o prepoznavanju.

Tim je osetio nešto i želeo je da zna zašto ljudi to ne prepoznaju. A naravno da prepoznajemo, samo ne pričamo o tome, ili izbegavamo tu temu. Time je on želeo da se pozabavi. Nije želeo da učini da ljudima bude neprijatno. Upravo suprotno. Tim je želeo da ljudima bude prijatno u stvarnosti njihovih života. Svet je sazdan od naših malih realnosti. Trebalo bi da budemo u stanju da možemo da razgovaramo o tome.